Oslobađanje od straha je jedna od omiljenih opozicionih floskula. Koja, doduše, nije bez osnove. Ima straha kod građana koji nisu za Vučića, ali ima i kod onih koji su za Vučića. Neko se plaši da će ostati bez posla ako ne glasa za Vučića, a neko se plaši da će ostati bez posla (dila) ako Vučić ode sa vlasti i na snagu stupe lustracija i revanšizam. Zajednički predizborni strah pristalica vlasti i opozicije je onaj od prelivanja rata u Ukrajini. Poređenja radi, a povodom sejanja straha, sećam se večeri uoči jednog mitinga povodom obeležavanja godišnjice Devetog marta, kada je Miloševićeva televizija upozorila one koji nameravaju da idu na miting kako su državne službe došle do saznanja da ustaše nameravaju da bace bombu. A, oni koji su ipak krenuli na miting sreli su na ulicama Beograda miliciju sa oznakama SAO Krajina.
Ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin rekao je dva dana pred izbornu tišinu na konferenciji za novinare da policija i Bezbednosno-informativna agencija (BIA) imaju informacije da se na dan izbora priprema više grupa „koje će pokušati da kompromituju i spreče održavanje izbora“.
Te grupe, kako navodi, organizuju pojedine političke partije u Srbiji i strani faktori.“Pokušaće da upadaju na biračka mesta, da razbijaju (glasačke) kutije i pokazuju falsifikovanu izbornu dokumentaciju“, naveo je Vulin. Posao države je, svakako, da spreči „kompromitaciju“ izbora, ali ovakve reči se, s obzirom na iskustva, mogu lako protumačiti i kao zastrašivanje, pritisak na opozicione birače, dakle upravo kao „kompromitacija“ izbora.
Neutralni po cenu sankcija
No dobro. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno prva Jugoslavija, trajala je od 1918. do 1941. Nju su nadživele i suverena Hrvatska i Slovenija, recimo, ali i Republika Srpska, na primer.
Ako stvari gledamo u „duhu istorije’“ nakon „versajskog“ i „Titovog“, ovo je treći period mira u Dejtonskom trouglu. Hoće li se on završiti u novom sunovratu ili će Region uspeti da izbegne sudbinu sloma dve Jugoslavije bude li se nepovratno poremetila sadašnja globalna konstelacija moći?
Tačno polovina ispitanika u aktuelnom Demostatovom istraživanju misli da Srbija treba da bude neutralna i po cenu sankcija, nestašica i svega onoga što podseća na devedesete godine; 21 odsto ispitanika misli da „Srbija treba jasno i glasno da stane na stranu Rusije“; 13 odsto ispitanika misli da „Srbija treba jasno i glasno da stane na stranu Evropske unije i Ukrajine“. Na ovo pitanje nije odgovorilo 16 odsto ispitanika.
Pragmatičnom političaru dovoljno. Široko rasprostranjena hipokrizija i enormna autoritarnost koje je Demostat dokazao u svojim dubinskim istraživanjima, ukazuju da i ovolika podrška neutralnosti delom može biti rezultat hipokrizije, odnosno eufemizma za prorusku poziciju. Kao što je Demostat hipokriziju locirao i u raspolućenosti – duša na Istoku, životni stil sa Zapada.
Doduše, vojne vežbe sa NATO vojskama i petnaest godina Srbije u Partnerstvu za mir pokazuju da postoji balans. Čak se nekad i više sarađivalo sa NATO-om, ali je Vučić zbog proruskog javnog mnjenja medijski forsirao proputinovsku percepciju stvarnosti.
Raskorak između spolja i iznutra
Vučić često voli da se poredi sa Titom – i zbog modernizacije zemlje i zbog spektakularizacije spoljne politike, ali u nečemu ne bi voleo da se poredi sa Titom: u vreme špijunske krize u Srbiji koja je poremetila na tren odnose s Rusijom, Vučić je 2019. hitno izjavio da nam ne pada na pamet da pravimo novu ’48. Situacija u svetu liči na globalno izjašnjavanje o „rezoluciji Informbiroa“ i tu nije lako ostati neutralan.
Bilo bi najbolje kad bi Srbija mogla da odigra u duhu Samita OEBS-a 2015, kad su se u Beogradu sreli Džon Keri i Sergej Lavrov. Ali, zaboravlja se da je koji dan pre toga Vučićeva propaganda govorila o pokušaju državnog udara u Srbiji, što je Vučić kasnije demantovao. To je bio najbolji primer raskoraka spoljne politike koja teži ka globalnom ugledu i unutrašnje politike koja se zasniva na propagandi, jer teško je pretpostaviti da bi predstavnici svih tih zemalja došli u zemlju u kojoj je koji dan ranije bio pokušaj državnog udara.
Tramp nije stigao da dođe u Beograd. Maštoviti ljudi pričaju da bi došao, samo da nije izbio rat u Ukrajini, da lično podrži Orbana i Vučića (koji izbore imaju isti dan – 3. aprila), a dočekali bismo ga kao Albanci Klintona u Prištini. Najefektnije bi bilo, da su druga vremena, da je Tramp seo u brzi voz Novi Sad – Beograd sa srpskim i mađarskim vođom. Pokušaji vlasti, a koje pospešuje i Lavrov, da i Beograd bude potencijalno mesto ukrajinske medijacije, težnja je da se dostigne slovenački ideal – kad su predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek u junu 2001. bili domaćini Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja.
Srpski svet u senci ruskog sveta
Na pitanje ima li straha od širenja ratnih rusko-ukrajinskih sukoba na području bivše Jugoslavije – oživljavanja „duhova prošlosti“ (Robert Kaplan), polovina Demostatovih ispitanika smatra da je to realna opasnost. Paradoksalno, ali rat u Ukrajini uprkos obožavanju Putinovog kulta („ruskog sveta“), i razumevanju za rusku „specijalnu operaciju“ („denacifikaciju“), iz javnog, (para)režimskog govora gotovo je izbacio Vulinov „srpski svet“. Niti se Vulin nešto često pojavljivao u kampanji, sve do upozorenja s mesta ministra policije o „kompromitaciji“ izbora, a tek Vulin ne govori, od kad je počeo rat u Ukrajini, da je zadatak ove generacije političara ujedinjenje Srba. Istovremeno, Open Balkan je dobio na značaju. Iako su Marko Čadež (Privredna komora Srbije) i Aleksandar Vulin (duži policiju, ideologiju i Hrvatsku), deo iste vlasti.
Ako ubrzana evropska perspektiva Ukrajine bude nagrada za njenu definitivnu neutralnost, da li to znači da bi se povratio i „Junkerov datum“ o 2025. godini kao realnoj evropskoj perspektivi Srbije? Ako ne za članstvo, onda za nepovratan proces.
Tadićev aviončić
Od papira premijerke Ane Brnabić za hvalisanje o delima koja govore, Boris Tadić je napravio papirni aviončić u studiju Pinka. To je (da mu od papira napravi aviončić) u Skupštini Srbije, gde se snimala „Reč na reč“ RTS, Tadić predložio i naprednjaku Vladimiru Orliću. Sa aviončićem, Tadić je napravio možda najlucidniji momenat kampanje.
Doktrinu vojne neutralnosti Vučić je preuzeo od Koštunice, a politiku „četiri stuba“ (Brisel, Moskva, Vašington, Peking) od Tadića. Obe doktrine su na najvećim iskušenjima.
Čini se da Tadić jedini vodi ličnu kampanju, ne toliko za ove koliko za one naredne izbore, nezavisno od toga kako će mu proći parlamentarna lista na ovim izborima.
Zato mu aviončić od papira marketinški vredi kao eskadrila Vučićevih migova. A dođe i jeftinije.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
