Nakon evo sad već nekoliko dana intenzivnog prisustva u medijima tumačenja razloga nesreće u Novom Sadu, koja je odnela 14 života, moram da zaključim da su buka i bes, u tom povodu, takođe neka jasna i ne baš sretna slika ove sredine.
Ošamarena sumnjama struka
Jedan pravac te kakofonije odnosi(o) se na odgovornost arhitekte, arhitektkinja ili arhitekata uopšte u nesreći. U tom smislu veoma je bitno da se Udruženje arhitekata Srbije oglasilo saopštenjem jer je naša, inače svugde u svetu omiljena i s pažnjom i divljenjem doživljavana profesija, odjednom ošamarena sumnjama. Za to će biti potrebno vreme da se slika javnosti pročisti.
U sklopu toga je i neukusno, teško nekarakterno posredno optuživanje arhitekte autora Železničke stanice u Novom Sadu da je sagradio nešto sklono padu. I sâm sam, u jednom od svojih gostovanja po TV kanalima, izričito, nakon pojavljivanja takvih teza, požurio uzeti u odbranu tog pokojnog kolegu Imrea Farkaša, autora zdanja iz 1964, koje je inače veoma cenjeno u našoj baštini arhitekture Moderne.
Forenzički materijal je dokaz
Drugi pravac koji je zapahnuo našu javnost nakon tragedije je nerazumevanje, zapravo neznanje, da u ovom događanju, pre svega i svih, istraživanje nesreće i objašnjenje pada konstrukcije nadstrešnice (kao dela sistema građevine) moraju dati građevinski inženjeri, konstruktori, i to isključivo na osnovu uvida u tzv. forenzički materijal, odnosno elemente konstrukcije koji su se međusobno odvojili u trenutku nesreće.
U tom smislu silna lična tumačenja u javnosti, pa i od kolega arhitekata, bez dovoljno uvida i promišljenosti samo stvaraju šumove i konfuziju u javnom mnjenju. Jedan od takvih trenutaka je i priča o skupljanje vode oko kotvi zatega na krovu (!) iako se one nalaze na najvišoj tački krovne površine. A voda još nije naučila da trči uzbrdo.
Neuzbuđenost države
Treći i, pojavno, najbesmisleniji vektor događanja je sučeljavanje relativne neuzbuđenosti državnog aparata, osim u međuvremenu podnete ostavke ministra Vesića (koliko god da je ranije umeo da iritira javnost – čiji mandat izgleda da ne pokriva datume donošenja glavnih odluka u povodu rekonstrukcije u Novom Sadu), i protesta društva na skali od veoma masovnog signala građana u novosadskom mimohodu, pri kraju prožetog primitivnom destrukcijom jednog broja neidentifikovanih maloumnika, pa sve do dolaska uveče u Novi Sad predsednika Republike da bi poručio „da će ih on(i) ponovo pobediti!“ (!?), valjda na nekim izborima.
Jedino mu se omaklo da ne primeti da se nije pojavio u Novom Sadu kada je smrvljeno onih četrnaestoro, ali jeste došao da poseti sedište svoje stranke.
