Novinar Radio-televizije Srbije (RTS) Milan Srdić objavio je u petak na svom Fejsbuk profilu tekst o izveštavanju iz Novog Sada nakon tragedije 1. novembra, u kome između ostalog navodi da je od tragedije do 17. januara imao samo jedno uključenje u program RTS-a, a da mu je u petak u Dnevniku 2 izmenjen izveštaj o blokadi Gradske kuće u Novom Sadu
Tekst prenosimo u celosti:
„Veoma dugo sam odolevao da ne istupim javno i ne doprinesem opštem odijumu prema kući u kojoj radim više od 15 godina. Javnom medijskom servisu građana Srbije. Kući koju volim, kući u kojoj sigurno rade jedni od najvećih profesionalaca, ili su potekli iz nje. Našoj kući, onoj koja bi trebalo da bude i jedna i druga i treća Srbija.
Nakon što mi više od dva meseca, od same tragedije na Železničkoj stanici u mom gradu i samo jednog uključenja uživo u program RTS, nije dozvoljeno do danas da se ponovo uključim ili uradim prilog, danas je moj izveštaj u Dnevniku 2 izmenjen. Promenjena je slika, skraćena je izjava Marinike Tepić i pored mog insistiranja da , ako ćemo u prilog stavljati 2 osobe iz vlasti, stavimo i dve iz opozicije. Ono, osnovno novinarsko pravilo balansa. Zaista sam doživeo neprijatno iznenađenje dok sam uživo gledao Dnevnik.
Ranije danas smo kao medijski profesionalci doživeli da u Gradskoj kući, našoj kući, policija primenjuje silu i prema novinarima. Danas smo doživeli da gradonačelnik posle dugo vremena drži konferenciju za novinare, za koju smo akreditacije slali 15 minuta pre, ispred Gradske kuće i ulazili u nju kroz kordon policije. Danas su moje kolege, koje su predhodno policajci silom izgurali iz Gradske kuće, satima na minusu stajali i stoički izveštavali ispred nje. Obarali su ih na zemlju, vukli za opremu, pretili lisicama….
Ali uz ceo taj haos i posao, danas je jedan kolega, NE jedan KOLEGA I ČOVEK, Petar Alimpijević, stao ispred nepoznatog čoveka koji je upirao svoj mobilni telefon u moje lice i provocirao me jer radim za RTS. Petre, hvala ti. Ćutao sam, u šoku. Nisam želeo da bilo šta kažem, nisam imao šta da kažem osobi koja me ne zna i koju ne znam. On je bio drugi danas. Od pada nadstrešice, ekipu našeg dopisništva verbalno su napali 9 puta. Predhodni mi je prišao i upitao me jel znam ja za koga radim…
Ja znam za koga radim. Znam i iz kog grada radim. Ja radim za moje Novosadjane, iako to tako čudno zvučalo za nekoga ko radi na RTS, ja radim za moj grad, Novi Sad. Onaj koji je zauvek zavijen crnim folorom. Onaj grad gde svi Železnicku stanicu više ne vidimo. Vidimo samo crnu tačku i živimo tu mučnu tišinu. Onaj grad koji više nije isti. Nikada neće ni biti. Zato što mi nismo isti, nismo još uvek i nećemo nikada biti.
Grad koji će u istoriji biti primer u analima kako su nevini ljudi ubijeni zbog korupcije. Onaj grad gde sam se rodio i one nadstrešice ispod koje sam stajao još dok sam kao student putovao za Beograd. Milion puta od 96te… I posle toliko hvalio tog Sokola… Onaj grad gde sam u svakoj prodavnici, ćošku ili bilo gde slušao kako su ubijeni ili ubijena nečiji… Onog grada koji baš zbog svega ovoga staje. Ne licemerno, ne naređeno veštačkom inteligencijom, nego zato što ga čine ljudi. Zato što Novi Sad, moj grad, ne može sebi da dopusti da pređe preko svega, da tako ponizi žrtve.
Neće ih poniziti ni oni koji su gazili Sonju, zato što je Sonja NOVI SAD, zato što smo svi mi SONJA, i znamo da ovo nije normalno! Da nije normalno da neko ne poštuje tišinu, jer mu je to naredila veštačka inteligencija. Da nije normalno da neko gazi ljude na ulici! Danas je i ekipa RTS iz Novog Sada bila tu. Bili smo tu od početka. Od trenutka kada je naš grad zavijen u crno. Blili smo na svakom događaju, protestu, blokadi fakulteta, tišini, od tog crnog dana do danas. Snimili smo sate materijala, poslali nebrojeno mnogo izjava,, napisali desetine tekstova, koje je redovno samo objavljivao sajt naše kuće…
U programu RTS, sporadično su odlazile kratke vesti, i slika, dok 99 posto stvari nikada nije objavljeno. Reporteri RTS nisu smeli uživo da se uključe iz svog grada čija je tragedija probudila celu Srbiju. Nismo radili priloge o događajima koji su usledili. Umesto reportera RTS iz Novog Sada, priloge su radili novinari iz Beograda, ili ih nije bilo, a neki urednici su jednostavno prestali da pričaju sa nama.
Možda zato što nisu imali onaj zarez koji je duboko ucrtan nama iz ovog grada. Onaj koji te tera da kažeš pa čekaj gde je poštovanje žrtava? Gde je etika? Gde je kodeks? Gde su tri medijska zakona? Gde je glas onih koji drugačije misle, gde su studenti? Ne mora zarez, ali ajde bar osnovno, da studenti nisu vest od 9 do 30 sekundi, da su studenti u studiju, u prilozima. Da su studenti građani Srbije, koje ne plaća ne znam ko, nego su vaši relevantni sagovornici u svim emisijama.
Oni koji imaju mnogo da kažu, a nigde ih niste pustili. Da, potpisao sam peticiju. Neki su to učinili anonimno, a drugi uopšte nisu iz istog razloga, jer se plaše. A da li ima mesta tom strahu i od koga on dolazi? Da li zaposleni u RTS treba da razmišljaju kako će da puste sve relevantne sagovornike ili da se plaše? Da li je strah sastavni deo našeg posla, ili je motiv informacija?
Ja se ne plašim. Od početka sam tu i biću tu. Želeo sam da odustanem, odem, ali sam odustao od toga jer ne želim da dopustim da iz mog grada izveštavaju oni koji nemaju večno ucrtan taj zarez. Onaj koji ti ne da da spavaš jer si čovek, jer si novinar, jer veruješ u istinu i nikada zbog tog zareza nećeš odustati. Neću odustati ni zbog onih koji taj zarez menjaju bez mog znanja. I molim vas sve da još jednom razmislite idući put kada budete menjali taj zarez, ili ne morate, dovoljno je da vidite slike ispred naše kuće danas. Došli su oni koji taj zarez osećaju, ne morate da ga shvatite, ali shvatite da ima mnogo nas u koje je on večito ucrtan.“
