Na kraju naše posete Senti, već je pao mrak i mi odlazimo u čuveni restoran „Papuli“ gde ćemo uz riblji paprikaš uz testo sa sirom i slaninicom slušati priče lokalnog istoričara i hroničara Lasla Tarija .
Priča nam kako je pre dve godine povodom Dana grada ispred Gradske kuće postavio uličnu izložbu o elektrifikaciji grada pre 125 godina, što je bio veoma značajan korak u razvoju Sente, dok je drugi deo posvetio obeležavanju 50 godina od poplave koju je izazvala reka Tisa, a koju su Senćani uspeli da savladaju udruženim snagama.
„Kada je u junu 1970. Tisa dostigla maksimalan vodostaj, u Mađarskoj su brane na mnogim mestima popustile i voda se razlila, tako da smo mi imali sreće u toj nesreći da nije bilo još veće poplave, pa se Tisa povukla, a „Mađar So“ je 30. juna objavio zanimljiv naslov, pomalo već karakterističan za socijalizam: „Pobedili smo Tisu!“, priča Tari.
A onda započinje priču o Ištvanu Ramadaniju, koloritnom Senćaninu rođenom u porodici koja se u Sentu još šezdesetih doselila sa Kosova, navodno zbog krvne osvete. Ramadani je važio za „žestokog momka“. Guste crne kose, visok, nabildovan i istetoviran od glave do pete šepurio se na gradskoj plaži…
„Krajem leta 1973. kad je došao na odsustvo iz zatvora Goli Otok (pre je to bio zatvor za političke robijaše, pa je posle 1950-ih pretvoren u zatvor za najteže kriminalce sa cele teritorije SFRJ), razgovarao sam sa Ištvanom i on mi je pričao puno o robijaškim danima. Učestvovao je u zatvorskoj pobuni i, kako mi je rekao, na njemu su primenjivali elektrošok-tarapiju da bi ga smirili. Kad mu je istekla robija, vratio se u Sentu i zaposlio u fabrici nameštaja Tisa. Pored toga je bio i izbacivač iz diskoteka, pa i u legendarnom ‘Mojo Clubu’, zaštitnom znaku Sente u koji od 1991. kada je osnovan do danas na rok i džez koncerte dolazi publika iz celog regiona“, priča Tari .
Ramadani je devedesetih otišao u Budimpeštu gde je postao izbacivač u čuvenom „Old Men’s Pubu“, jednom od prvih pabova u tranzicionoj mađarskoj prestonici. Ubrzo je postao i jedan od suvlasnika paba. Kažu da je bio veoma grub prema ženama, ali da su mnoge uprkos tome ludele za njim.
Jedna od njegovih devojaka, izvesna Henrijeta, Mađarica iz grada Hodmezevašarhelji, znatno mlađa od njega (imala je tada 36 a on 62), ubila ga je 2011.godine.
Prema policijskim izvorima, Ramadani je pokušao da je davi a ona je dohvatila tiganj i uspela da ga usmrti sa nekoliko udaraca. Posle toga je po sopstvenom priznanju isekla njegovo telo na sitne komade koje je kasnije spalila. Henrijeta je priznala ubistvo, ali Ištvanovi ostaci nisu nikada pronađeni pa je devojka oslobođena zbog nedostatka dokaza.
Prema izboru portala „Daily News Hungary“ ovo ubistvo uvršeno je u sedam čuvenih zločina u Mađarskoj u kojima tela nikada nisu pronađena.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
