Prkos

Ćaskam s kolegom o Vremenu uživanja. Kažem mu da mi je od šest ljudi na moje “‘ajde, keve ti, napiši Uživanje za idući broj”, dvoje odgovorilo pitanjem “ko još ovde uživa?!”, a ostali su mi odbili poziv verovatno zato što znaju zašto ih zovem.

– Normalno. Nema više uživanja, prestani da smaraš ljude – kaže mi on.

– Misliš crno je vreme, pa zato? Gluposti! Ljudi su i u Aušvicu nalazili načine da uživaju, inače ne bi preživeli.

– Ne filozofiraj. Stvar je vrlo jednostavna, i ti to znaš: sve je očajno, život je očajan, i u njemu nema mesta uživanju.

– Gluposti! Svuda možeš da nađeš nešto lepo u čemu ćeš da uživaš. Pogledaš malo oko sebe i…eno, vidiš onu senku tamo na zidu, reci, zar nije nestvarna, kao neka… vidi kakav nestvarni oblik ima! Dozvoliš sebi priliku da ti bude lepo, odmoriš se od ružnog i tmurnog, napuniš baterije, i možeš jači dalje.

– Dalje u očaj. Šta će mi to što mi ti nudiš? Treba mi nešto što će da reši stvar. Ljudima je stalo do rešenja, a ne do uživanja. Uživanje ih se ne dotiče, i ti to odlično znaš, samo nećeš da priznaš. Vide ga, registruju, ali ono samo prođe kroz njih kao duh u crtaću. Moj ti je savet da se ne zavaravaš. Prestani već jednom da teraš ljude da pišu o nečem što im je nebitno.

– Nema tu šta da ti jeste ili nije do uživanja, uživanje ti se desi hteo ti to ili ne! Ideš ulicom, hodaš i gledaš ispred sebe, ne misliš ni na šta, i ugledaš prkos! Izrastao iz pukotine u pločniku! I postane ti lepo, promeniti ti raspoloženje! Je l’ ti uopšte znaš šta je prkos? Mali cvet, žuti, crveni, narandžasti, beli, dovoljan mu je milimetar zemlje pa da bude najlepši na svetu. U dvorištu u Kragujevcu gde sam živela kao mala bila je kaldrma i između kamenja je rastao prkos. Sam od sebe! Niko ga nije planirao, pao s Marsa. Tako i uživanje, desi se, hteo ti to ili ne. Ti samo treba da ga prihvatiš. O tome ti pričam!

– To o čemu ti pričaš je eventualno lep trenutak o kome možeš da napišeš tri rečenice, a ne celo Uživanje. Nema tu materijala za tekst.

– Merso kaže… Znaš o kome pričam? Kami, Stranac, Merso?

– ‘Ajde ne zezaj.

– Merso kaže da bi, da je živeo samo jedan jedini dan na slobodi, mogao da provede sto godina u zatvoru – toliko mnogo bi misli imao o tom jednom danu. Ili tako nekako. A on zna šta priča. To znači da i o jednom jedinom lepom trenutku može da se napiše celo Uživanje. Pogotovo može neko kao ti, ti umeš da ni iz čega napišeš dve strane. I to dok trepneš!

– Neću da izmišljam da mi je lepo kad nije! Ti se zavaravaj sa tim tvojim senkama i cvetićima, ja neću. To ti je kao kad ubeđuješ sebe da ti je ludo i nezaboravno na dočeku Nove godine, pa si sam sebi jadan.

– Nije to zavaravanje, to je terapija! Radiš nešto što nije kolotečina, pišeš o nečem što ti prija a ne o Vučiću, to te opušta, zadovoljan si dok pišeš, bude ti dobro, zavališ se u stolicu, pa ti neke lepe slike isteraju one grozne i svakodnevne, shvataš? Pa ti se popravi raspoloženje, budeš pozitivan i za sebe i za druge oko tebe.

– To je eskapizam.

– Stvarno? A šta ima loše u tome? Em je lekovito, em je kreativno. Opusti te, plus budeš zadovoljan što si danas uradio nešto kreativno. Dva u jednom! Onda neko pročita to tvoje Uživanje, a svi znamo da ti mnogo dobro pišeš, uživa u tvom tekstu, pa bude i njemu lepo! Čoveče, gde ćeš više!

– Stvarno si smešna. Poštenije bi bilo ukinuti rubriku nego je održavati na silu i pretvarati se da je sve u najboljem redu kad nije! Ništa nije u redu! Ništa! Užas, ružno je sve, gde god da pogledaš svuda samo strahota…

– OK! Ti kažeš nema ga, ja kažem ima ga. I šta ćemo sad? Ko je jači?

– Ej, okani me se. Samo kažem da treba sačekati da sve ovo prođe…

– Možda da odemo na pauzu? Je l’ bi ti to pasovalo?

– Ej, mrzi me da se nadgornjavam s tobom, moram da idem, opet ću da upadnem u gužvu…

– Ja sam juče sat i po putovala do kuće, 22 minuta smo prelazili preko Slavije. Čoveče! Brže bih stigla pešice… Šta radiš kad je gužva?

– Misliš u busu? Ništa, ćaskam sa onim do sebe, ćutim, ko zna na šta mislim…

– A ja volim da gledam izloge! Bus bukvalno mili i mogu lepo da sagledam čega sve ima po izlozima. Juče sam videla teget džemper na sniženju, nije teget, nego ona divna plava kao boja letnjeg neba noću, znaš na šta mislim?

– Ja gledam prolaznike. Po faci im vidiš kako su raspoloženi, o čemu misle, ako neko nosi kese, znaš gde je bio i kuda je krenuo, ako je neko sam, vidiš koliko je sam, a ako je u društvu, vidiš u kom su fazonu…

– I bude ti dobro, je l’ da? Iako si pritisnut sa svih strana drugim putnicima i muka ti je od svega što ti se tog dana desilo. Ti si u svojoj oazi i niko ti ništa ne može. Eto, o tome ti pričam.