Masovka

Bog-će-ga-znati-kada su počela prva masovn(ij)a narodska okupljanja, ali to uostalom i nije naš zadatak. Kakvom hroničaru, obdarenom oštrim analitičkim duhom, ne bi bio problem da to valjano istraži, ali je ovom mestu primereniji iskusan hedonista koji je masovku doživeo iz prve ruke. Ona nema formalnih ograničenja, ali se u narodu o kome je reč ipak prvenstveno doživljava u političkoj i sportskoj formi. Probajmo zamisliti masovno okupljanje uzrokovano nekim drugim povodom, npr. značajnim kulturnim događajem…

„Nobel samo tvoj je, Andriću, Andriću, Andrićuuuuuuuuuu“, odjekuje iz hiljada grla naše divne omladine, dok šjor Ivo oko glave vrti svoj kišni mantil i mrda glavom u neujednačenom ritmu ljuljanja mladih telesa pokušavajući da im prepriča digest verziju Aske i vuka za početnike. Možete li? Ne ide. Najviše nekoliko desetina na književnoj večeri. Da probamo ponovo.

„Sad si uz’o Palmu, Emire, Emire, Emireeeeeeeee“, sluša naš junak poluotvorenih usta, netom monaškog imagea u zlatiborskom džemperu (model sirogojno-winter-look) i govori o sedam ponavljanja scene u kojoj Laza Ristovski razbija flašu o glavu; dirljivo uzbuđen prizorom odvažnih momaka koji su se skinuli do pasa držeći majice u jednoj, a upaljene baklje u drugoj ruci, očarani pričom čoveka čijim su im posterima ukrašeni zidovi. Ide li to? Još manje. Najviše nekoliko stotina na premijeri.

Dakle, hleba i igara.

Svaki redovniji posetilac masovnog skupa zna da postoje njegove dve osnovne varijante: spontani i režirani. Većina pravih ljubitelja svakako će se opredeliti za prvu, ali i dogovorena okupljanja imaju svoje pristalice. Takav vid zabave obično su spremni organizovati oni koji su na vlasti (ne bi li time ubrali koji politički poen) ili oni koji se tek spremaju da to postanu. Autentičnost takvog okupljanja znatno je umanjena u odnosu na neorganizovana masovna narodna veselja.

U adekvatnom (sportskom) duhu, iz mnoštva spektakularnih, izdvojićemo tri koja će se najduže pamtiti.

Prvo, 9. mart 1991. godine. Kamen temeljac svake iole ambicioznije rasprave o ovoj Temi. O njemu se ispredaju svakojake neverovatne legende od strane onih koji su tog mitskog datuma bili prisutni na Trgu slobode, mada ćete (fakat) još fantastičnije storije čuti od ljudi koji tom događaju uopšte nisu nazočili. Ocena istorijskog značaja: 10.

Drugo, doček ispred Skupštine grada nakon Atine ’95. O toj će godini i peharu prvaka Evrope naredne generacije saznavati iz narodne epike i lirskih deseteraca posvećenih izdaji nezahvalnih Grka, podmuklosti prepredenih Litvanaca i nikad neprežaljenim izlivima lošesusjedskih kompleksa Hrvata. Poželjno slušati uz gusle i slobodni prepev Žarka Paspalja. Ocena istorijskog značaja: deset.

Treće, peti oktobar leta gospodnjeg 2000. godine. Konačni & definitivni revanš braći Rusima kojim smo njihovu komunističku revoluciju poslali kući. Nepobitan dokaz svakom budućem mladom istraživaču da se pravi prevrati odigravaju samo u oktobru. Prilog za tezu da Samo Bager Srbina Spasava (SBSS). Ocena istorijskog značaja: čista desetka.

Masovka.

Grandiozni skupovi Hitler-jugenda; velelepni sletovi priređivani u čast doživotnog maršala; gay parade; sva ta ušća, terazije, kolarčeve, trgovi, gazimestani, TV bastilje; sve te šetnje medijskom trasom; jaja-za-jajare; antiglobalisti; skupovi naših starijih sugrađana u slavu haškog (No 039) pritvorenika. O dočecima da se i ne govori.

Košarkaši; odbojkaši; opet košarkaši; vaterpolisti; ponovo košarkaši; zalome se koji put i rukometaši; košarkaši again; odbojkaši još jednom; i ovog puta – košarkaši. Zastave Srbije, zastave Jugoslavije, s petokrakom, s ocilima, prazne. Zastave Crne Gore, Ferarija, kokarde, šubare, ni šajkača ne nedostaje. Pištaljke, čizme/cipele, kape, jaja, šerpe. Parole, stranačke zastave, fotografije, tipski masovno izrađivana platna. Razglasi, voditelji, vrisak, pesma, plač. Suzavac, pancir, pendrek, šlem, kamion, bager, ratničke boje. Gorile, panduri, redari, konji, ljudi. Mnogo ljudi.

Protekle decenije, masovka nije bila tek sociološki fenomen. Ona je bila način života, život sam. Usamljeni (a u mnoštvu) znak normalnosti u poremećenom vremenu. Osnov nostalgije u budućim ispraznim, tek „normalno“ nenormalnim vremenima. Materijal za sećanje, radost, ispovesti, memoare, bajke. Ako se dokopate ovog teksta onog dalekog dana kada one više ne budu imale nikakvog smisla i živih svedoka, kada o njima budete saznavali samo iz crtica nalik ovoj, pogledajte kroz prozor. Možda ćete dole, na ulici, videti Istoriju. I neće vam biti dosadno, iako će to biti znak da ni čaša Sreće nije u vašem posedu. Zato što se jedno i drugo, samo tako smiješani, najlakše piju.