Nestrpljivi su građani Srbije koji ne pristaju na besmisao koji im nudi režim Aleksandra Vučića. Kako i ne bi bili: trinaest godina prisustvuju uništavanju zemlje i sopstvenih života, pa im se još i ovih 11 meseci pobune čini sporim i neučinkovitim. Neretko se to nestrpljenje izražava agresivnim verbalnim izlivima upućenim manje nestrpljivim građanima, dakle onima koji su sa iste strane samo se bolje nose s napetim živcima.
Umesto, dakle, nenasilnih protesta, nestrpljivi naši sugrađani bi radije da se fizički sukobe s režimom. Privlačno im deluju slike iz Nepala na kojima se vidi kako je gomila pregazila policiju, a onda onom debeljuškastom ministru finansija natakla kacigu na glavu, prošetala ga po plitkom potoku i malo ga, usput, šljapkala po mlohavoj goloj guzici (i čvrstoj kacigi). Na tim slikama se, međutim, ne vide mrtvi. A i nekako se ne čine bitnima, daleko su.
Pušenje i obojena revolucija
Zbog toga bi nestrpljivi naši sugrađani možda mogli malo više pažnje da usmere na postupke i retoriku režima koji se, ovako urušen, ubrzano priprema za izbore.
Recimo, posle sumanute vojne parade koja nije služila ničemu drugom do popunjavanju programa režimskih propagandnih glasila – doduše, ni mi nismo loše prošli, ona mlada dama koja je studentima mahnula s tenka postala je, kako se to kaže, viralna – usledilo je predizborno obećanje povećanja penzija, plata (s naglaskom na nastavnicima), te regulisanje bespravne gradnje za samo sto evra. Sve to najavio je – a ko drugi – predsednik svih građana. Usput je još jednom pobedio obojenu revoluciju.
I Mark Tven bi mu pozavideo. Američki je pisac svojevremeno izjavio kako je ostaviti pušenje najlakša stvar na svetu: evo ga je on ostavljao sto puta. Tako i predsednik svih građana: ništa lakše od pobede nad obojenom revolucijom: evo je on pobeđuje valjda triesšesti put. Istina, cigare o kojima je govorio Mark Tven bile su stvarne, dok obojena revolucija postoji samo u glavi predsednika svih građana koji mu veruju.
Predizborna kampanja ili simulacija?
Dakle, režim se priprema za izbore. Kako razumeti tu okolnost ako, nesumnjivo, u ovom trenutku ne stoji ni malo dobro, odnosno ako bi u ovom trenutku šanse za kvalitetnu krađu bile slabije nego bilo u kome trenutku za ovih 13 godina?
To govori o tome da režim više nije siguran da mu odlaganje izbora ide na ruku. Građani i studenti se ne smiruju, napetost u srednjim školama i na fakultetima je ogromna, siromaštvo nagriza kao rđa, bliži se 1. novembar, a režim ne odaje utisak da zna kuda bi dalje i kako.
S jedne strane činilo se da je odlaganje izbora dobra strategija jer igra na smirivanje situacije i otvaranje manevarskog prostora režimu za nova nepočinstva poput idiotskih zakona o obljubi bez pristanka, zabrani okupljanja, pokušaja da ugasi N1 i Novu, te čitavog niza represivnih mera. Ako je, međutim, tako, čemu onda žestoka predizborna kamapanja u ovom trenutku?
Dva su moguća odgovora. Ili je ona pokušaj da se građani smire, ili režim procenjuje da vreme ne radi u njegovu korist. Prvi se odgovor čini odveć sofisticiranim za radikalsku pamet. Praviti se da ćeš na izbore, ali u stvari ti ne pada na pamet da ih raspišeš, ne deluje uverljivo bez obzira što je predsednik svih građana koji veruju u bajke najavio izbore tek za april ili decembar iduće godine.
Mrtve duše
Najava izbora za april ili decembar 2026. išla je na račun nestrpljivih građana kojima se ti datumi čine dalekim kao večnost, pa će, računa predsednik svih građana koji sočno psuju novinarke, da ih to ubaci u apatiju.
Istovremeno, međutim, daleko od toga da vreme radi u njegovu korist. Šta god režim pokuša, to se pretvori u blato. Pojeftinjenje pilećeg parizera nije naišlo na topao doček i svenarodno oduševljenje. Čak i ova vojna parada u čast narodnog jedinstva sa sve oklopljenom policijom koja sprečava građane – nejedinstvene, valjda – da se približe defileu. Ako je do sada vreme donosilo sreću Vučiću – nije mu onomad išlo najbolje, ali se dogodilo da se Putin bio ostrvio na Ukrajinu, pa se Vučić, koji nije imao šta da ponudi, preko noći preobrazio u faktor stabilnosti i bezbednosti – sada je sve toliko loše, toliko je zemlju upropastio da mu svaki dan donosi novu neizvesnost i nevolju.
Uskoro će cena struje da ode nebu pod oblake, a za strujom i sve ostalo, što neće da pokrpi nikakvo povećanje penzija i plata, o inflaciji ili pristizanju rokova za otplatu kredita ni da ne govorimo.
S druge strane režim nije u stanju da proizvede događaj koji će ga stabilizovati, jer takozvani Expo, belodano, ni izbliza nije dovoljan. Najzad, pitanje je da li je stabilizovanje režima uopšte još moguće.
Ne treba zaboraviti da se ova pobuna nije dogodila ni iz čega, već da se iza nas nalaze ustreljena deca iz „Ribnikara“ , tela smrvljena pod betonom novosadske nadstrešnice i svi oni ljudi pobijeni u Duboni i Orašju. Mnogo je to mrtvih duša, a za sve te smrti je, na jedan ili drugi način, odgovoran ili kriv režim Aleksandra Vučića.
Sve i da se na trenutak oluja smiri, podići će se ponovo još jače i po režim pogubnije. Zbog toga, možda, procenjuje režim da do kraja godine još ima šanse i snage za dovoljno dobru izbornu krađu.
