Mir

U materijalizam potpuno potonuli ljudi mir uglavnom doživljavaju kao moralni ideal, a retko – što je potpuno kontradiktorno njihovim uverenjima da za sve mora da postoji tačna mera – kao zakon prirode, iako u osnovi svemira mir postoji u obliku ravnoteže. Kosmos ne opstaje zbog sukoba, već zbog sklada sila, gravitacija i inercija su u stalnom dijalogu, a energija i materija prelaze neprekidno iz jednog oblika u drugi. Da ravnoteže nema, svet kakav poznajemo raspao bi se u trenutku.

Ljudi su stvoreni jednaki već po samoj naučnoj istini, neupitno fundamentalnoj: atomi u ljudskom telu potiču iz unutrašnjosti davno ugašenih zvezda. Nauka ne poznaje povlašćene čestice: isti ugljenik gradi i telo tiranina i telo potlačenog, isti vodonik čini kap okeana i ljudske krvi. Ako je priroda tako radikalno egalitarna, iluzija o nadmoći jednog čoveka nad drugim ne može biti ništa više od zablude.

U svima nama gori ista biohemijska vatra: ćelije proizvode energiju razlaganjem glukoze, mozak funkcioniše kroz elektrohemijske impulse, koža stari pod uticajem sunčevog zračenja. Niko nije izuzet iz tih procesa. Iluzija nadmoći ne menja stvarnost da su svi ljudi jednaki na molekularnom nivou.

Konačno, ta jednakost nas čeka na kraju puta. Bez obzira na to da li ćemo nakon kremacije, sa još nekoliko nasumično odabranih neznanaca, kao izmešani pepeo završiti u nekoj urni, ili ćemo se, solirajući u sanduku, neko vreme raspadati i gnjiliti u kompost, na kraju ćemo biti opet svedeni na svoju neumoljivu prirodnu suštinu: na ugljenik, kiseonik, vodonik i azot, i mrvice kalcijuma i fosfora.

Ugrubo, računajući važeće cene hemijskih elemenata u industrijskoj formi, čovek od 80 kilograma vredi oko 62 evra. U telu od 80 kilograma, kiseonik koji čini oko 65 odsto mase vredi oko osam evra, ugljenik sa oko 18 odsto vredi bezmalo 30 evra, a ukupna količina vodonika, koga ima oko 10 odsto, vredi oko 24 evra, i tako redom.

Da se ne bi osetili izopštenima oni koji veruju u sumanutu viziju političkog genijalca ovdašnjeg po kome život jednog Izuzetnog vredi koliko i sto života Drugih, evo računice i za njih: ukupna vrednost istog tog čoveka od 80 kilograma, ali na tržištu laboratorijskih supstanci, velike čistoće, tačno je 100 puta veća, oko 6.200 evra. Takvi laboratorijski slučajevi i zaslužuju da budu laboratorijski posmatrani, ali čak i takvi, laboratorijski “čisti”, ne mogu da pobegnu od neumoljive činjenice da ne vrede više od dobrodržećeg polovnog automobila.

Ove računice samo su naizgled dehumanizujuće, ali su zapravo nesporan odraz materijalističkog koncepta tržišne ponude i potražnje po kojoj ljudi pokušavaju da prožive nametnute im živote. Prigrlili su materijalističku filozofiju kao početak i kraj, kao vrhunsko dostignuće i meru svih stvari, a bankovni računi postali su njihove lične karte i pasoši. Ako tuđe živote mere i jeftinije od šezdesetak evra, a mere ih tako jer ratove posmatraju kao sport, pa seire nad žrtvama na strani “protiv koje navijaju”, i ako prirodne katastrofe posmatraju kao “odmazdu” za nevernike, neistomišljenike, neprijatelje ili za one koje jednostavno mrze jer su drugačiji, onda bi ljudi trebalo da prihvate i da je njihova vrednost taman tolika, manje od evra žive vage.

Ta nemogućnost da prihvate realnost, što je zapravo uporno odricanje naučnih činjenica i berzanske stvarnosti, sprečavaju jednake da prepoznaju međusobnu jednakost i da prihvate da, kao što u kosmosu stabilnost postoji samo kroz međusobno delovanje sila, tako i među ljudima mir nastaje isključivo kroz dijalog. Reč ima ulogu gravitacije: povezuje ono što bi inače odlutalo u rasipanju. Kada prestane komunikacija, zajednice se raspadaju, baš kao što bi planeta bez gravitacije odletela u prazninu.

Kosmički paradoks nam pokazuje: univerzum se neprestano širi, ali u toj ekspanziji ne gubi unutrašnju povezanost. Kvantna fizika pokazuje da čestice ostaju u korelaciji čak i kada su udaljene svetlosnim godinama. To uplitanje dokazuje da prostor nije prepreka za povezanost. Ljudi koji su neuporedivo bliži, u istoj državi, zato teško mogu da opravdaju odsustvo međusobnog razumevanja.

Mir nije statičan ideal, već dinamički proces i traje dok se održava ravnoteža. Kao što pomeranje orbite može da dovede do sudara kosmičkih tela ili do toga da ona bespovratno odlete u nepregledni vakuum, tako i društva koja izgube sposobnost dijaloga upadaju u haos.

Zabluda je očekivati da će mir jednom zauvek biti postignut. Ni svemir nije dovršen, jer se stalno menja, stvara i nestaje, pa je i mir proces a ne stanje, nije odsustvo sukoba, već način da sukob ne preraste u razaranje nego u priliku za razumevanje. Zato je mir više naučna nužnost nego moralni izbor.

Mir.