Foto: Miki Jevtović
Zdravko Ponoš obilazi Srbiju u “konvoju” od dva automobila. U prvom, njegovom privatnom fordu, nalaze se on i vozač, zastavnik u penziji Lazo; dok je Ponoš bio na funkciji načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Lazo mu je bio ađutant. Iza njih sede mlada Nina koja fotografiše, snima i objavljuje na Fejsbuk stranici, te Srđan Milivojević, bivši “otporaš” – on zna svaki deo Srbije i vodi računa o organizaciji. Drugim automobilom, golfom, putuje “šef izbornog štaba”, Ponošev brat Boro, a vozač je njegov prijatelj i vlasnik tog golfa. Prevoze dva montažna štanda
U kampanji Zdravka Ponoša nema akreditacija, nema najava ekipa koje će doći, nikakvih administrativnih formalnosti koje traže izborni štabovi što vode pristalice da ih slikaju iza govornika kako da klimaju glavom, žargonski nazvanih “fikusi”. Nema ni postrojavanja pristalica poput onih koje je Vučić uspešno radio 2012. prema sugestiji stranih marketinških agencija. Mada je ta formula potrošena, neki je se i dalje drže, ali ne i Zdravko Ponoš. On nema razglasa, ne drži zaludne govore ni konferencije za novinare po mestima u unutrašnjosti, već ide po ulicama, rukuje se s ljudima, popriča s njima – pa ako koji medij to zabeleži ili zatraži izjavu, on je daje na licu mesta.
U Bačkoj Palanci, Ponoša je dočekalo više desetina ljudi, a na njihovom čelu je čovek za koga većina ne zna ko je. On se izljubio sa Ponošem. Reč je o generalu u penziji Draganu Kolundžiji, tenkisti; kaže da posle Saveza komunista nije bio član nijedne partije. U penziju je otišao svojom voljom, još za vreme “žutih”. Bio je Ponošev najbliži saradnik jer je u to vreme bio na čelu operativnih snaga vojske.
U Bačkoj Palanci ima dosta ljudi izbeglih iz Krajine, svi hoće da se slikaju, ispričaju svoju muku: Ponoš je strpljiv i svakoga sasluša, dok mu brat, “šef izbornog štaba”, ne da signal da treba da krenu. Potom obilaze pijace, ponovo priča sa ljudima, a ni oni ne veruju da je neko “tek tako” došao da se rukuje s njima.
Pročitajte ceo tekst Davora Lukača u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (31. marta)
Pretplatite se na digitalno izdanje
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
