Moj komunizam

Bilo je to once upon a time kada smo imali kakvu-takvu ali svakako funkcionalnu državu. Mnogi će reći da je pristojno obavljala osnovne funkcije a svojim građanima ostavljala ipak, uz neke krupne izuzetke, dovoljno prostora da se ne osećaju…pa, ovako kako se mi sada osećamo. Eseferjot je radila posao za koji je bila plaćena.

Ono što je nas prozapadno orijentisane omladince, a takvi smo bili manje-više svi, najviše žuljalo bilo je ono “Es” na početku. Taj socijalizam nikako nismo kapirali. Kao nametanje neke dogme, kolektivizma, mirisalo nam je to dosta na nekakvu Kubu, Solženjicinove gulage i brkate majore. To nikako ne znači ni da smo bili neki veliki zaljubljenici u kapitalizam kao takav i da nismo videli i njegove loše strane. Naprotiv. Naši pogledi na mnoge stvari, praktično sve stvari van same ekonomije, bili su, današnjim rečnikom rečeno, levičarski i to veoma levičarski. Skoro pa socijalistički. Jedino što smo ih mi tada zvali liberalnim. I smrtno bismo se uvredili ako bi nas neko nazvao socijalistima ili nedajbože komunistima. Antiklerikalizam, kosmopolitizam, feminizam, ljudska i manjinska prva, antimilitarizam, sloboda stvaralaštva bili su neupitni i temeljni deo našeg svetonazora.

Istovremeno, znali smo da slobodno tržište, privatno vlasništvo i privatna inicijativa sa što manje mešanja države daje bolje rezultate kada su novci u pitanju. Jednostavno, zemlje sa takvim sistemom bile su bogatije od onih sa nekim drugim sistemima. Tako da, ako biste nas tada pitali da li smo za socijalizam ili kapitalizam, odgovorili bismo vam rečima mlade aktivstkinje Marije iz Misterija organizma Dušana Makavejeva, naravno u spektakularnom tumačenju Milene Dravić – “Molim vas, to su lažne dileme”.

Ipak mi, mladi liberali, oko određenih pitanja unutar levičarskog pogleda na stvari pravili smo sasvim jasnu razliku. Sa jedne strane bili su socijalna pravda, poštena raspodela i briga za ugrožene grupe. Sa druge, bili su porivi državnih struktura da tlače i maltretiraju pojednica, upravljaju svim aspektima života i otimaju pošteno zarađeno od jednih i to prosleđuju drugima, a najčešće sebi. Ukratko, ovo prvo se zvalo socijal-demokratija, socijalizam, pa nekada i komunizam u izvornom značenju reči komuna, a ovo drugo etatizam, slepa zaljubljenost u državu i infantilno očekivanje da će ljudi koji tu državu čine rešiti sve probleme. Možda i hoće, ali svoje. Dakle – Švedska vs. SSSR.

Ja sam, pak, uz izvinjenje zbog ličnog primera, bio među onima koji su verovali da su pomenuti etatizam, nastao na marksističkoj filozofiji i liberalizam zapadnoevropskog tipa baziran na slobodnom tržištu i privatnoj svojini – dva nepomirljiva antipoda. Ali, istovremeno i da su komuna i kapitalizam apsolutno kompatibilni, prirodni saveznici. Uostalom i reč komuna potiče od latinskih cum – zajedno i munire – ozidati i teorija kaže da je to “organizovana solidarna grupa ljudi povezana zajedničkim interesima”.

Dakle, moj komunizam je kada deda Viti uzmu radnju četrdeset šeste, pa ga još i nateraju da u nju i dalje dolazi kao radnik, a on se sa komšijama zanatlijama iz kraja udruži, pa zajedno, o svom trošku, sazidaju vrtić za decu u Hajduk Veljkovoj ulici. To je i Luis Mamford, nosan mesecima u vojničkoj torbici, kada ga na straži listam i slušam o moći komune slobodnih ljudi da društvo učini pravednijim i uspešnijim uprkos državi koja bi da ga kontroliše i pljačka sa jedne i slepim silama tržišta sa druge strane. Taj Mit o mašini, to vam je užasno ozbiljna knjiga o državnim mehanizmima kojima se ljudi drže potlačenim i nemoćnim, a Mamford je ostao jedan od mojih omiljenih autora iako je bio jedan od najoštrijih kritičara kapitalizma, njegovih divljih verzija, naravno. Mamford je Rage against machine među piscima, a svaki pošteni liberal to ume da ceni, naravno… Da, možda i ponajviše, moj komunizam je kada komunu branim od komunista i novopečenih marksista, jer možda niste znali, njih boli uvo za ljude, oni se lože na državu.

Sa kapitalizmom je jednostavnije. Kapitalizam je kada te ostave na miru da radiš, prodaš to što si napravio na slobodnom tržištu i delom zarađenog platiš državu da obavi neke zajedničke poslove. Kapitalizam je za mene kada seljaci koje maltretiraju banditi dignu ruke od čekanja da ih država i njeni organi reda spasu, pa angažuju sedmoricu privatnih stručnjaka za bezbednost, Jula Brinera, Bronsona, Stiv Mekvina i društvo, da im reše problem. Kapitalizam je meni kada nikada ne dođu, naoružani paragrafima i/ili mitraljezima, da ti otmu ono što si pošteno zaradio zahvaljujući svom radu, svojoj pameti, svom talentu ili svojoj hrabrosti i uzmu to za sebe ili podele nekim drugim, a ne pitaju te za dozvolu. Taj nedolazak, to je moj kapitalizam.