Grejs

Pauza između „Instruktora pozitivne geografije“ i Grej Beverli Džons Mendoze na Exitu je nedopustivo duga, preko 45 minuta, te početak njenog nastupa promašuje datum na karti jer prolazi ponoć – već je 15. jul.

Pojavila se ispod podignutog zastora sa svojim likom. Oslanjajući se o parče metalne ograde počinje s numerom Nightclubbing s istoimenog albuma. Ima na licu uz perjanicu zlatnu masku nalik na Skeletora. Sad da l’ slučajno ili namerno, kako to meni izgleda kao referenca na to da joj je filmski Hi–Men Dolf Lindgren dugo bio dečko. I zabavno je jako sve ovo što sad radi na stejdžu Grejsica išarana ko vudu sveštenica. Mislim, da je sve to izvodila i u potpunoj tišini, nikom ne bi bilo dosadno, a kamoli ovako uz pesme koje svi znaju… Ja ih većinu znam s LP-a Island life a ove novije znam iz dokumentarca o njoj Blood Light and Bami koji sam nedavno gledao u DKSG na festivalu Dok’n Roll. Ljudi u publici ne slikaju toliko nju koliko sami sebe: kako su im žuto izlakirani nokti i da li mogu jezik da saviju u jednu il’ čak tri frulice.

Grejs neumorno klofa palicama po setu činela ostavljenih napred samo za nju. Posle nas u pauzi pita da l’ smo nekad bili na Jamajci. E, stara moja, pa gde bismo tako daleko u svet, za nas je i ovo do Novog Sada ozbiljan udar na kućni budžet. Pita nas da li znamo otkud ime Jamajka. Mi duduci opet jok. Ona kaže to je od JA MAN, svi tamo kažu YA MAN, pa odatle. Ne znam da l’ je to istina, u enciklopediji Leksikografskog zavoda nema ničeg o tome, samo da se površina tog suptropskog ostrva u Velikim Antilima podudara s poštanskim fahom za Beograd.

Sad je Grejsica bez maske i u uklobučenoj haljini na bini… Najavivši je kao pesmu o mističnosti grada Pariza, Džonsova počinje uz ritmički precizno tempirano zadizanje suknje da peva svoju nezaboravno atmosferičnu pesmu iz filma Frantic Romana Polanskog… I oduševljena je što mi znamo tekst bolje od nje. „I can’t belive I’m singing this song with you!“ E, pa da znaš da su ti na TV Pinku pre par nedelja puštali tu stvar ko podlogu uz prilog kad Aleksandra Prijović i Nataša Bekvalac obilaze dečiji vrtić da bi iz ličnih iskustava pričale deci o lepotama braka, ne bi se čudila.

Peva: „Strange…“ publika: „Strange…“ I tako strofa pa horska antistrofa „I’ve seen this face before…“. Pokušava potom isti taj efekat da izvede s nama na kraju svog sledećeg songa My Jamaican guy, al’ tad niko nije skontô šta u stvari hoće – mislili smo da jeca sebi u bradu o njemu ucveljeno damski i dramski: „My Jamaican…My Jamaican…“ „You suppose to say – GUY!!“ na kraju nam otkrije šta bi ona od nas. Onda joj to svi viču do iznemoglosti. Zabavno joj je. Pita nas da l’ je volimo. „Ya man!“, odvraća joj neko iz sveg glasa.

Iako je njena Jamajka poznata po industriji ruma, ona sad pije vino na sceni i nazdravlja nam. „Tako i naš Zvonko Bogdan!“, dovikuje joj vickasto neko iz rulje. Kaže da ne može da veruje da se vratila da nastupa. Kit Ričards joj je svojevremeno rekao da je ona relikt prošlosti iz „Studija 54“ i da ne bi smela više da se igde pojavljuje. Ali za razliku od njega, njoj se sve te godine uopšte ne vide. Možda zato što se nije radila istim supstancama ko on.

Za svoju disko verziju pesme Edit Pjaf La vie en rose uvek je tvrdila da ju je otpevala u nedopustivom falšu, tako da je verovatno zato nije ovde noćas ni izvela. Predstavlja bend – bubnjar joj je sin, ljubi ga majka Jamajka. Dok menja perike i draperije na sebi, kaže sad će nam pevati nešto što je pevala njena majka. Amazing Grace. „How sweet the sound…“ Plezeći se stavlja neku belu periku i na trenutak iz daljine na nešto nešto između Brene i Karleuše. Pa kad je grand mama Lejdi Gagi, Eni Lenoks i Rijani, mora biti da je i maćeha ovima.

Za kraj, izvešće Slave to the rhythm pevajući 20 minuta bez prestanka pritom okrećući hulahop, uz varnice koje pršte s gornjeg okvira stejdža. A pre tog finala… Gala… Silazi do nas, uzjahavši obezbeđenje i pod salvama kaleidoskopskih konfeta pruža radosno ruku u publiku. Hvatam je i držim par dugih trenutaka. Gledamo se dok mi se smeši i zubima i očima. Mnogo blagonaklonije nego što se nasmešila Konanu na velikom platnu bioskopa „20. oktobar“ gde sam je još u osnovnoj prvi put video u akciji. Prilično nezaboravno. Čak ni izbliza ne deluje starije nego tad na filmu. Više force of nature nego žena, reklo bi se al’… Evo, držim za ruku Bond devojku i to pravu. Onu istu sa plakata koji je visio s desne strane hodnika bioskopa Zvezda i bio na naslovnici 21. broja prve jugoslovenske revije za video „YU video“ u septembru 1985. Ko bi rekao da ću je 33 godine kasnije držati za ruku na dan kad Hrvatska igra finale Mundijala a Slovenka s omota za Lisca čarape u vidu prve dame Amerike upoznaje britansku kraljicu? Zvučalo bi nam to ko sinopsis za SF priču te 1985. Ko zna šta će se sve neverovatno izdešavati u sledeće 33 godine?