„Privila ga je na grudi, pogledala je u dečakove oči, izobličila lice i uhvatila ga za vrat. Kažu da je išlo očas posla. Mirveta je to učinila golim rukama. Kažu da je, u suzama, predala bebu babicama, držeći je za slomljeni mlitavi vrat.“
Tako se u članku Gardijana iz aprila 2000. godine opisuje agonija mlade Albanke čije je peto dete stiglo kao posledica silovanja. Navodno je završila kao psihijatrijski slučaj.
„Ko zna? Možda je pogledala u bebino lice i videla oči Srbina koji je silovao“, rekla je tada novinarki Sevdije Ahmeti, pokojna aktivistkinja i jedna od retkih koja se još od devedesetih borila za prava žena na Kosovu.
„I ona je žrtva. Ima svega dvadeset godina, ne ume da čita i piše. Muž je napustio. Psihološki je silovana po drugi put“, ispričala je tada Ahmeti, osnivačica Centra za zaštitu žena i dece.
Kako je još rekla, i drugde na svetu je žrtvama ratnog silovanja teško da progovore, a na Kosovu je to maltene nemoguće. „To su jednostavne žene koja su bile ponižene, osramoćene i nosiće u sebi tu traumu kao metak – do kraja svojih života.“
Igra sa brojkama
Ovih dana su žrtve silovanja opet upregnute u politički obračun. Prave žrtve silovanja vazda su među brojkom od 20.000 koju prištinski političari pominju.
„Kao da zločin koji je počinila Srbija nije bio dovoljan, usledila je stigmatizacija žrtava seksualnog nasilja. Više od 20.000 žena i devojaka silovano je tokom rata i to je deo genocida koji smo doživeli iz Srbije“, rekao je kosovski premijer Aljbin Kurti u nedelju pred spomenikom u Prištini, tokom obeležavanja Dana sećanja na žrtve seksualnog nasilja tokom rata.
Naime, usred Prištine nalazi se Trg Heroinat (Trg heroina), u znak sećanja na žene žrtve silovanja. Reljef ženskog lica širok četiri i visok pet metara napravljen je od 20.000 metalnih ploča, od kojih svaka simbolizuje ženu silovanu tokom rata.
Na to je odgovorio Petar Petković, direktor srpske Kancelarije za KiM, poručivši da su Kurtijeve reči „sramna manipulacija malog tiranina“ jer je, prema podacima UN iz 2020, „istiniti“ broj žrtava silovanja dvadeset puta manji.
Ali, ko bi tu uopšte mogao da utvrdi istinu? Jedino se zna da je broj ljudi osuđenih za ratno silovanje tačno – nula.
Kurti nije prvi koji se dosetio brojke od ravno dvadeset hiljada, naprotiv. Nju su zastupali i bivši predsednici Atifete Jahjaga i Hašim Tači, ona se pominje u izveštajima i napisima zapadnih medija.
Otkud priča o 20.000 silovanih Albanki?
Procena o 20.000 silovanih Albanki tokom 1998. i 1999. godine na Kosovu dolazi iz nejasnih izvora.
Prvi put se pominje u izveštaju Svetske zdravstvene organizacije objavljenom u januaru 2000. godine gde se navodi ovako:
„Lokalne organizacije procenjuju da je između 10.000 i 20.000 žena silovano između februara 1998. i juna 1999. Iako precizne statistike ne postoje, veruje se da je većina žena koje su zatrudnele nakon silovanja izvršile abortus. Jedan broj dece je pak rođen, a neka su data u hraniteljske porodice.“
U tom izveštaju se ne navodi koje su to lokalne organizacije. Ali tu brojku zastupao je i kosovski Centar za zaštitu žena i dece, kao i američki Centar za kontrolu bolesti. Amerikanci su radili sa procenom da je 4,5 odsto (ženske) populacije pretrpelo silovanje.
Ali, Sioban Hobs, koja je radila na izveštajima za Ujedinjene nacije o ratnim silovanjima na Kosovu, kaže da je brojka od 20.000 pogrešna.
„Procena od 20.000 je zasnovana na nepravilnoj primeni formule, ali to je urađeno u dobroj veri i uz ograničene podatke koji su bili dostupni“, rekla je Hobs ranije za BIRN. „Činjenica je da niko sa sigurnošću ne zna (koliko je bilo silovanja)“, dodala je.
Ćutljive i stigmatizovane do danas
To što pravi broj nije poznat, ne smeta političarima u Prištini da se drže pogrešne ogromne brojke. Niti političarima u Beogradu da se drže nižih procena. Kao i kod brojeva mrtvih, uostalom.
Na Kosovu priznate žrtve ratnog silovanja dobijaju jedan vid penzije od dvestotinak evra mesečno.
Za sada je taj status priznat za 1.629 osoba, od kojih su 1.540 žene i 89 muškarci.
„Jedan broj žrtava je smrtno stradao od posledica nasilja u porodici, koje je izvedeno u ime časti“, rekla je ranije Sioban Hobs, potvrđujući stigmu sa kojom se i danas žene na Kosovu nose.
Vasfije Krasnići Gudman, jedna od retkih žrtava silovanja koja javno govori o tome, rekla je prošle godine za BIRN da je razočarana malim brojem žrtava koje su se usudile da se prijave.
„Bolno je. Izgleda da nisu bile dovoljno ohrabrene da se prijave“, navela je ona.
Nedavno je za Dojče vele govorio i jedan muškarac koji tvrdi da su ga srpski policajci silovali kad mu je bilo 19 godina. Govorio je anonimno. „Najviše se bojim da će moji rođaci ili neko drugi otkriti moju tajnu. Tada bi ljudi pričali o tome šta mi se desilo, toga se najviše plašim.“
