Predsednički kandidat Aleksandar Vučić: Samo je jedan

Rođen je 1970. godine u Beogradu. Kaže da je na rođenju imao svega kilo i šest stotina grama, ali i da je babica rekla “biće to vojničina i po”. Završio je osnovnu školu na Novom Beogradu, a potom Zemunsku gimnaziju. Diplomirao je na Pravnom fakultetu, kaže, u rekordnom roku.

Fudbal mu je od malena “fetiš”, a navijanje i strast i čast. Proveo je mnogo vremena na severnoj tribini Marakane, a voli da kaže da “niti se kaje, niti žali zbog toga”, zapravo da je čak i ponosan.

Iako je karijeru počeo kao novinar na Palama, vrlo brzo ulazi u politiku pa već 1993. godine postaje član Srpske radikalne stranke (SRS), zatim poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a dve godine kasnije i generalni sekretar SRS-a. Prva radikalska nagrada za mladog političkog lava bila je direktorska pozicija Hale “Pinki”, koja ostaje upamćena po prvoj aferi za koju se vezuje njegovo ime.

Kada je SRS 1998. godine formirala Vladu sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS) i Jugoslovenskom levicom (JUL), Vučić postaje ministar informisanja. Iako je u svom poznatom ratnom govoru u Glini optuživao Miloševića da je izdajnik, čini se da mu oblačenje novog političkog šinjela nije teško palo. Njegovo prvo ministrovanje je obeležio drakonski zakon protiv nezavisnih medija koji je predviđao rigorozne novčane kazne za sve redakcije okarakterisane kao “nepatriotske”.

Kada je 5. oktobra odlučio da prošeta po gradu, priča Vučić, neki drogirani mladići su ga napali “pa je morao da ih prebije”. “Nisu hteli da se smire nego su ponovo nasrnuli i onda sam ih nokautirao još jedanput”, hvalio se Vučić svojim veštinama sa tribine. Za njega je 5. oktobar 2000. „tragedija srpskog naroda“. Još uvek ga nije uveo kao dan žalosti.

Uoči predsedničkih izbora 2004. godine ponudio je opkladu da u slučaju Tadićeve pobede odlazi iz politike. Tadić je pobedio, ali on nije ispunio obećanje. Ispostaviće se da će mu to preći u naviku, pa će kasnije u nekoliko navrata obećavati da se “uskoro” povlači sa mesta predsednika SNS-a, ali nikako da se povuče.

Kandidovao se za gradonačelnika Beograda na svim gradskim izborima od 2004. do 2012. godine, i svaki put je bio poražen.

Kada je Tomislav Nikolić okrenuo leđa Šešelju i osnovao Srpsku naprednu stranku, Vučić je dugo vagao i na kraju dobro izvagao: postao je Nikolićev zamenik u SNS-u, a nakon izbora 2012. godine ministar odbrane i prvi potpresednik Vlade. Biva imenovan za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost što mu je omogućilo da preuzme kontrolu nad službama bezbednosti. Kada je postao predsednik države Nikolić se, kao što je obećao, povukao sa mesta predsedavajućeg SNS-a.

Postaje predsednik Vlade 2014. godine. Postepeno čisti SNS od Nikolićevih ljudi. Na predsedničkim izborima 2017. godine ubedljivo pobeđuje i cementira kult ličnosti u nastajanju.

Ustavna ograničenja za njega ne važe. Veliki “šef”, kako ga zovu stranačke kolege, pita se za sve i o sve najbolje zna.

Bezbrojne afere ne utiču na njegovu popularnost. Brutalno se obračunava sa neistomišljenicima,  kontrolisani mediji rade punom parom: veličaju njega i obrušavaju se na svakoga ko u njemu ne vidi srpskog mesiju. Njegovom rejtingu nije škodio ni duboki socijalni jaz u društvu koji biva sve veći.

Novinare koji postavljaju neprijatna pitanja ne voli, a posebno ne one koji pitaju za Jovanjicu, Krušik, ili rušenje u Savamali. Najveći neprijatelj mu je Dragan Đilas, tj. Šolak-Đilas što je osnova zla protiv koje on brani Srbiju.

Predvodio je Srbiju u borbi protiv korona virusa i postao šampion nabavljenih vakcina.

Za sad je izbegao na desetine atentata, a navodno su ga i prisluškivali. Predstavlja se kao neustrašivi borac protiv organizovanog kriminala koji se nikoga ne plaši, a najmoćnije oružje su mu tabloidi. Političke protivnika naziva ponekad i “devojčicama”.

U spoljnoj politici pokušava da sedi na tri stolice, a sve manje priča o evropskom putu. Najbolji je sa Kinezima, ali je voleo da se posećuje sa Angelom Merkel. Koliko god da je kod kuće goropadan, toliko je u prisustvu svih svetskih moćnika ponizan.

Govori tečno engleski i ruski, služi se francuskim, uči nemački, a kineski priča po potrebi – „al’ ga je teško razumeti“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com