Piksi ili Dejo

Bila je druga polovina 90-ih i pratio sam kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1998. u Francuskoj. Igrao se meč protiv Slovačke u Beogradu, koji je tadašnja SR Jugoslavija rešila u svoju korist sa 2:0, a prvi gol postigao je Dejan Savićević, za svakog ljubitelja fudbala već decenijama poznat kao Dejo. Mijatović centrira sa ivice šesnaesterca, Jugović kači glavom dovoljno da usmeri do Savićevića, koji je za korak ispred lopte. U izazovnoj poziciji on ipak uspeva da se vrati za pola koraka unazad i iz prve gađa donji desni ugao gola. “Tako to rade majstori”, reče komentator u mikrofon.

foto: stanislav milojković

Godinu dana kasnije, sada kao učesnici pomenutog prvenstva, plavi igraju važan meč u grupi protiv Nemačke. Posle dobrog poluvremena, silovito se ulazi u nastavak meča, a nakon jedne takve akcije, uz malu pomoć feleričnog golmana Kepkea, Dragan Stojković Piksi u padu ubacuje loptu u mrežu. Gol! Jugoslavija vodi sa 2:0. Ove utakmice biće tek dve od mnogo njih u kojima ću spoznati lucidnost i majstorstvo dvojice junaka ovog teksta.

Njih dvojica, Lenon i Makartni jugoslovenskog/srpskog fudbala, protutnjali su zelenim terenima na samom kraju prošlog veka, a sticajem okolnosti, imao sam posredan dodir sa jednim od njih u najranijem uzrastu. Odrastao sam u okruženju partizanovaca (što nije ostavljalo dilemu u izboru klupskih boja), sa izuzetkom strica zvezdaša. Nemam sećanja na sam taj događaj, ali rekli su mi da je za moj drugi rođendan rešio da mi pokloni Zvezdin dres, sa Classic (upokojena Duvanska industrija Niš) reklamom preko grudi, broj 10, uz reči: “Miki će navijati za najbolji klub na svetu”. Kasnije ću saznati da je vlasnik tog broja bio Dejan Savićević. Pokušaj prevođenja u crveno-beli tabor nije uspeo, ali ostala je zanimljiva priča iz porodične istorije, a sa njom i dres u porodičnoj kući u Dimitrovgradu.

S godinama će moja fascinacija igračkim veštinama njih dvojice samo rasti. Bilo da je reč o utakmicama u TV prenosu ili snimcima starih mečeva na Jutjubu, bila je prava poslastica gledati Piksijeve slobodnjake, Dejove driblinge i još gomilu finesa po izboru. Više sam puta u životu odgledao Piksijev čuveni gol protiv Španije na Mundijalu 1990. u Italiji. Zlatko Vujović centrira u šesnaesterac, Srećko Katanec glavom nabacuje loptu Piksiju, a junak ove akcije povlači vanredno inteligentan potez: umesto da odmah šutira na gol, takozvanim “lažnjakom” lomi španskog beka u stranu, a loptu lagano šalje iza leđa golmana. Koliko još fudbalera na svetu znate koji su na taj način postigli gol? Tako je, ne znam ni ja. Koliko god puta da taj snimak odgledate, prosto morate da zanemite i skinete kapu pred takvom fudbalskom lucidnošću.

Što se tiče Savićevića, mislim da ni sam algoritam Jutjuba ne zna koliko puta sam gledao detalje sa finalne utakmice Lige šampiona 1994. u Atini između Milana i Barselone, čiji je ubedljivo najbolji akter bio upravo Dejo. Neočekivano ubedljivih 4:0 za “rosonere” počelo je sa dve Dejove asistencije. Kod trećeg gola lopta stiže do njega, Barsin golman Zubizareta je bio dovoljno daleko od gola da ga ostavi na vetrometini nebranjenog, Dejo ga lagano lobuje i… eto gola! Jedan od pet najboljih koje sam u životu video, a bilo ih je. Kasnije sam saznao da je proglašen jednim od sto najboljih golova u istoriji Lige šampiona. Zasluženo.

Na ovom mestu nije zgoreg spomenuti i razlike u odnosu prema fudbalu kao profesiji između njih dvojice. Piksi kao fudbalski radoholik, posvećen treninzima i sa željom da se ide do kraja u toku utakmice. S druge strane, Dejo kao otelovljenje stereotipa o lenjom Crnogorcu, o čemu živopisno svedoči anegdota iz perioda kada je igrao za Crvenu zvezdu: prema svedočenju svog saigrača, golmana Stevana Stojanovića, jednom prilikom je prvenstvena utakmica pomerena sa nedelje za subotu, a Dejov komentar je glasio: “Čekaj, bre, fudbal se igra nedeljom, kakva subota”. Tu su i sada već legendarne povrede primicača, što je ostao sinonim za izvlačenje od obaveza. Ali dobro, velikani u svim oblastima su uvek bili na svoju ruku. Nije džabe u Italiji zaradio nadimak “Genije”.

Posle vrlo dugog perioda razmišljanja, priznajem da iz ove fudbalske glavolomke nisam izašao nimalo pametniji. Uz sve Dejove finte i lucidnost, Piksijev fantastičan pregled igre i, u širem smislu, izrazitu fudbalsku inteligenciju obojice, ova dilema mi ostaje bez pobednika. Nedavno je u odličnoj emisiji “Mojih top 11 sa Nebojšom Petrovićem” Slaviša Jokanović, kada je zamoljen da sastavi idealan tim od svih igrača sa kojima je igrao u karijeri, između ostalog rekao: “Njih dvojica neka podele minutažu i neka nose kapitensku traku po poluvreme. Dva igrača vanserijske klase. Kod njih je i zvuk drugačiji kad udare loptu. Kontrola, vizija, pobednički karakter”. Mislim da je perfektno sažeo moju, ali i dilemu mnogih drugih ljubitelja fudbala.

A šta vi kažete, ko je vaš izbor?

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!