Politika sećanja i SPC: Bitno je biti žrtva

Na koricama knjige je prosto morala biti ova fotografija, kaže Karin Roginer Hofmajster. Crkva Svete Petke u Ostri kod Čačka – usred memorijalnog kompleksa posvećenog palim partizanima, piše Dojče vele.

Crkva je podignuta uz Spomenik hrabrosti, koji seća na grupicu partizana koji su 1943. tamo upali u obruč četnika i žandarma. Jedanaestorica su se izvukla. Spomenik komunistima podignut je 1969. godine, crkva se još dovršava.

I to je očigledan, ali zgodan simbol onoga o čemu Hofmajster piše u svežoj knjizi „Sećanje na patnju i otpor: Politika sećanja i Srpska pravoslavna crkva“ u izdanju Srednjeevropskog univerziteta.

Devedesete – simbolični povratak

Hofmajster, istraživačica na postdoktorskim studijama i predavačica na studijama Holokausta na Karlovom univerzitetu u Pragu, studirala je između ostalog i u Beogradu.

Bavi se savremenom istorijom Balkana i ulogom religije u gradnji identiteta.

Foto: Jiří Thýn

U novom radu tema joj je veliki povratak Srpske pravoslavne crkve (SPC) posle pada komunizma, što je kulminiralo, kako piše, ne pod režimom Slobodana Miloševića, već kasnije, posle Petog oktobra.

Najpre treba zaviriti u rečnik, jer Hofmajster često koristi reč „mnemonički“, koja se izvorno odnosi na tehnike pomaganja pamćenju. Kakva je, dakle, bila mnemonička uloga SPC u više od tri decenije od pada komunizma?

Režim Slobodana Miloševića, piše, nije dopuštao da SPC ima sasvim slobodan upliv u mejnstrim javnost, osim kada je to „služilo političkim ciljevima vladajuće elite“.

„Štaviše, crkva je podržavala Miloševićevu nacionalističku politiku konfrontacije sve do njene finalne faze. Tek su znatni teritorijalni gubici i, najvažnije, gubitak kontrole nad Kosovom, učinili da se SPC direktno i aktivno suprotstavi političkom establišmentu koji nije uspeo da ’zaštiti srpski etno-religijski organizam’ od ’Drugih’, pa je tako izgubio legitimitet“, piše ona.

To je za SPC otvorilo mogućnost da se poveže s demokratskim promenama i kao da više niko nije pitao ko je bio protiv Miloševića i iz kojih pobuda. Zajedno su bili „kosmopolitski liberali i etno-nacionalisti“.

Zlatno vreme

Hofmajster Srbiju vidi kao prostor u kojem se presecaju tri važna polja – ona je posle (post)socijalizma, konflikata i sekularnosti. O prve dve stavke često se priča u javnosti, recimo kada se govori o „tranzicionom“ društvu ili o „suočavanju sa prošlošću“ i „pomirenju u regionu“.

Treća stavka pak, često izmiče. „Prisustvo religijskih fenomena u javnoj sferi normalizovano je kao suprotstavljeno paradigmi socijalističkog ateizma“, piše Karin Hofmajster.

Kako je početkom marta rekla na predstavljanju knjige u organizaciji nemačkog Društva za jugoistočnu Evropu, posle petooktobarskih promena „prisustvo crkve normalizovano je kao znak emancipacije“. „Crkva je oslobođena toga da se zadržava na ritualu pa stupa u javnost, medije, muzeje…“

Bojan Aleksov, srpski istoričar i poznati antiratni aktivista iz devedesetih, a danas predavač na Univerzitetskom koledžu u Londonu, takođe je učestvovao u diskusiji o knjizi.
Kaže, dok je Milošević kao „partijski aparatčik“ tek simbolično unapredio položaj crkve, suštinski se zlatno doba za SPC vratilo posle Petog oktobra. „Ona je dobila privilegovanu poziciju kao većinska crkva, drukčije finansije, ulogu u vojsci, školi“, podseća on.

„Te promene su dale osnovu za ono što je Karen opisala u knjizi. Tek kada je ojačana pravno, finansijski, logistički, to je omogućilo Crkvi da uzme aktivnu ulogu u društvu, posebno u politici sećanja“, kaže Aleksov.

Uzgred, to se ne može pripisati samo Srbiji nakon demokratskih promena. Aleksov kaže da se slično desilo u Bosni i Hercegovini upravo pod „supervizijom ili guvernerstvom“ Evropske unije. I tamo su ojačane religijske organizacije pa su postali bitni agenti i kulture sećanja.

„Kad sam to propitivao, čuo sam metaforičko objašnjenje logike – naime, da su ljudi na Balkanu opijeni nacionalizmom. A kako se nositi s heroinskim ovisnikom? Pa, prepišete metadon. Metadon je ovde crkva koja bi trebalo da zameni toksičnost nacionalizma“, kaže Aleksov.

„Ali, nikad nisam bio uveren u to. I metadon izaziva zavisnost kao i heroin. Ne znamo kakve će biti dugoročne posledice“, dodaje on.

Uvek žrtve

Štaviše, piše Hofmajster u knjizi, SPC je uzeta kao idealni svedok „komunističkog terora“ koji se donekle nastavio i pod Miloševićem. Sve je to bila „bezbožna tamnica srpskog naroda“. Taj monopol na tumačenje i demonizacija prethodnog režima učinili su da SPC posle 2000. godine bude široko prihvaćena kao mnemonički agent.

Pa, na koje karte igra SPC kad je u prilici da utiče na kolektivno pamćenje? Uglavnom na ulogu žrtve, piše autorka. I to je globalni fenomen – već par decenija se političke simpatije i druge prednosti dobijaju tako što ste žrtva, a ne pobednik, navodi Hofmajster.

„Žrtve simbolišu ne samo nevinost, nego i superiornost u odnosu na dželate“, kaže Hofmajster na predstavljanju knjige. „Sećanje na otpor isto govori o herojskom žrtvovanju. SPC priznaje četnike kao junake koji se žrtvuju braneći pravoslavne hrišćanske vrednosti i od fašista i od komunista.“

Iz reči Karin Roginer Hofmajster može da se iščita i odgovornost „Zapada“ koji je u Srbiji video glavnog negativca i protagonistu krvavih devedesetih, a kao terapiju nudio „suočavanje sa prošlošću“, komemoraciju „tuđih“ žrtava i međunarodno krivično pravosuđe.

„Stalno odbijanje da se prepozna razmera srpske patnje u prošlosti – naime, genocid u NDH – dok se istovremeno ukazuje na istorijska nedela Srba, pojačalo je narativ o zapadnoj ’srbomržnji’ u srpskoj javnosti“, piše ona.

Priča o „srbomrscima“ (Hofmajster na engleskom koristi reč „Serbophobia“) je konstrukt diskursa koji su promovisale srpske elite. Reč opisuje „navodni istorijski strah, mržnji i ljubomoru prema Srbima, navodno zbog njihove moralne superiornosti kao progonjenih ’pravednika’“.

Ubeđenje da je „svet protiv nas“ opstaje do danas. Zapravo samo se pojačavalo posle ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, što je označilo i kraj pravog reformskog zamajca.

„Većina ljudi ostala je mentalno zaključana u okviru poznatih kolektivnih mnemoničkih kategorija etno-nacionalistički definisanih herojskih žrtava koje nisu odgovorne za svoju sudbinu ili nepočinstva“, piše.

S druge strane, liberalni igrači na polju sećanja „mahom su bili zavisni od spoljnog finansiranja i spoljnih pritisaka na srpske državne vlasti da prigrle transnacionalne (zapadne) vrednosti i norme rada na sećanju“.

Vučić i Crkva

A onda je sve u Srbiji, pa i uloga crkve, ušlo u novu fazu. Ukratko, piše Hofmajster, današnji predsednik Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka „centralizovali“ su politiku sećanja u rukama vladajuće elite. Svi ostali su tu gurnuti na marginu.

Lako se setiti i primera – od pompeznih proslava ili komemoracija na kojima Vučić zauzima centralno mesto, preko najave „patriotskijih“ udžbenika i gradnje spomenika, do dovođenja na režimske televizije samo onih tumača prošlosti koji odgovaraju vlastima.
Prema Hofmajster, Vučićeva svita je znatno proširila repertoar u politici sećanja. S paradigme antikomunizma prešlo se na jednostavnu etnizaciju svega – i partizani su super za tu stvar ako im se izbrišu ideologija i svejugoslovenski karakter.

Iako i u ovoj fazi dominira uloga žrtve u Drugom svetskom ratu i ustaškim koncentracionim logorima, Hofmajster primećuje da se sve više vraća i Prvom svetskom ratu, kao i Nemanjićima, simbolu slavne prošlosti i veličine.

Autorka još zapaža da Vučić tu često nastupa s predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom. Taj tandem za proslave i komemoracije, koje se prenose na velikom broju televizija, prati i militarizacija takvih događaja.

A gde je tu SPC? „Ukoliko ih vladajuća elita vidi kao mogućeg rivala za trenutne mnemoničke prioritete koje država odredi, onda su nedržavni mnemonički agenti primorani da se privremeno ili trajno povuku sa svojih pozicija mnemoničkih autoriteta“, piše Hofmajster.

Ćutanje na proteste

Skrajnutost i ćutanje vrha SPC – ili pak prazna oglašavanja koja nikome nisu po volji – vide se i u aktuelnom talasu protesta koje predvode studenti. Na zvaničnom sajtu SPC nekoliko puta su objavljivani i pamfleti kruševačkog vladike Davida u kojima se protestni pokret demonizuje.

O tome Hofmajster u knjizi nije ni mogla da piše – završena je pre protesta. Ali na pitanje DW o tome kaže: „Mislim da je Crkva bila prilično ćutljiva, samo da bi se pojavila s nekim kontroverznim istupima. Istina, nedavno je nekoliko vladika izdalo drukčije saopštenje“, navela je ona, pominjući da su to progresivni episkopi od kojih neki imaju eparhije u Nemačkoj i Sjedinjenim Državama.

„Dakle, ima glasova i saopštenja koja dopiru do javnosti. Ali inače Crkva, čini mi se, ne zna gde joj je sada mesto, kako da reaguje. Hoće da bude viđena kao da je uvek uz ljude. Ali, kako sada kada je i povezana sa režimom“, pita se Hofmajster.

„Za Crkvu je teško da navigira kroz komplikovanu situaciju u kojoj imate studentske nenasilne proteste, a opet na neki način zavisite od političkih vlasti. Jer, sa Vučićem je teško da bilo koja sfera javnog života bude nezavisna. I crkva je pogođena time“, dodaje ona.

Istoričar Bojan Aleksov stvar opet vraća na pitanje finansija: „Crkva je postala apsolutno isprepletena s državom. Država je najveći finansijer Crkve, to se ne sme smetnuti sa uma i kad se priča o ulozi crkve u aktuelnoj situaciji.“

Knjiga Karin Roginer Hofmajster plod je dugogodišnjeg rada – prolaska kroz decenije saopštenja, crkvenu periodiku „Pravoslavlje“, članke, posete raznim mestima i razgovore s ljudima iz Crkve i drugima.

Na kraju, od toga je ispala studija u kojoj je Hofmajster uspela u nameri da, kako je rekla u jednom intervjuu, ne gleda sve kroz zapadne naočari pa da previše pojednostavljuje ili se drži stereotipa o nekakvoj balkanskoj „zaostalosti“.