Član novosadske aktivističke organizacije „Bravo“ Brajan Brković nalazi se ponovo ovih dana na udaru Srpske napredne stranke, a u susret lokalnim izborima u glavnom gradu Vojvodine. Brković je jedan od najprominentnijih novosadskih antirežimskih delatnika koji očigledno gradskim i državnim vlastima čini „kost u grlu“, čim ga malo-malo, i to na najodvratniji, najbesramniji način, prozivaju i targetiraju. I režimski mediji i režimski političari.
Zabrinjava, međutim, činjenica da se novosadska javnost ne uzbuđuje baš previše oko toga, kao da je Brkovića i druge političke aktiviste dozvoljeno vređati i ozbiljno im ugrožavati dostojanstvo, pa i život.
Delovanje Brkovića proteklih godina u svakoj demokratskoj zemlji bilo bi protumačeno kao sloboda političkog izražavanja, ali u Srbiji ono predstavlja maltene – terorizam. Protiv njega se, pored medijsko-političke, vodi i pravosudna haranga: ovaj mladić ima petnaestak krivičnih i prekršajnih prijava.
Zapravo, za najnovije napade na njega ne postoji neki naročiti povod osim činjenice da će organizacija „Bravo“, kako stvari stoje, biti deo jedinstvene novosadske opozicione liste, na kojoj će se naći i „Srbija protiv nasilja“ i koalicija „Nada“, kao i neke druge stranke i grupe građana. Vređanjem i targetiranjem Brkovića, ova se lista pokušava dezavuisati.
Verovatno je ovo samo uvod u žestoku i prljavu kampanju režima u gradu u kojem, čini se, ima najveće šanse da izgubi vlast ili bar doživi ozbiljan udarac. Ne toliko zbog snage opozicije koliko zbog toga što su naprednjaci uspeli za ovih dvanaestak godina u potpunosti da razore Novi Sad, i da od jednog bar relativno udobnog i ugodnog grada za življenje naprave prenapučenu kasabu kojom caruju kriminal i korupcija. Novi Sad je uspeo da preživi nekako ratne devedesete, ali naprednjake – ako nastave da vladaju – neće.
„Čuvena“ Dijana Hrkalović je za Brkovića na blaženopočivšem Tviteru napisala da je u pitanju „ustaša koji bi ’Srbe na vrbe’ i koji skrnavi srpsku zastavu, unuk je omiljenog Tuđmanovog aktiviste i sledbenik šiptarskih terorista“.
Brajan je, inače, unuk crnogorskog pesnika Jevrema Brkovića, a interesantno je da mu deo građanske novosadske javnosti zamera to što su njegovi javni nastupi usmereni ka kritici kriminala, korupcije, urbicida i uništavanja životne sredine, odnosno što se ne trudi da učestvuje u igri ko će jače zafrljačiti kamen na srpski nacionalizam. Iako je zakleti antinacionalista, smatra da to u ovom trenutku nije najvažnija tema. Pogotovo jer su neki žestoki antinacionalisti godinama bili saučesnici naprednjačkog režima. A neki bogami i ostali.
Na društvenim mrežama se pojavio i video-uradak kojeg režimlije šeruju, a u kojem se tvrdi da je Brajan Brković ustaša i da je u Novom Sadu poznat kao „huligan i nasilnik koji mrzi Srbiju“, „ekstremni huligan koji često uništava tuđu imovinu“ i „redovno skrnavi zastave Srbije“. Ovo poslednje se odnosi na njegov politički performans nakon performansa Srpske napredne stranke, koja je nakon gubitka izbora za mesne zajednice na Limanu ceo ovaj kvart prekrečila u boje srpske zastave, po nalogu lokalnog
kriminalca.
Brković je na par crveno-belo-plavih zidova napisao ime najvećih naprednjačkih afera, a onda je napravljena moralna panika. Možda će naprednjaci uskoro svoje čelenke obojiti u boje zastave, pa će svako ko ih bude kritikovao biti proglašen neprijateljom srpstva.
Izgleda da je smisao ovih napada i to da se NDSS Miloša Jovanovića obeshrabri da bude deo jedinstvene novosadske opozicione liste, koja još nije potpuno dogovorena. Zato haranga ima i lajtmotiv: otprilike, glas za Miloša Jovanovića je glas za „ustašu“ Brkovića. Da li su se možda naprednjaci sa pravom uplašili jedinstvene opozicione liste?
Kako bilo, ostaje pitanje da li će neko – javnost, mediji, političke stranke, nevladine organizacije – ustati u zaštitu Brajana Brkovića ili će mirno, sa strane, gledati kako mu vlast uništava život, dok se on bori za javni interes. Nedvosmisleno i hrabro.
