Smrt od koje se Srbija nije oporavila

U nedelju 12. marta navršiće se tačno 20 godina otkako je premijer Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić ubijen na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Ubice su bili pripadnici “Crvenih beretki” i zemunskog klana. Tokom narednih godina sudski je utvrđeno – precizno i jasno – ko je učestvovao u atentatu i ko je imao kakvu ulogu. Kao što je poznato, ovo je bio poslednji u seriji ataka na život pokojnog premijera – obrazovanog, civilizovanog, prozapadno orijentisanog i nasmejanog čoveka. Đinđića je, reći će neki, ubila sama država.

Iznenađen atentatom zasigurno nije bio tadašnji radikal Tomislav Nikolić koji ga je na sebi svojstven, jezivo-kvaziduhovit način najavio. Današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić nikada nije demantovao izjavu da se 12. marta 2003. “olešio” ushićen zbog smrti političkog protivnika. A njihov šef Vojislav Šešelj, koji se nešto ranije uputio u Hag, praktično je najavio premijerovu smrt kada je govorio o “krvavom proleću”.

Dok je Zvezdan Jovanović drnčom čistio oružje ubistva spremajući se za akciju, Miloševićeva supruga Mirjana Marković klisnula je u Rusiju. Nejasno je i da li su se iznenadili izvesni ljudi iz Koštuničinog kabineta, recimo novinar Aleksandar Tijanić, autor “čuvene” rečenice “Ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Možda ni neki ljudi iz najbližeg Đinđićevog okruženja nisu bili neobavešteni, ali nećemo o tome jer bismo direktno zabasali u “zonu sumraka”…

Pročitajte ceo tekst Nedima Sejdinovića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (9. marta)