Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka sada imaju i svoje političke zatvorenike. Goran Ješić i nekolicina studenta i aktivista posle protesta u Novom Sadu i dalje čame u zatvoru.
BIA za to vreme upada u Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i zastrašuje istoričare umetnosti da ne talasaju zbog planiranog rušenja Generalštaba.
Zatim samozvani vrhovni komandant i neformalni šef svih bezbednosnih službi i institucija državne sile Vučić daje u utorak komandu da Policijska brigada u punoj opremi za razbijanje demonstracija spreči narodne poslanike i novosadske odbornike da uđu u zgradu u kojoj se nalaze Viši sud i Više tužilaštvo u Novom Sadu ne bi li ih „primorali da počnu da rade svoj posao“.
Došlo se u situaciju da specijalna jedinica policije, koja je inače, pored ostalog, zadužena za neutralisanje opasnih kriminalaca, brani pravo pravosudnih organa da neometano rade kako im diktira vrh Srpske napredne stranke, dok Vučić i Brnabić optužuju lidere opozicije da hoće da vrše pritisak na Sud i Tužilaštvo.
Isti scenario se ponavlja i u sredu.
Snimci i slike kako naoružani policajci u punoj opremi za razbijanje demonstracija obaraju poslanice na zemlju i natežu se sa njima obilaze Srbiju. To su scene koje bi trebalo da zastraše sve one koji smatraju da je došlo vreme za radikalniju akciju zato što je vlast gluva na mirne proteste građana.
Strategija da se „istinom bori“ protiv režima jer da će istina na kraju da pobedi, koju je pre neki dan propovedao predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, svakako ne bi iziskivala upotrebu policisjkih specijalaca.
Aktivacija ove jedinice je odraz straha ljudi na vrhu vlasti da bi iskra narodnog bunta posle tragedije u Novom Sadu mogla da se pretvori u požar širih razmera, pa je valja ugušiti demonstracijom gole sile.
Zadaci Policijske brigade
Dok se sve to događa u Novom Sadu, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić šalje pripadnike Policijske brigade i na Stari savski most da se obračunavaju sa šakom aktivista koji bi da spreče njegovo rušenje. Kao u slatka Slobina vremana.
U opisu namene PJP (posebne jedinice policije) Policijske brigade – prepoznatljivoj po belim šlemovima i štitovima, stoji: hapšenja opasnih kriminalaca, obezbeđenje najvećih sportskih događaja i suzbijanje nereda na ulicama, pronalaženje i uništavanje eksplozivnih naprava, upad u objekte….
Nigde ne stoji da se ova specijalna jedinica policije šalje da obezbedi neke građevinske radove, u konkretnom slučaju da omogući da građevinske mašine mogu nesmetano da skidaju asfalt i šine sa Starog savskog mosta.
Ali, to se sve odvija pod nosom Beograđana na vodi, paradnom projektu naprednjačke vlasti, pa se valja da „kornjače“ odvrate sve koji bi da protestuju, da se neki drugi nepoštovaoci Vučića ne bi osilili.
Kako bi demonstranti mogli da prođu pokazalo je i hapšenje lidera Kreni-promeni i beogradskog odbornika Save Manojlovića na Starom mostu: grubo je oboren na zemlju, stavljene su mu lisice, pa su ga, dok je jaukao od bolova, odneli do marice i odvezli u nepoznatom pravcu. Kasnije se pojavila vest da je odvezen u Urgentni centar.
Hapšenje Pavla Cicvarića
Nešto kasnije uhapšen je i Pavle Cicvarić koji je studente pozvao na protest u Rektoratu gde je povodom Međunarodnog dana studenata u sredu u 12.30 trebalo da se pojavi lično Aleksandar Vučić.
Umesto toga, predsednik Srbije je sazvao „hitnu sednicu“ Saveta za nacionalnu bezbednost. Predsednik Republike je poznat po tome da se ne pojavljuje nigde gde bi neko mogao nešto neprijatno da mu dobaci.
Potpuna dezorganizacija
Akcije raznobojnih aktivista i političkih partija u Beogradu delovale su haotično, neorganizovano, iznuđeno. Trčalo se od Starog do Brankovog mosta, pa nazad do Beograda na vodi, od Rektorata do Brankovog mosta. Sve to nekoordinisano, neorganizovano, malo onamo, malo tamo.
Još jednom se pokazalo da civilno društvo nije mrtvo, da postoji spremnost na otpor, ali da je, baš kao i opozicija, potpuno nekoordinisano.
Tako se protiv organa državne represije sa jednim komandnim centrom ne može ništa.
Lideri opozicije u prvim redovima
Dobra vest za sve one koji ne ljube režim Aleksandra Vučića je da su lideri opozicije konačno preuzeli incijativu i nalaze se u prvim redovima protesta u Novom Sadu. Ne libe se da stanu pred štitove i pendreke. Deluju odlučno, jedinstveno i odaju utisak da znaju šta hoće.
Ideja da se protiv Vučića treba boriti istinom, za sada, nije zaživela.
Poslednjih nedelja vlast je poslala poruku da će reakcija na akcije koje se tretiraju kao „pobuna“ biti mnogo tvrđa nego do sada. To pokazuje paralelno angažovanje elitne jedinice srpske policije u Novom Sadu i Beogradu; to pokazuju i već prilično masovna brzopotezna privođenja „pobunjenika“, kao i kršnje njihovih prava; to pokazuje i sve vidljivija zloupotreba BIA.
Dačić upozorava da sa policijom od sada neće biti šale, to jest da ni naznake „nasilničkog“ ponašanja neće tolerisati, u šta spadaju i blokade saobraćajnica, pokušaj poslanika da uđu u Viši sud, organizovanje za Vučića neprijatnih protesta…
Svašta nešto može da se svrsta u kategoriju „pokušaj rušenja Ustavnog poretka“ što za sobom povlači višegodišnje zatvorske kazne.
Sve u svemu, poručio je Dačić nakon što je održana sednica Saveta za nacionalnu bezbednost koju je hitno sazavao Vučić, možete da se mirno šetate do mile volje, a sve drugo – njet
Blokade itd. Tretiraće se kao napad na bezbednost zemlje.
Patološki osećaj nepobedivosti
Vučićev režim je do sada izbegavao direktno sukobljavanje sa ljudima koji u malo većem broju protestuju protiv bilo čega: masovnih ubistava u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, litijuma, izborne krađe, rušenja Hercegovačke, izgradnje Rugla na vodi, razbijanja glave Borka Stefanovića (1 od 5 miliona), zatvaranju Studentskog doma za vreme korone… Taktika je do sada uvek bila ili da se malo popusti, ili da se, uglavnom bez ikakvih ustupaka, dopusti da se revolt sam od sebe izduva; policija je naglašeno izbegavala provociranje bilo kakvog sukoba sa građanima.
Da li su se vremena promenila? Da li je Vučić procenio da je civilno društvo konačno toliko ubijeno u pojam, da više ne mora da toleriše sve te proteste koji ga nerviraju, da pojačavanje partijsko-državne represije neće izazvati veću pobunu, već će konačno da uguši svaki vidljiviji otpor?
Aleksandar Vučić je iskusan političar, ali apsolutna vlast malo kome ne pomuti razum. S obzirom šta je sve naprednjacima do sada nekažnjeno prolazilo, ne bi čudilo da je osećaj nepobedivosti kod njega dosegao patološke razmere.
Presudna u ovom novom odmeravanju snaga biće spremnost lidera opozicje da preuzmu na sebe daleko veći rizik nego do sada i da više ne pokušavaju da na isti način dođu do različitog rezultata; i spremnost građana koji za njih glasaju da ih u tome podrže svojim prisustvom i masovnošću, bez obzire na pretnje sa vrha vlasti.
Dačić je i njima i antirežimskim aktivistima zapretio da se manu ćorava posla.
Jer, ima tu još nešto: simbol krvave šake i njega i Vučića uznemirujuće podseća na onu otporašku stisnutu pesnicu.
