Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je 11. jul međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrinici. Tog dana, 1995. godine, snage bosanskih Srba počele su planski počele da ubijaju nenaoružane muškarce i dečake iz enklave pod zaštitom. U narednih dvadesetak dana ubijeno je više od 8000 ljudi. Oko 30.000 žena i dece je raseljeno. Međunarodni krivični sud u Hagu za zločine u bivšoj Jugoslaviji taj zločin okarakterisao je kao genocid. Za zločin su, pod svojim imenom i prezimenom, osuđeni visoki oficiri vojnih snaga bosanskih Srba koji su u tome učestvovali, a Srbija se, u presudi, pominje kao zemlja koja nije učinila sve što je mogla da genocid spreči.
Kada su Nemačka i Ruanda pokrenule inicijativu u Ujedinjenim nacijama da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici, režim Aleksandra Vučića se, blago rečeno, raspomamio. Bilo je otužno slušati i gledati tog čoveka i njegovu svitu tih dana (kao, uostalom, i bilo kog dana), patriotsko zapomaganje uzdizalo se do neba, a završni čin prenemaganja bilo je simultano ogrtanje srpskom zastavom u Njujorku (on) i Beogradu (njegova svita).
Pokretačka parola režimskog divljanja bilo je da se Srbi nastoje proglasiti genocidnim narodom. Kakvim narodom? Genocidnim. Šta bi to imao biti genocidni narod? Nemamo pojma, ali dobro zvuči. I ko to proglašava Srbe genocidnim narodom? Ni to nemamo pojma, ali Nemci svakako, da bi sakrili, valjda, sopstvenu genocidnost.
A onda je imitacija izbora prošla, onaj što se ogrtao zastavom i prenemagao u Njujorku bio je veoma zadovoljan (što je jedino važno), te se čitava parada besramnosti, gluposti, besomučnog laganja i vređanja razuma naglo utišala i izgubila, da od nemačkih nasrtaja na integritet Srbije ostane samo bezgranično poverenje u nemačku procenu intenziteta trovanja Srbije (videti pod “litijum”).
Uznapredovali psihološki procesi
S obzirom da nije postojao nijedan dokument u kome bi se makar insinuiralo da bi narod, bilo koji (dakle ni srpski), mogao biti smatran, nekmoli proglašen genicidnim – jer reč je o neuporedivoj budalaštini koju su negovali, svojevremeno, Miloševićevi istoričari, intelektualci, vračevi i, dabome, istaknuti koalicioni partneri iz redova Radikala – ostaje pitanje kome bi, uopšte moglo da padne na pamet da narod povezuje s genocidnim namerama i porivima? I zbog čega? Setimo se, nije se tih predizbornih dana u mogao podići pogled a da se ne ugleda natpis koji tvrdi kako Srbi nisu genocidan narod.
U redu, naravno da nisu genocidan narod. Nijedan narod nije genocidan. Nijedan narod ne može biti genocidan. Ali čemu negirati nešto čega nema i što niko razborit nikada nije tvrdio? Nema razlike između tvrdnje da Srbi nisu genocidan narod i, recimo, tvrdnje da na Mesecu ne uspevaju jagode.
Ovde nailazimo na čitav kompleks motiva koji bi bili zabavni da nisu tragični. O genocidnosti naroda može da govori i misli samo neko ko je u postojanje takve mogućnosti, a naročito takve prakse, potpuno ubeđen. Uverili smo se da granice beskrupuloznosti ovog režima ne postoje, te je moguće izgovoriti, doslovno, bilo šta, ako se proceni da će to režimu doneti dobrobit. Ne postoji nijedna civilizacijska ograda koju ovaj režim neće preskočiti, ili slomiti.
Utoliko bi se i tvrdnja o genocidnosti naroda mogla smatrati tehnikalijom: tvrdimo, u potpuno kontrolisanom javnom prostoru, najveću zamislivu budalaštinu jer našim glasačima dobro zvuči. Ali ovde je slučaj teži. U vreme kada se intelektualna kamarila Slobodana Miloševića baš bila potrudila da pokaže genocidnost Hrvata (koji se, kao što je poznato, rađaju s mržnjom prema Srbima upisanom u gene) prvi čovek ovog režima bio je deo te ekipe. Nije zabaleženo da se ikada usprotivio takvoj naučnoj istini. Nije, utoliko, ovde reč o pukoj populističkoj tvrdnji, već o psihičkoj uslovljenosti, o uznapredovalim patološkim procesima.
Umesto, dakle, da je režim prvi podržao, u ime građana ove zemlje, predlog Nemačke i Ruande, što bi bio znak jasnog raskida s gorom prošlošću, ovaj se režim, potekao iz namračnijih podruma Miloševićevog režima, opredelio za kontinuitet podrške ratnim zločincima i ratnim zločinima.
