U katalogu poklona koje je predsednik Aleksandar Vučić dobio otkako je na funkciji ima desetak šahovskih tabli – mermernih, rezbarenih, ovakvih i onakvih, ima čak i jedna košarkaška taktička tabla.
Ali, nigde nije zavedena čuvena kineska elektronska tabla. To jest, „interaktivni displej“, kako se to zapravo reklamira.
Na tom čudu Vučić u televizijskim studijima neumorno, potanko i ćirilično, ispisuje uspehe, prosečne plate u regionu, raskrinkava šemu zavera protiv njega i Srbije.
„Ovo je moja tabla, Kinezi su mi je kupili, ne preporučujem je zbog cene, veoma je skupa, inače je izvanredna, meni služi mnogo“, rekao je jednom prilikom na RTS-u.
Kaže, mislio je da to košta petsto evra pa da sam pazari, ali se šokirao kad su mu rekli cenu.
Otkud tabla?
Iz Predsedništva nisu odgovorili na upit našeg njuzletera Međuvreme o tabli. Ni ko je poklonio predsedniku ni koji je tačno model.
Po svemu sudeći, u pitanju je Huawei IdeaHub sa dijagonalom od 86 inča. Kad su je predsedniku „kupili Kinezi“ bila je skuplja, danas može da se nađe za oko dve hiljade evra.
Kako nam kažu insajderi sa televizija na kojima predsednik često gostuje, iz njegovog kabineta samo najave da Vučić stiže sa sve tablom. Isto kao što samo najave da stiže uopšte – i tu nema pogovora.
Tabla se dovozi kombijem, verovatno iz Predsedništva. Tabla ima točkiće, pa se onda gura do studija. Tabla je, dakle, mobilna poput predsednika, svuda stiže.
Intervju je inače dosadna televizijska forma – dve glave koje nešto pričaju. Zato ni rediteljima nije mrsko kad predsednik dotera tablu, pa ustane, kadar se raširi, i onda se kao nešto dešava.
Ali, šta se dešava?
Čemu služi tabla?
„Vučić je provalio šifru za beskonačnu vlast u igrici zvanoj Srbija. Jedan aspekt toga je obraćanje narodu“, kaže Mihailo Tešić, urednik na portalu „Kompas“.
Tu je bitno, priča on za Međuvreme, da „deluje kao da zna više nego mi ostali – ali da ne deluje kao pametnjaković“. I tu tabla ima svoju funkciju.
„Vučićev imidž i nastup karakteriše određeni intelektualizam, doziran tako da ne odbije običnog čoveka sa osnovnom školom nego da mu ulije poverenje da je Vučić neko ko ‘zna gde đavo spava’. Jer predsednik mora da zna i kako se brani Kosovo i kako se dižu zdanja i kako se obara inflacija“, dodaje Tešić.
Kao učitelj
Vučić u tom cilju govori sporo, kao autoritet, prosipa trivijalne podatke. Kada donese tablu, nikada ne koristi njene funkcije – grafike, animacije, video-zapise – već samo piše rukom.
„Za to može da se koristi i obična školska tabla“, kaže jedan naš sagovornik.
Ali, prema Tešićevim rečima, delom je upravo u tome stvar. Predsednik ima neko mistično čudo tehnike, ali ne želi da preoptereti starije, slabije obrazovane i verne glasače.
„Piše rukom, kao učitelj. Dakle ne baš nastavnik, ne daj bože profesor, nego kao učitelj starog kova, koji podučava sve predmete i neupitan je autoritet. Makar za one starije generacije, koje su u Srbiji okosnica glasačkog tela.“
Nuspojave su pogubne na više načina. Recimo, to sa tablom sada kopiraju i Šapić i glavni medijski poslenik vlasti Vučićević. A to bi i ovakvoj publici moglo da bude previše.
