„Moramo da prihvatimo da je problema bilo sa svih strana“

„Kada sam išla na svoj prvi program na temu pomirenja tada su, između ostalog, neke američke organizacije bile sponzori tog programa i imala sam situaciju da mi ljudi govore: ’Jao pa ti radiš za njih, da li je to moguće?’. To što sam bila učesnica tih projekata ne znači da sam ja, na primer, odstupila od javnih politika svoje države, to ne znači da ja manje volim svoju državu. Mislim da imamo mnogo više stvari koje nas vezuju nego stvari koje nas razdvajaju“, kaže za „Vreme“ pravnica Aleksandra Milošević, jedna od panelistkinja događaja Mladi lideri (Youth Leaders) koji organizuju Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) i IRI (International Republican Institute).

Razračunavanje sa ratovima svojih roditelja – tema je panela koji je održan u sredu, 20. novembra, na kome su učestvovali mladi lideri iz Srbije, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i sa Kosova.

Ova panel-diskusija imala je za cilj da istraži ključnu ulogu mladih ka pomirenju širom regiona, uz uvide panelistkinja koje su učesnice BSC programa za mlade lidere.

Mladi nisu uključeni dovoljno u mirovnim inicijativama

Raspravljalo se i na temu koliko su mladi uključeni u dominantnim mirovnim inicijativama.

Milošević lično smatra da mladi nisu uključeni dovoljno.

„Mi imamo gomilu nekih programa koji dolaze iz nevladinog sektora koji to nude, ali mislim da generalno neki vladajući narativ i mentalitet negde ne dozvoljava ljudima da se uključe u to“, ukazuje sagovornica „Vremena“.

Panelistkinja iz Bosne i Hercegovine i pripravnica u Multidisciplinarnom Institutu za međunarodno rešavanje konflikata, Nedžla Kurtćehajić za „Vreme“ kaže da su mladi koji dolaze iz „mirovnjačke“ sredine, čiji roditelji imaju dobar uticaj, uvek otvoreni za saradnju i učestvuju na takvim projektima.

„Nažalost, mislim da smo malo u deficitu ljudi koji dolaze iz drugačijih sredina. Bilo bi jako dobro ako bismo imali neki uticaj na te ljude kako bi se i oni doveli, kako bi i oni sebe izožili tim nekim narativima na koje nisu navikli, nešto što bi njima bilo, sigurna sam, neka pozitivna transformacija u kontekstu razmišljanja, razumevanja, izgradnje tolerancije prema drugom i drugačijem“, objašnjava Kurtćehajić.

Foto: Vreme

Znanje je ključ

Na pitanje šta je ključ ka pomirenju, Milošević naglašava da je znanje ključ svega. „Odatle mora da se počne. Moji su učestvovali u ratnim dejstvima, znači nije da sam gledala svet kroz neke ružičaste naočare. Vrlo se sećamo raznih stvari iz devedesetih godina, od rata sa Bosnom, sankcija i bombardovanja 1999. Mislim da problem kako pristupiti dalje pomirenju postoji baš zbog tog nekog nedostatka edukacije i informacija. To je neka praznina koja mora da se popuni, a trenutno se popunjava onim što mu se najlakše daje, a to su nažalost neki pogrešni narativi.“

Kurtćehajić dodaje da je glavna stvar u tome da nema privilegovanih stavova – „svi smo mi ovde u jednoj velikoj priči i svačija je legitimna i svako ima pravo na nju, ali mora postojati taj neki kanal za razumevanje i za izgradnju empatije“.

„Mi nikada nećemo znati ko je ispalio prvi metak niti šta se u tom smeru desilo, a moramo da dobijemo prostor da o tome razgovaramo i da prosto prihvatimo da je bilo problema sa svih strana i da smo neke od problema prouzrokovali i mi i da onda sa tim načinom krenemo u rešavanje istih“, zaključuje Aleksandra Milošević.