„Sablja“: TV serija i stvarnost iza nje

Od 2. novembra, subotom i nedeljom u 20.00 časova na Prvom programu RTS-a gledaoci mogu da prate „politički triler“ od osam epizoda koji se bavi ubistvom premijera Zorana Đinđića, kao i događajima pre i posle 12. marta 2003. godine.

U glavnim ulogama gledamo Dragana Mićanovića kao premijera Zorana Đinđića, Milicu Gojković kao novinarku Danicu Mandić, Ljubomira Bandovića kao policajca Borisa Rakića i Lazara Tasića kao Uroša Ristića-Malog.

Feđa Štukan igra policajca sa kojim Boris (Bandović) radi na slučaju ubistva premijera, a ulogu Daničine majke je odigrala Jasna Đuričić. Milorada Ulemeka Legiju tumači Sergej Trifunović.

Reditelji serije su Goran Stanković i Vladimir Tagić, a produkciju potpisuju RTS i „This and That Productions“.

Biće zanimljivo videti interpretaciju državnog ubistva Đinđića više od dve decenije kasnije, u današnjoj političkoj konstelaciji i odnosu snaga i uticaja.

A šta se stvarno dogodilo 12. marta 2003. godine i u nedeljama i mesecima nakon toga?

Prvi izveštaji nakon atentata

U dvorištu Vlade Republike Srbije u sredu, 12. marta 2003. u 12.45, pucano je na premijera Zorana Đinđića, pisalo je „Vreme“ u danu kada je izvršen atentat.

Svedoci govore da su se čula dva pucnja i jedan vrisak. Premijer je pogođen sa dva metka – u leđa i u stomak. U izuzetno teškom stanju Đinđić je prebačen u Kliničko-bolnički centar. Dve hirurške ekipe (kardiološka i abdominalna) obavile su kompleksnu operaciju. U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt. Vlada Srbije je predložila da se uvede vanredno stanje.

Foto: Printscreen/B92

Službeni BMW u kome se nalazio premijer ušao je u dvorište zgrade Vlade Srbije iz Nemanjine ulice iz pravca Železničke stanice i posle polukružnog okreta zaustavio se u zadnjem dvorištu zgrade Vlade Srbije ispred ulaza koji su obezbeđivala tri telohranitelja, dvojica prema Nemanjinoj, jedan naspram njih.

Premijer je sedeo na zadnjem sedištu iza vozača; na prednjem sedištu bile su, po svoj prilici, štake. Na premijera je pucano iz snajperske puške velikog kalibra. Najverovatnije se radi o kalibru 12,7 milimetara. Radi se o oružju kojim može efikasno rukovati samo obučena osoba.

Foto: MUP Srbije

Po prvobitnim informacijama pucano je iz zgrade broj 9 u Nemanjinoj ulici. Reč je o objektu koji je pripadao Vojsci Jugoslavije i koja je u toku NATO intervencije do te mere oštećena da je bila napuštena.

Kasnije je potvrđeno da je najverovatnije pucano iz zgrade broj 14 u Ulici admirala Geprata. Na prvom spratu ove zgrade u jednom stanu policija je pronašla ćebe. Stan je verovatno bio iznajmljen. Pretpostavlja se da je atentator duže od 12 časova boravio u tom stanu. Između ove zgrade i dvorišta Vlade Srbije je park.

Na krvavom tragu

Nepune tri nedelje kasnije znalo se više. U tekstu Na krvavom tragu Miloš Vasić je tada pisao:

Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum lišeni su života (tokom akcije „Sablja“) u dvorištu izvesne vikendice u zoni Barajeva. Po policijskom video-snimku i saopštenjima sudeći, njih dvojica pokušali su proboj iz opkoljene kuće sa oružjem u ruci i u vatrenom okršaju sa policijom nastradali. Spasojević je imao puškomitraljez (jugoslovenski kalašnjikov sa dužom cevi i nogarama), a Kum Luković ručnu bombu koju nije uspeo da upotrebi. Po snimcima sudeći, pogođeni su u glavu i ostali su na mestu mrtvi.

Balističko i sudsko-medicinsko veštačenje pokazaće šta se zapravo desilo i kako se tačno desilo. Policija kaže da se do njih dvojice došlo preko Dejana Milenkovića Bagzija, koji je još u bekstvu: da je Bagzi dolazio u Barajevo, da je pokušavao da šalje poruke policiji u smislu pokušaja nagodbe i da je tako otkrio skrovište ove dvojice ubijenih, ali se nekako izvukao i dalje je nedostupan organima.

zemunski klan

Taktičke okolnosti događaja u Barajevu ostaju nejasne. Naime, neizmerna je šteta za istragu to što su Duća i Kum poginuli jer bi njih dvojica, naročito Spasojević kao praktično prvoosumnjičeni za zaveru za ubistvo Zorana Đinđića, imali mnogo toga da kažu u istrazi – a naročito na glavnom pretresu. Ostaju otvorena pitanja: da li se kuća mogla napasti tako da njih dvojica – u kombinaciji šok-bombi i suzavca – budu ipak uhvaćeni živi; je li bilo pogrešnih procena za tu operaciju; kako su mogli da se probiju iz objekta koji je bio opkoljen i stignu od vrata (ili prozora) do dvorišta; itd.

Ali, to će MUP već objasniti. Bilo kako bilo, pogibijom Spasojevića izgubljen je važan svedok u budućem procesu zločinačko-terorističko-parapolicijskoj mafiji pod zaštitom Državne bezbednosti koja je „ubila jednog predsednika i jednog premijera Srbije“, kako kaže advokat Nikola Barović.

Ne treba na brzinu zaboraviti da je Spasojević – kao, uostalom, i Ljubiša Buha Čume i još neki umetnici – imao legitimaciju Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije u najveselija vremena; da je bio kuvan i pečen sa Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom i još nekim danas i iznenada bezbednosno _interesantnim _likovima iz Državne bezbednosti itd. Te veze, kako se u žargonu kaže, bile bi mogle svašta da objasne istražnim organima – samo da je Duća preživeo to kobno veče u Barajevu. Ali – Duća nije preživeo.

Ko se pravi blesav

Razvoj akcije „Sablja“ pokazao je koliko su duboko organizovani kriminal i strukture Državne bezbednosti, delovi Javne bezbednosti i delovi pravosuđa i nekih političkih stranaka bili „srasli“, kako je to svojevremeno nazvao ministar Dušan Mihajlović.

U kom pravcu su se stvari kretale pokazuju i tadašnja privođenja: diglo je Uroša Šuvakovića, bivšeg visokog funkcionera Resora državne bezbednosti; Gorana Matića, od ranije poznatog organima; njegovog brata u JUL-u Ivana Markovića, ponovo; generala Nebojšu Pavkovića, bivšeg načelnika Generalštaba; Svetozara Simovića, sekretara Direkcije JUL-a i bivšeg pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova; diglo je Milorada Bracanovića, bivšeg zamenika načelnika RDB/BIA i organa bezbednosti JSO-a pre nego što je ucenom JSO-a postavljen na to mesto; ponovo je pozvalo na informativne razgovore Milana Radonjića, bivšeg načelnika beogradskog Centra RDB-a u vreme ubistva Ćuruvije i zločina na Ibarskoj magistrali i Branka Đurića Bucu, bivšeg načelnika beogradskog SUP-a (obojica prolaze kroz banket JSO-a u Kuli); ime policijskog generala Dragana Ilića (bivšeg načelnika Uprave za administrativno-upravne poslove MUP-a Srbije) sve češće se pominje u nezgodnim kontekstima, kao i imena još nekih visokih oficira policije i funkcionera RDB/BIA; svi će oni imati da objašnjavaju ovo i ono, odakle oni tamo i šta su tamo radili, pisao je Vasić.

Foto: Vesna Anđić

Milorad Ulemek/Luković Legija u tom trenutku i dalje je bio nedostupan organima gonjenja, ali se bila pojavila vest da se njuškao sa Tužilaštvom u Hagu, sve u pokušaju da proda Karadžića i Mladića za promenu identiteta i status zaštićenog svedoka. On je imao i diplomatski pasoš SR Jugoslavije, što nije nikakvo čudo s obzirom na to ko je sve takav pasoš imao, ali i falsifikovane hrvatske pasoše za sebe i ženu; sva tri pasoša su istekla, što nas ostavlja da razmišljamo o tome s kojim važećim pasošima se sklonio u ilegalnost.

Sablja svilu ne seče

Godinu dana posle likvidacije Zorana Đinđića Miloš Vasić konstatuje da Sablja svilu ne seče.

To što je akcijom „Sablja“ nazvano posle 12. marta bilo je pažljivo pripremano od početka 2003. uz onolike mere bezbednosti kolike su bile moguće, pisao je Vasić.

Ispalo je da je plan procurio, sudeći po nekim iskazima optuženih i svedoka i po ponašanju glavnih aktera zavere. Takve se stvari dešavaju: tako je oktobra 1993. u Sarajevu bila kompromitovana akcija hvatanja jalijaša i mahalskih prvoboraca koji su svojim terorom nad Srbima (i ostalima, bez brige) dojadili i Bogu i vlastima. Bilo je dovoljno da jedan jedini od skoro dvesta najpažljivije odabranih učesnika upozori osumnjičene; došlo je do nepotrebnog krvoprolića.

Šta je i zašto bilo planirano za četvrtak 13. mart 2003?

Znakovi za uzbunu

Danas znamo ono što nismo znali tada, pisao je Vasić u martu 2004:13. marta 2003. trebalo je da istovremeno bude pohapšen izvestan broj lica predvođen Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom, Dušanom Dućom Spasojevićem itd, a zbog osnovane sumnje da su kao organizovana zločinačka grupa počinili niz teških krivičnih dela. Policija i BIA već su znale skoro sve: i o Ibarskoj magistrali i o Budvi; i o Ćuruviji i o Stamboliću; o većem delu nerasvetljenih beogradskih ubistava, otmica i ostalog. Trebalo je samo pametno spakovati celu tu veliku i opasnu priču, obezbediti dokaze i usrećiti Specijalno tužilaštvo lepom i debelom krivičnom prijavom.

Foto: N. Đorđević

Da se nešto sprema bilo je, doduše, zainteresovanim stranama vidljivo od jeseni 2002: donošenje specijalnog zakonodavstva protiv organizovanog kriminala bio je prvi znak za uzbunu; oklevanje u izmenama saveznog zakona o krivičnom postupku, međutim, usporilo je celu stvar, što bi bilo dobro dublje ispitati…

Dva su događaja ukazala da se situacija brzo zgušnjava: ubistvo policajca Nenada Batočanina i kriminalca Željka Škrbe u istom autu, novembra 2002; i otkriće Zemunaca i Legije da je Ljubiša Buha Čume propevao; obe strane, policija i kriminalci, uzbunile su se. Policija zato jer je dvostruko ubistvo u Ljutice Bogdana bilo znak panike kriminalaca, pošto je Škrba bio potencijalni svedok-saradnik u važnoj stvari; kriminalci zato jer znaju šta sve Čume zna i šta im misli; zar ga nisu već dvaput ubijali, pa se izvukao?

Reč je o klasičnoj trci sa vremenom: ko će koga prvi, što bi rekao drug Lenjin, pisao je Vasić.

Čume se javlja pismima i izjavama odnekud iz neverničkih zemalja, optužujući Zemunce za razne zločine, a Legija plasira kontra-pisma njegove žene Ljilje Buhe. Legija čak objavljuje ono svoje poluuvređeno i veoma naduto pismo krajem januara, a sve vreme traje reklamna kampanja JSO-a po bilbordima i medijima; ko je za to plaćao?

Specijalno tužilaštvo i policija na brzinu se organizuju za akciju, kombinujući Čumetove informacije sa onim što već znaju i planirajući nove svedoke-saradnike. Zaverenici, već odlučivši da Đinđića ubiju, planiraju atentate i 21. februara pokušavaju kod hale Limes; ne uspeva im.

Odmah nakon toga zemlju napuštaju Mira Marković i dr Vojislav Šešelj, a upozoreni Legija odlazi u ilegalnost 1. marta.

Ostalo je istorija.

Vanredno stanje

Dvanaestog marta popodne, nakon što je konstatovana Đinđićeva smrt, Vlada Republike Srbije predlaže v.d.-u predsednika Republike Nataši Mićić da uvede vanredno stanje, što ona i čini. Tokom tri meseca vanrednog stanja u toku je policijska akcija „Sablja“ u kojoj je privedeno ukupno nešto preko 12.000 ljudi; oko dve hiljade bilo je prijavljeno, krivično ili prekršajno; neki su ostali u pritvoru po isteku vanrednog stanja, a ostali su pušteni posle dužeg ili kraćeg zadržavanja.

Cela ta gužva, naravno, pokazaće svoju opravdanost tek pravosnažnim sudskim presudama, pisao je Miloš Vasić.

Policija je rasvetlila skoro sve najvažnije slučajeve ubistava i pokušaja ubistava, pre svega političkih: dva atentata na Vuka Draškovića, ubistva Ivana Stambolića i Zorana Đinđića; ostali su još Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. Duća Spasojević i Kum Luković poginuli su u pokušaju bekstva ili odupirući se hapšenju, a Legija i još nekoliko njih su u bekstvu.

WARRANT FOR 12 MEN ACCUSED OF BEING LEADERS OF GANG ACCUSED OF ASSASSINATION OF SERBIAN PRIME MINISTER

Neke odredbe naređenja o vanrednom stanju kasnije su osporene na Ustavnom sudu i to je dobro kao principijelna stvar i za ubuduće, daleko bilo. Žetva svedoka-saradnika bila je bogata, jer se drugačije mnogo toga ne bi rasvetlilo. Zemlja je postala sigurnija, policija i BIA stekle su mnogo bolju polaznu poziciju za buduću borbu protiv transnacionalnog i domaćeg organizovanog kriminala. Jedinica za specijalne operacije (JSO) raspuštena je šaptom, bez ijednog ispaljenog metka.

Bilo je i brljotina, statistički i po prirodi stvari neizbežnih u tako velikoj akciji: brljala je Vlada; brljao je Biro za komunikacije; brljala je policija. A brljala je, vala, i opozicija. Sve su te brljotine, međutim, u politici oprostive, jer se tu računaju rezultati. Rezultate vidimo kroz krivične procese koji su u toku, a tek ćemo ih videti kada suđenja uđu u zaista zanimljive faze, pisao je Vasić.

To što je vlada ostatka DOS-a izgubila izbore, nešto je sasvim drugo i nema veze sa vanrednim stanjem i Sabljom, kako neki uporno ponavljaju: neki zato što ih je pritvaralo, a neki drugi zato što nije.

Sablja_12

Danas je vidljiv organizovani napor da se upravo ti, najvažniji, rezultati akcije Sablja razvodne i relativizuju. Neki od tih napora prelaze sve granice elementarne pristojnosti; neki su očigledno politički motivisani.

Ali, ceo taj kompleks organizovanih napora usmeren je na moralnu i ljudsku diskvalifikaciju Zorana Đinđića, kao što je nakon hapšenja i nestanka Ivana Stambolića u avgustu 2000. on bio diskvalifikovan kao „komunista“. Već su izrečena upozorenja da ćemo – ako se ovako nastavi – uskoro slušati stare priče o „div-junaku“ Legiji, o „mafijašu“ Đinđiću, o „patriotama“ Dući i Kumu.

Štof za toge

Malo ko pita šta je umesto uvođenja vanrednog stanja trebalo uraditi 12. marta 2003. Napraviti „koncentracionu vladu“ od svih tadašnjih parlamentarnih stranaka, kako je Koštunica predlagao dok se telo Zorana Đinđića doslovce još nije ohladilo? Postaviti Legiju za direktora BIA, pa da hvata ubice, otmičare i trgovce drogom? Odlikovati Zvekija za bistar pogled i sigurnu ruku i zamoliti ga da nam oprosti što je ubio Zorana Đinđića? Pobiti i ostatak Vlade, pa tako već jednom završiti sa „dosmanlijskom tiranijom“, koja je, čujemo ovih dana, bila strašnija i od one Miloševićeve? Ostaviti na slobodi sve junake „Bele knjige“ MUP-a da se na miru dogovore kako će davati alibije jedni drugima i da uštekuju drogu, pare i oružje? Poslati Škeneta, Berčeka, Leonida i ona dva Nenada sa magistrale da uhapse Čumeta i dovedu ga živog u Kulu? Obesiti Čanka na Terazijama, streljati Bebu i Čedu u podrumu Šilerove, pa da „koncentraciona vlada“ bude zadovoljna?

Bolje bi bilo da se uozbiljimo i pažljivije pratimo šta se radi u Specijalnom sudu i oko njega, pisao je Vasić godinu dana nakon ubistva Đinđića.

Zoran Đinđić

Jedna od koristi od akcije Sablja bila je u tome što je ogromna većina policajaca bila sa olakšanjem pomislila da je „opet došlo vreme da se bude pošten“ (jedan pozornik). U tužilaštvima i sudovima, kako se čini, entuzijazam za takvu vrstu promena nije bio podjednako raširen. Videlo se to pri puštanju Bagzija, ali i po broju krivičnih prijava koje su ostajale po fiokama i predmeta koji su bili zaboravljani i razvlačeni. O pravosuđu je Miloševićev režim trinaest godina vodio nežnu roditeljsku brigu koja je nosila sobom i brižljivu kadrovsku politiku. Tri godine bilo je malo za ozbiljnije reforme, sve i da su ozbiljnije reforme bile zaista na umu bivšoj vladi. Pravničke toge, kažu pakosni Francuzi, kroje se od iste svile.

A svilu sablja ne seče, kaže naš narod.