Neposredno nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. Ukrajina je po broju nuklearnih bojevih glava posle SAD i Rusije bila treća zemlja na svetu. Na njenoj teritoriji se zatekao ogroman apokaliptični arsenal. Nakon dugih pregovora, određene finansijske nadoknade, sigurnosnih garancija i nimalo jednostavne organizacije transporta, uz obostranu i svesrdnu podršku SAD i Rusije, Ukrajina se odrekla statusa nuklearne sile. Poslednji konvoj sa nuklearnim bombama napustio je Ukrajinu u maju 1996. godine.
Prema podacima iz rada „Sovjetski nuklearni arhipelag“ Roberta Norisa objavljenog 1992, na teritoriji Ukrajine zatekla se trećina nukelarnih kapaciteta SSSR-a sa oko 1700 nuklearnih bojevih glava, među kojima je bilo 130 interkontinentalnih balističkih projektila (ICBN) tipa UR-100N sa po šest nuklearnih bojevih glava, što su tada bili projektili četvrte generacije koji se lansiraju iz specijalnih silosa i imaju domet od 10.000 kilometara. Bila su tu i 33 strateška bombardera, kao i 46 modernijih verzija RT-23 balističkih projektila veće stabilnosti, dometa i mogućnosti da se lansiraju kako iz podzemnih silosa tako i sa voza, a koji su se proizvodili u pogonu smeštenom u Ukrajini.
Odricanje od nuklearnog arsenala
U dugovima i bez mogućnosti da održava, bezbedno čuva i na kraju krajeva vojno iskoristi takav arsenal, došlo je do velike debate o opasnosti da bi starteško, a posebno ono manje, taktičko nuklearno oružje iz Ukrajine lako moglo da dospe na međunarodno crno tržište, što je čitavu deceniju bio omiljeni motiv u holivudskim akcionim filmovima.Tako je Parlament Ukrajine već u aprilu 1992. godine doneo odluku da se odrekne nuklearnog statusa i počne da pregovore sa velikim silama o demontiranju i otuđenju ovog arsenala. Sam proces je bio jednostavan u pogledu razoružavanja i dekomisije manjih oruđa, ali veliki ICBM-ovi, njihovi silosi i prateća infrastruktura zahtevali su vreme i značajan novac.
Američki analitičar Džon Miršajmer je 1993. privukao veću pažnju javno iznoseći tezu da Ukrajina pravi ogromnu grešku jer je „ništa osim nuklearnog oružja ne može zaštiti od Rusije“, a ovo mišljenje su zastupali i pojedini političari ultra-desne orijentacije u Ukrajini. Imajući u vidu tenzije iz prošlosti između Rusa i Malorusa koje sežu od vremena kad je Katarina Velika preuzela zemlju kozaka, preko ukidanja ukrajinskog jezika u 19. veku i velike gladi pod Staljinom, do genocidnih ukrajinskih odreda tokom nacističke okupacije SSSR-a i na kraju, odgovornosti Moskve za Černobilj, mnogi zapadni analitičari su na pola usta govorili kako Ukrajina nastupa naivno.
Međutim, u to doba je Rusima i Ukraijincima, „dvema odvojenim nacijama u prijateljstvu“, današnji nivo sukoba bio teško zamisliv. U zemlji sa jezivim iskustvom Černobilja, to pitanje je imalo simbolični značaj za uspostavljanje novog identiteta slobodne i samostalne države.
Budimpeštanski sporazum
Proces pregovora o sudbini ukrajinskog arsenala formalno je okončan u Budimpešti 5. decembra 1994. godine, na obodu tekuće konferencije OEBS-a. SAD, Ruska federacija, Velika Britanija i Ukrajina potpisali su tada „Budimpeštanski memorandum“ koji je obuhvatio obaveze koje će velike sile imati prema Ukrajini nakon što se reši svojih bombi. Ove obaveze su jasno navedene u šest teza: da se poštuje suverenitet Ukrajine, da se protiv nje ne koristi nuklearno oružje, da se ne izvrši vojna agresija, da se ne vrši ekonomski pritisak, da se u slučaju bilo kakvog narušavanja sporazuma sazove Savet bezbednosti i da se o drugim pitanjima potpisnice uzajamno dogovaraju.
Istovetan sporazum potpisan je i sa Belorusijom i Kazahstanom koji su se po istom modelu odrekli nuklearnog oružja zaostalog od SSSR, a sporazumu su se u odvojenim dokumentima kasnije pridružile i još dve nuklearne sile, Kina i Francuska. Uprkos tolikim potpisima, ispostaviće se da Budimpeštanski memorandum nema ni blizu onu moć ubeđivanja koju poseduju nuklearni silosi.
Žal za nukleranim arsenalom
Dvadeset godina nakon što je memorandum potpisan Ruska federacija je 2014. izvršila aneksiju Krima, a u Luhanjskoj i Donjeckoj oblasti izbili su sukobi. Ukrajina je pred ovom pretnjom iz fioke izvadila sporazum težak 1700 bojevih glava i zahtevala da se poštuje. SAD su tada objasnile da Budimpeštanski memorandum zapravo nije „pravno obavezujuć“ i da nema snagu međunarodnog sporazuma.
Sa izbijanjem krimske krize u Ukrajini se pojavio se žal za nuklearnim arsenalom koga se odrekla. Dublja analiza, međutim, pokazuje, da su njega uglavnom činili dalekodometni projektili, kojima su se iz okoline Kijeva mogli gađati Teksas i Virdžinija, a nisu mogli efikasno da se koriste za ciljeve u obližnjoj Moskvi ili Sankt Peterbrugu. Delovi bivših imperija mogu da reže jedni na druge, ali njihova je moć bila zidana da gleda na drugu stranu sveta.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
