Patologija vlasti: Zašto se vladar i dvorjani nisu pojavili ispred „Ribnikara“?

Vladar i njegov dvor nisu pokazali nikakvo saosaćanje s ubijenom decom i njihovim porodicama. Vladar i njegova kamarila nisu pokazali ni trunku saosećanja s ljudima ubijenim u okolini Mladenovca i Smedereva, niti s njihovim porodicama. Teško da je to iznenadilo bilo koga ko je sačuvao makar i mrvu zdravog razuma u ovoj opustešenoj zemlji. Setimo se samo kako se Vučić Aleksandar ponašao jula 2017. godine u Lučanima. U razgovoru s ocem poginulog radnika u Ivanjici ne samo da se nije ponašao primereno prilici, nego je to bila jedna od najodvratnijih scena koje su se uopšte mogle videti u javnosti. Sada je prevazišao i samoga sebe.

Moglo bi se pomisliti da moderni pojam politike ne uzima u obzir sklop ličnosti jer doklegod političaru radi logički aparat i doklegod je u stanju da razume uzročno-posledične odnose u stvarnosti, nedostatak osećanja može biti čak i prednost: pobiješ 30 miliona ljudi, a mirno spavaš i umreš od starosti. Spališ 7 miliona Jevreja i izazoveš rat u kojem izginu milioni tvojih sugrađana, ali sve je u redu, ne uzbuđuješ se. Ipak, francuski filozof Mišel Fuko nacizam i staljinizam nazivao je patologijama vlasti. Starogrčka reč pathos, u širem smislu, znači bolest. Patologija vlasti, utoliko, znači bolest vlasti.

Moglo bi se, takođe, pomisliti da je pokazivanje saosećanja u javnosti deo obaveznog programa, ritual koji se ponekad mora izvesti. I jeste. Rituali su važan deo zajedničkog života i iskrenost s tim nema veze. U javnoj sferi i nije reč o iskrenosti, već o učincima koji se proizvode. Odgovoran političar će pokazati da mu je stalo. Odgovoran političar će, poput Vilija Branta, da klekne pred žrtvama Hitlerovog terora. Šta je u Brantovoj glavi bilo – ne znamo, a nije ni važno. Važan je gest, važno je ono što je rekao tom prilikom. Važno je ono što je govorio sve vreme svoje političke karijere.

Da se Ana Brnabić, odmah, ukazala ispred „Ribnikara“, stala na kraj reda građana u čijoj je službi, i tiho odstojala dva i po sata dok ne dođe na red da se upiše u knjigu žalosti, moglo bi se pomisliti da Dvor održava makar još kakvu vezu sa stvarnošću. Moglo bi se pomisliti da u tim ljudima ima još po koji trun ljudskosti i odgovornosti.

Ali ne. Umesto toga gradonačelnik Beograda, u jednom od najstrašnijih trenutaka u istoriji grada na čijem se čelu nalazi, organizuje nešto poput privatne i polutajne komemoracije ispred prozora svoje kancelarije. Ni njemu, ni Brnabić, ni Vučiću, ni onom Jovanovu iz kupštine, ni Dačiću, nikome od njih, jednostavno, nije stalo. Prostor ispred „Ribnikara“ oni, lišeni bilo kakvog saosećanja, lišeni bilo kakvog osećanja, doživljavaju samo kao neprijateljsku teritoriju, kako je primetio Andrej Ivanji. I ništa više. Zbog toga se na naprijateljskoj teritoriji koju su zaposeli građani njihove zemlje, nisu ni pojavili.

A građani su satima čekali u redu kako bi iskazali tugu, bol i očaj pred gnusnim činom, ali i kako bi pokazali sestrama, braći i roditeljima ubijene dece i ubijenog školskog čuvara da nisu sami, isti oni građani, dakle, u čije ime dvor upravlja. Vladaru, međutim, kao i dvorjanima, tu nije bilo mesto. Tako su oni sami ocenili. Oni ne zalaze tamo gde se odaje počast žrtvama. Oni ne zalaze na mesta bola i tuge. Njih, jednostavno, nije briga. Kamarila je ostala iza zidina svoje tvrđave sazdane od odsustva saosećanja, od osustva srama, od odsustva veze s razumom i civilizacijom. Političaru, a naročito državniku, po definicji mora da je stalo do ljudi koje predstavlja, inače je na pogrešnom mestu.

U besramnosti je, naravno, prednjačio sam vladar. Šta god da je mislio i osećao, sve što je izgovarao zvučalo je kao da je taj čovek lišen i najmanjeg traga ljudskosti. Kao da ne oseća ništa. Ni prema kome. Kao da čak nije u stanju ni da odglumi da mu je stalo. I niko iz one jadne klimoglave skupine iza njega, na javnoj sceni, nije smogao snage, niti je imao dovoljno ljudskog integriteta, da pokaže kako se stidi ovog pajaca. Da pokaže kako nešto oseća. Niko. Jer su isti kao i on.
A on i oni odlučuju o našim životima. Njima su bili povereni životi dece iz „Ribnikara“, kao i onih ljudi u okolini Mladenovca i Smedereva. Ali oni tako, očigledno, ne misle. Oni se ponašaju kao da ih nije briga za pobijenu decu. Za braću ubijene dece, za sestre ubijene dece i njihove roditelje. Za onu devojčicu koja nije pobegla glavom bez obzira pred ubicom i njegovim pištoljima, nego je pohitala da spasava mlađeg brata. Kao da ne haju za sve one ljude kod Mladenovca i Smedereva koje je pobio pomahnitali tip. Za nas. Za bilo koga.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com