Za „Vreme“ iz Podgorice
Razultati predsedničkih izbora u Crnoj Gori se mogu iskazati jednom prostom rečenicom – poraz Mila Đukanovića. To zaista i jeste ono što se juče dogodilo, daleko više no što bi to bilo da se kaže – pobeda Jakova Milatovića.
Dok je pokušavao da izbore pretvori u referendumsko pitanje za ili protiv opstanka Crne Gore, Đukanoviću se taj politički narativ vratio kao bumerang u formi „referendumskog pitanja“ – za ili protiv Mila. Odgovor crnogorske javnosti je bio više nego ubedljiv. Tih 60 posto listića zaokruženih ispred imena Jakova Milatovića obeležili su kraj najduže političke karijere u Evropi, ukoliko izuzmemo predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka.
Namera da glasanje za njega prikaže kao glas za Crnu Goru, predstavljajući se, pri tom, kao jedini garant nezavisnosti, čini ovaj poraz Đukanovića još dramatičnijim. Izjednačavajući po važnost protekle predsedničke izbore sa referendumom 2006. godine, kada je nezavisnost Crne Gore podržalo više od 55 posto građana, Đukanović zasigurno nije očekivao da će 60 odsto Crnogoraca juče pokazati da sa dosadašnjim predsednikom ne deli istu viziju samostalne države. Tačnije, da ne prihvataju da i nadalje budu predmet manipulacija i sredstvo podela.
Sprega kriminala, policije i politike
Kakav je ambijent u kojem počinje kraj dominacije Đukanovića?
Vlada Dritana Abazovića je duže u tehničkom mandatu nego što je trajala kada joj je izglasano nepoverenje.
Dan pre nego što će ući u izbornu trku, Đukanović je ukazom raspustio Parlament i zakazao vanredne izbore za 11. juni.
Vreme između dva izborna kruga obeležilo je hapšenje visokopozicioniranih službenika u crnogorskoj policiji i raspisivanje poternica za onima koji su izbegli hapšenje, baš kao i afera o policijskoj torturi koju su tokom 2020. godine sprovodili pripadnici specijalnog policijskog tima SPBOK.
U zatvoru su od ranije pripadnici sudskih vlasti, politički direktori, predsednikovi intimusi, pripadnici kriminalnih klanova i sve to ubedljivo pokazuje koliko je kriminal duboko penetrirao u gotovo sve pore društva.
Do tančina se pokazuje tačnom definicija mafije kao spone kriminala, policije i politike.
Ljudi iz drugog plana
Iako je Đukanović sebe video, pre svega kao simbol nezavisne i evropske Crne Gore, glasovi pokazuju da je za većinu građana on ipak simbol zarobljene, kriminalizovane i korumpirane države.
U trenutku kada je priznao pobedu Milatovića, dovodeći u sumnju bilo kakav doprinos svojih političkih protivnika demokratizaciji države, Đukanović je bio okružen anonimnim mladim ljudima sa crnogorskim zastavama. Uz njega su na sceni bili „nova lica DPS-a“ portparol Miloš Nikolić i kandidat za naslednika na čelu stranke Ivan Vuković koji je nedavno izgubio izbore u Podgorici. Iz prvih redova su se u pozadinu, gotovo skriveni od očiju javnosti, premestili Duško Marković, Branimir Gvozdenović, Milan Roćen. Mnogi iz nekada prvog političkog tima nisu se ni pojavili. Možda im je bilo i zabranjeno.
No, farbanje stranke, od njenih simbola do ljudi, očigledno je došlo kasno. Upravo ovi ljudi iz drugog plana su oni koje većinska Crna Gora vidi kao nezajažljivu političku elitu i crnogorske tajkune. Kao Đukanovićevu elitu koja je zarobila državu.
Gubitak smisla postojanja „antimilovske“ koalicije
Na drugoj strani, međutim, sa Milatovićem su pobedu proslavili lideri sadašnje skupštinske većine, ma šta to u Crnoj Gori značilo. Novi predsednik države im je odao priznanje, ponavljajući da je ovo pobeda svih. Sasvim je očekivano i politički mudro da se u takvim trenutcima oda prizanje onima koji su zaljuljali Đukanovićev režim i da se sakrije puni obim i dubina političkih promena koje se događaju.
Iza činjenice da je DPS izgubio i poslednju poziciju u vlasti, ostala je činjenice da je „skupštinska većina“ izgubila svoj najmanji zajednički imenitelj – misiju svrgavanja Mila Đukanovića. Nakon sabranih glasova ostaje malo toga što ih povezuje. Drugim rečima, blok Đukanovićevih protivnika ne samo da je duboko razjedinjen već je njegovim sinoćnjim porazom izgubio smisao postojanja. Svi koji su sinoć sa Milatovićem ispijali šampanjac, jutros su svesni te činjenice.
Napokon i za pad vlade Zdravka Krivokapića, u kojoj je Jakov Milatović bio jedan od „apostolskih“ ministara, ključan je bio upravo stav većine koja ju je izabrala, iako su ulogu egzekutora prepustili poslanicima DPS-a. Da se to nije dogodilo, međutim, danas na političkoj sceni Crne Gore ne bi dominirao Pokret Evropa sad i ne bi se svi plašili njegovog političkog zaleta koji ne deluje da slabi.
Vrtoglavi uspeh Pokreta Evropa sad
Činjenice da je Evropa sad osnovana pre samo devet meseci, da su njeni lideri u politici nepunih dve godine, da je njen potpredsednik neplanirano ušao u predsedničku trku i osvojio deset procenata više glasova no što su zbirno dobile tri liste koje su 2020. godine skinule sa vlasti Demokratsku partiju socijalista, govori mnogo toga. Građani nisu kaznili samo Đukanovića, već i sve one koji decenijama oblikuju crnogorski političi ambijent.
A oni koje političke elite tretiraju tek kao biračko telo ili rezervoare glasova su očigledno shvatili osnovnu lekciju. Kazne i nagrade su mehanizmi njihovog učešća u politici. Samo da potraje.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
