Buđenje

Probudilo ga je nešto u noći, ne spolja, nego u dubini zemlje pod kostima. Osetio je da ga svet više ne prepoznaje. Svaki predmet u sobi izgubio je svoj oblik. Zidovi su disali prastarim dahom, koji nije bio ljudski već šum vekova, jezivo poznat, kao da ga je oduvek nosio u sebi, a sada se vratio da traži svoje pravo ime.

To ime nije bilo njegovo, već ime njegove nacije za koju je verovao da je božanska, a bio je tek san jedne trule civilizacije koja je davno potonula u glib samoljublja.

Nacionalna zastava na zidu koju je obožavao kao da je Torinski pokrov više nije bila tkanina – pretvorila se u kožu, drhtavo, naježeno platno koje diše. U naborima su se nazirale siluete, kao lice iz tame koje se iz sažaljenja zlurado osmehuje. U tom osmehu bila je celokupna istorija njegove nacije, ali ne kao svetla epopeja, već kao noćni vapaj izgubljenih duša koje su verovale da služe nekoj višoj svrsi.

Ispod kože-zastave kapala je crna tečnost, gusta poput katrana, a svaka kap, kad bi udarila u pod, odzvanjala je kao ime junaka čije se kosti nikada nisu vratile kući, ali i kao ime svake žrtve koje su ti junaci iskasapili u ime nacije.

Klečao je prestravljen, pokušavajući da razazna smisao. U glavi su mu se sudarali glasovi: propovednici, učitelji, pesnici – svi su govorili o veličini, o pozivu krvi, o svetom tlu, ali su postajali neartikulisan šum, sličan zujanju muva oko leša. Svi nacionalni heroji, njihova lica i iz njihovih dela proistekli ponos spajali su se u jedno orijaško, bezoblično biće što pulsira u tami, hranjeno vekovima slepe vere i samosažaljenja.

Znao je da to stvorenje nije metafora: ono je postojalo, stvarno i opipljivo, negde ispod zemlje, u šupljinama koje nisu ni geografski ni istorijski zabeležene. To je bilo telo nacije – masivno, poluraspalo, ali još živo. Njegove vene su bile reke, njegove oči – prazne crkve. Disalo je kroz jezike, kroz pesme, kroz mitove o mučeništvu i besmrtnosti, a sada se budilo, nemirno, kao stari bog kome su vernici dosadili sopstvenim lažima.

Najstrašniji deo buđenja nije u srušenim idolima, već u tišini koja sledi. Kada nacija prestane da veruje u svoje izmišljotine, više nema kome da se moli. Bogovi prošlosti, sa svojim zamrznutim osmesima, pretvaraju se u pepeo. Onda dolazi trenutak kada svaka duša mora da se pogleda u ogledalo, ali ne kao potomak junaka, već kao biće koje je žmurilo dok su mitovi gutali stvarnost. To ogledalo nije staklo već voda, mutna, hladna i duboka, u kojoj se vidi sve što je potopljeno: zločini, izdaje, ćutanja i beskrajno mnoštvo ruku koje su aplaudirale dok su nestajali drugi.

Po zidovima su se širile pukotine i iz njih je dopirala niska frekvencija, kao da zemlja stenje pod težinom svojih izmišljenih epopeja. Ustao je pokušavajući da pobegne, ali pod nogama mu se prostirao tepih od slova: slogovi iz udžbenika, himni, zakletvi. Svako slovo koje bi nagazio otpustilo bi tihi krik, jezivo ljudski, kao da sama istorija moli da bude oslobođena sopstvenog teksta.

Tada je shvatio: mit nije bio priča o naciji, već zatvor od jezika. Reči su bile živi entiteti, stvoreni da služe, ali su se pretvorile u gospodare. One su ispisale njega, ne obrnuto. Dok je gledao kako mu iz usta ispadaju slogovi što se puzeći vraćaju u tamu, osetio je užas, ne zbog laži, već zbog toga što su te laži imale volju da nastave da žive bez njega.

Kroz prozor se nije video grad, već pejzaž od kostiju i pepela, pod nebom bez zvezda. Negde u daljini, ogromna figura – možda planina, možda idol – pomerala se sporim, drevnim pokretima. Nije znala za dobro i zlo, samo za postojanje. U njenom pokretu bilo je dostojanstvo i užas: ona je bila utelovljenje kolektivne obmane, božanstvo koje su generacije hranile verom i krvlju, i sada, kad je čovek prestao da veruje, stvorenje je postajalo gladno.

U sobi je počelo da nestaje svetlo, ne zato što je ugašeno, već zato što je progutano. Zidovi su se topili u tamu, a on je shvatio da nema izlaza jer buđenje nije bekstvo. Istina nije prosvetljenje već spoznaja da je sve što je voleo, nacija i istorija, zapravo lice jednog kosmičkog užasa, starog koliko i laž.

Kleknuo je i stavio ruke na lice. Pod prstima je osetio da mu se koža pomera, kao da iz nje navire još imena, starih koliko i zabluda. Čuo je šapat: “Ne plači, jer nacije ne umiru. One se pretvaraju u mitove, a mitovi u stvorenja iz mraka”.

Kad je podigao pogled, ogledalo više nije prikazivalo njega, već nešto što je podražavalo njegov oblik sa beskrajno crnim očima u kojima nije bilo tuge i srama, već spokojna spoznaja. Shvatio je da nije preživeo buđenje, već da je postao njegov deo – senka koja prenosi priču dalje, u nove generacije što će opet spavati i opet se buditi, svaki put u dubljem mraku.