Muški

Za trojicu pubertetlija i njihovog oca u „onim godinama“ provesti nedelju dana bez faktora stabilnosti i moderatora porodičnog života – majke porodice, veliko je iskušenje. Sve ono o čemu ona inače vodi računa pada na njihova nejaka pleća i dok se ne vrati biće prepušteni sami sebi: moraće sami da odluče šta će i kada da jedu, kada je vreme da se ide u školu, kada da se presvuku i šta da obuku, sami će morati da pronađu ono što im je potrebno, a ne znaju gde stoji… Najgore od svega, neće imati ko da ih opomene da nešto od toga treba učiniti.

„Molim vas da me ne dočeka haos kad se vratim“, molećivo je rekla pred polazak uz savet da ne treba čekati da se posao nagomila, već da je najlakše i najbolje sve što je potrebno uraditi odmah. „Sve što se ostavi za posle mnogo je teže i komplikovanije“, zaključila je. „Nemoj da brineš, sve će biti u redu“, gotovo uglas su odgovorili. „Da vidim i to čudo“, rekla je na to podižući obrve. „Vreme je da krenem“, uzdahnula je i pozvala taksi. „Budite dobri, nemojte da se svađate“, poručila je dok su se pozdravljali.

Kada je taksi zamakao za ugao, pao je dogovor da će je sada poslušati, da se neće biti kao prošlog, pretprošlog i svakog prethodnog puta, da je krajnje vreme da se uozbilje i da će sada sve biti kao da je ona tu.

Prvog dana, posle ručka su na stolu ostali tanjiri i escajg, na šporetu tragovi kuvanja, školske torbe su ostavljene nasred dečje sobe, pored troseda razbacane pročitane novine, oko kompjutera i ispred televizora namnožile su se čaše, tacne i mrve od keksa… Nikome, naravno, nije palo na pamet da pospremi jer, uostalom, i nije neki veliki nered u pitanju, može da se sredi očas posla, pa samim tim ne mora odmah, već može i kasnije.

Sledećeg dana bilo je isto, samo kvantitativno uvećano, uz dodatak obuće i odeće koja je bila svuda samo ne tamo gde joj je mesto. I tada su ustanovili da „nije strašno“ i da sve može brzo da se sredi da bude cakum-pakum. Isto je bilo i sledećih dana: hrpa neopranog posuđa je neprestano rasla, novine su već bile svuda, kao i pantalone, majice, čarape… Sve vreme opominjali su jedan drugog da treba nešto učiniti, podsećali na dato obećanje. Sevnula bi i pokoja varnica, svađica čak, u odmeravanju ko je rusvaju više doprineo, ali se na tome i završavalo. Niko se posla nije prihvatao: mogao je svako, ali je preovladavalo mišljenje da će već uraditi neko, samo ne on.

Šestog dana samačkog života ustanovili su da „ovako više ne ide“, da više nema iz čega da se jede i da nema šta da se obuče.

Uto je zazvonio telefom: „Je l’ sve u redu“, pitala je. „Naravno“, odgovorio joj je onaj sa prosedom bradom, ne trepnuvši. „Sve je u najboljem redu, evo upravo smo ručali i slažemo posuđe u mašinu“, trudio se da bude uverljiv. „I mašinu za rublje ste uključivali“, pitala je ne malo iznenađena. „Još onomad“, odgovorio je, opet bez treptaja. „Danas ćemo opet“, dodao je.

Kako je razgovor završen, nastala je panika: shvatili su da se majka sledećeg dana vraća i da se zasigurno neće radovati ako zatekne rusvaj. Naprotiv, biće jako tužna, jer obećali su joj da će „sve biti u redu“, a nije. Što je još gore, upravo je rečeno da jeste. Svi su bili saglasni da se nešto mora odmah poduzeti, odnosno pod hitno sve srediti, ali pitanje je odakle početi u ovolikom džumbusu. „Vi počnite sa spremanjem soba, a ja ću staviti rublje na pranje“, presudio je prosedobradi.

To je bilo lakše reći nego uraditi. „Šta se sa čim može prati i na kojoj temperaturi“, češkao se po potiljku suočen sa povećom gomilom majica, čarapa, gaća, pantalona i dugmićima i programatorom na mašini. „Kako ono beše: belo sa belim, šareno sa šarenim, tamno sa tamnim. Zvuči logično.“ Što se temperature tiče, odlučio je da ne rizikuje: sve će prati na 40 stepeni, pa šta bude – bolje oprano nekako nego nikako.

Skoro celog dana nesretna mašina je radila. Srećom, dan je bio sunčan, moglo se napolju prostirati i bilo je dobrih šansi da se oprano i osuši, da velika količina vlažnog rublja ne oda kampanjski poduhvat. S druge strane, i ako ne bude sve suvo, zar nije rekao da će i danas rublje prati?

I mašina za pranje posuđa je izvrtela nekoliko ciklusa, usisivač je dugo zujao, impozantna količina razasutih novina je složena tamo gde je starim novinama mesto, raščišćen je sto u dnevnoj sobi i obrisano sve što je po njemu poslednjih dana bilo prosuto… Do malopre brlog ponovo je, mic po mic, počinjao da liči na ljudsko stanište. Mogli su mirne duše da je dočekaju: svi tragovi nepoštovanja dogovora od pre nedelju dana uklonjeni su.

Javila se telefonom sa aerodroma da je upravo sletela i da čeka prtljag i skoro bojažljivo pitala da li je sve u redu, tek da se ne iznenadi kad dođe. „Naravno da je sve u redu. Zar si pomislila da možda nije?“, glasio je odgovor.

Dok su je čekali da stigne kući, zarekli su se da niko sem njih četvorice neće saznati šta je zaista bilo tih nedelju dana i da sledeći put, kad ostanu sami u kući, neće dozvoliti da u ovakav tesnac zapadnu, već će sve na vreme obaviti. „Tako je mnogo lakše“, zaključili su.