Beograd poslednjih dana izgleda kao opsadna zona. Naši sagovornici pričaju o jurnjavama kroz dim, pomoći nepoznatih ljudi, trenucima kada strah nadvlada razum, ali i neočekivanim momentima ljudskosti sa druge strane. Prenosimo njihove priče, a donosimo i reporterski pogled iz samog centra zbivanja
„Osećala sam se kao da sam u getu i bila sam besna zbog toga. Ovo je moj grad, ne možeš ti da me teraš da se osećam kao da sam u getu. Doslovno smo imali osećaj kao da smo pod okupacijom. Gde god da bežiš da te ne premlate ili uhapse, oni su tu“, počinje priču za „Vreme“ jedna od građanki koja redovno posećuje proteste.
Kada se spusti mrak, delovi Beograda ovih dana deluju kao da su u ratnoj zoni. Ulicama krstare oklopna vozila krcata Žandarmerijom, u mraku vrebaju batinaši naoružani palicama spremni da biju i lome, a demonstranti, umesto sa kučićima i decom, na proteste dolaze sa motkama, ronilačkim maskama i maramama da bi se odbranili.
Zbog svega toga, glavni grad Srbije nekima od naših sagovornika više ne deluje bezbedno.
„Živim u Beogradu već četiri godine i ovo je prvi put da strepim od toga šta može da mi se desi kada izađem na ulicu. Kada si devojka, nažalost, uvek imaš određenu dozu straha kada se krećeš po mraku, ali nikada do sada nisam doživela veću neprijatnost koja bi me navela da se od nekoga ili nečega uplašim. Uvek sam imala utisak da, generalno, živim u bezbednom gradu. Sada se osvrćem preko ramena i posmatram ljude ispod oka da vidim jesu li ćaciji“, priča nam druga studentkinja.
I kad je na protestu, kaže, ima osećaj paranoje – razmišlja ko bi sve mogao da iskoči iz okolnih uličica. Najviše se plaši odvajanja od grupe jer vidi šta se ovih dana dešava onima koje policija ili batinaši uhvate nespremne.
Pomoć od „ćacija“
U ponedeljak uveče su građani razlupali prostorije Srpske napredne stranke u Cvijićevoj ulici, pa se tamo ekspresno pojavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Sagovornica „Vremena“ kaže da joj je ovaj protest bio „najjeziviji“ do sada.
„Iako nije bio veliki kao neki prethodni protesti, bio je čudan. Bili smo pogubljeni, niko nije znao gde idemo, odjednom smo se uputili ka prostorijama SNS-a u Cvijićevoj koje su, pritom, već razlupane dva dana ranije. I Žandarmerija nas je veoma brzo rasterala. Čudno je što je to jedini protest do sad na kom nije ispaljen suzavac i odmah se tu pojavio Vučić“, priča naša sagovornica.
Dodaje da je poslednjih noći na ulicama „stravična, mračna atmosfera“.
„Osvrćeš se levo i desno. Prolaziš kroz park i vidiš momke koji izgledaju kao ćaciji, pa moliš Boga da ne shvate da si ti na drugoj strani. Vidiš dim, ne znaš da li je od suzavca ili od nečeg drugog. Oni su ispaljivali suzavac i u bašte kafića“, ističe.
Jedna od sagovornica ima neobično svedočenje – o „ćaciju“ koji je pritrčao da pomogne.
„Bežala sam od njih, ali sam se saplela i pala jer sam izgubila ravnotežu. Jedan od ćacija mi je prišao dok je drugima uzvikivao da nastave da trče za drugima. Rekao mi je: ‘Lezi dole’. Prišla su dvojica sa palicama, ali on ih je zadržao, pružio mi je ruku, podigao me i pitao me jesam li dobro. Još me je pitao što bežim, rekla sam mu pa vi me jurite“.
Osećaj solidarnosti i zajedništva
Ista sagovornica nam priča da u poslednjih dana oseća zajedništvo kakvo nikada do sada nije osetila na nekom protestu.
„Kad smo bežali po vračarskim ulicama, neka baka sa prvog sprata nas je molila da dođemo kod nje ako nam se nešto desi, molila nas je da se pazimo. Pošto smo nastavili da idemo, malo dalje su dva momka sa trećeg sprata počela da uzvikuju da imamo kod njih sklonište“.
Još jedna od naših sagovornica priča nam kako sada, kada ode na protest, oseća mnogo drugačiju energiju.
„Postoji očekivanje da će se nešto loše desiti, što nikada do sad nije bio slučaj. Ali više je utisak da postoji tenzija uslovljena tom neizvesnošću, nego što je objektivno strašno. Kad god mi je neko rekao da se plaši da dođe na protest, uvek bih im govorila da nije toliko strašno sve dok držiš bezbedno odstojanje“, kaže ona.
Međutim, i ona se u nekoliko navrata dala u sprint.
„Strašno je kad krenu topovski udari i pirotehnika i ljudi počnu da trče. Ali mislim da je i to, pre svega, izazvano psihologijom grupe, gde su svi u panici pa si i ti u panici, nego što je objektivno rizično“.
Svako od naših sagovornika izdvojio je batinaše pretećeg izgleda kao nešto najstrašnije što se izdvojilo na ovim protestima.
„Jako su mi strašni ćaciji. Bilo je jedno povlačenje od Slavije ka Bulevaru oslobođenja, kad su iz jedne od sporednih ulica počeli da nas jure ćaciji dok nas je odozdo potiskivala policija sa suzavcima. Ti trčiš, a ispred tebe leže zapaljeni kontejneri, sa strane ćaciji sa motkama“, priča studentkinja.
Dobacivanje iz Ćacilenda
Kada u Ćacilendu ispred Narodne skupštine vlast pred neki veći protest okupi mnoštvo likova sa kapuljačama koji izgledaju kao da imaju poduže kriminalne dosijee, kreće maltertiranje prolaznika.
Kolega je tome svedočio. Dovikivali su devojkama koje su prolazile da će „da ih ka….ju“, mladićima da će da ih polome. Usmeravali bi zelene lasere u uči prolaznika, pogotovu onih koji su zastali da ih fotografišu. Tu i tamo bi se neko iz ograđenog prostora zaletao na prolaznike za koje bi posmunjao da učestvuju u protestima protiv vlasti.
A sve to na očigled pripadnika Policijske brigade u punoj opremi za razbijanje demonstracija koji su sa njima bilo u ograđenom prostru.
Reporterski utisak
I autorka ovog teksta provela je nekoliko noći na ulicama Beograda, u svojstvu reportera. Zbog toga ću napraviti izuzetak i dodati sopstveno iskustvo.
I ja, ali i kolege sa kojima sam bila na protestu, prvi put smo se od početka studentskih protesta, uprkos novinarskim akreditacijama, osetili nebezbedno. Pre svega zbog policije koja je, kako je delovalo, naslepo udarala pendrecima. Jednom prilikom je kordon policije pokrenuo stampedo, pa smo zajedno sa demonstrantima bežali. Premišljala sam se da stanem, okrenem se na drugu stranu i sa akreditacjom prođem iza kordona – inače je to praksa u izveštavanjima sa ovakvih događaja – ali nisam mogla da budem sigurna da će ikoga u redu Žandarmerije biti briga za moju akreditaciju.
Verujem da oni koji idu iza kordona, opremljeni svim i svačim, još manje haju za novinare.
Kolegu iz „Vremena“ i grupu od dvadesetak novinara sa žutim prslucima na kojima vidljivo piše Press su u četvrtak na raskrsnici Kneza Miloša i Birčaninove ciljano napali krupni muškarci sa motkama. Pre toga su stajali sa naprednjacima ispred prostorija SNS-a. Novinari su se razbežali, a oni su ih jurili i vikali da će da ih polome i ubiju.
Bio je jedan trenutak kada smo stajali u Parku Ćirila i Metodija kod Vukovog spomenika. Desilo se to u petak, pošto smo pratili grupu demonstranata koja se iz pravca Bulevara oslobođenja probila ka Bulevaru kralja Aleksandra. Nekoliko minuta ranije razbijena je blokada kod Pravnog fakulteta.
Delovalo je da se situacija primirila i da demonstranti polako odlaze kućama, pa smo i mi počeli da se pripremamo za odlazak. U samo nekoliko sekundi, videli smo grupu demonstranata kako trči u našem pravcu. Odmah za njima pojavila su se oklopna vozila sa Žandarmerijom. Počeli su da ispaljuju suzavce ka parku, gde je veliki broj ljudi mirno sedeo ili šetao pse.
Vozila su skrenula u Ulicu Kraljice Marije i ispustili smo ih iz vida. Nekoliko trenutaka kasnije, nekoliko žandarma u opremi za razbijanje demonstracija počelo je da vija ljude po parku.
Bežali su i ljudi koji su se tu našli igrom slučaja. I mi smo ubrzali korak.
Bogoljub Karić, koji je poslovnu imperiju izgradio u vreme Slobodana Miloševića, u Srbiju se vratio tek kad su naprednjaci došli na vlast. Sada se žali da u Srbiji nema mesta njegovom biznisu
Incident u Ćacilendu je najnovije u nizu zaoštravanja situacije u Srbiji od pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, piše "Njujork tajms"
Penzionisani pešadijski oficir i bivši pripadnik Vojne bezbednosti iznose svoje sumnje u režimsku verziju onoga što se u sredu pre podne odigralo u Ćacilenu ispred Narodne skupštine
Policija je zaustavila studente, koji su iz Novog Pazara pre osam dana krenuli ka Novom Sadu, osam kilometara od Kosjerića. Ovo je prvi put da je policija pretresala studente koji pešače uzduž i popreko Srbije
Ranijom prilikom predsednik Srbije Aleksandar Vučić je neke poslanike Evropskog parlamenta nazvao „evropskim šljamom“. Nakon oštre Rezolucije EP o Srbiji opisuje ih kao „patološke lažove“. Nagrdio ih je i Ivica Dačić
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Da li je Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio poruku najoštrije Rezolucija Evropskog parlamenta ikada o Srbiji potkrepljenu upozorenjem Evropske komisije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
