INTERVJU – DEJAN MIJAČ, REDITELJ

Odbrana od vremena

„Mi smo u ovom tenutku kao nikad u istoriji Srbije pred odlukom da li ćemo kolektivno da se samoubijemo ili ne“

 
Na repertoaru beogradskih pozorišta trenutno igra šest predstava koje je režirao Dejan Mijač. U Ateljeu 212 su Leda, Čudo u Šarganu, Divlji med i Amerika drugi deo, a u Jugoslovenskom dramskom su Rodoljupci i, od nedavno, Pseći valcer Leonida Andrejeva. Odmah nakon najnovije premijere Dejan Mijač je počeo probe Šekspirove Bogojavljenske noći u Narodnom pozorištu. U biografiji Dejana Mijača između ostalog piše da je rođen 1934. godine, da je jedan od kamena međaša savremenog jugoslovenskog pozorišta, da je režirao dela klasika i savremenika na svim važnijim scenama ovog podneblja, da je predavao glumu i režiju, da je dobio mnogo nagrada, i da uspešno komunicira s publikom izvan prizemne komercijalizacije i dnevnih angažmana.

„VREME„: Vaše predstave, kako se to popularno kaže, korespondiraju sa nekim aktuelnim društvenim problemom. Šta je podsticaj za Pseći valcer?

DEJAN MIJAČ: To je veliko pitanje zato što svi ne doživljavamo naše vreme na isti način. Na primer, vreme prolivanja krvi kroz koje smo nedavno prošli neko je doživljavao euforično, kao neki rodoljubivi zanos, nekima su to bili najsrećniji dani života. A mene je, suprotno od toga, pogađalo. Prema tome, pitanje je kako se i ovo vreme doživljava. Zato je možda razlog da se radi predstava i odbrana od tog vremena… Traženje svoje citadele, sigurnog mesta odakle može da se razmišlja o stvarima važnijim od svakodnevnih.

Da li ste možda razmišljali o osećanju samoće i neostvarenosti koje dominira predstavom, i koje je lako pronaći i u životu svakog od nas? Da li svojim predstavama tražite odgovore i na lične nedoumice?

Verovatno da. Ne mogu ja o tome govoriti… To jeste nešto što me pokreće…

Neki put je važno da se neki stav što više izoštri, stav koji je inače jasan, da se insistira na jasnoći, kako bi se nešto što je očigledno i videlo. Zato što se očigledno najteže vidi. Ako je nešto očigledno ne znači da je i viđeno, primljeno. Danas se projektuje slika o srećnom društvu u kome svi treba da su zadovoljni. Sve ovo oko nas što kola kao pošast dnevne politike zapravo su obećanja te vrste. Ali, providna je igra tih usrećitelja. Jer, koliko god se više insistira na tom kolektivističkom utopizmu, toliko je čovek usamljeniji. Ljudi su uplašeni za svoju egzistenciju i ne mogu da reše pitanje svoje samoće, ne priznaju je. I tu je negde razlog mnogih zala. S tim se lako manipuliše, s tim strahom od samoće. Na kraju Psećeg valcera glavni junak se ubija, što naravno nije rešenje. Mi smo u ovom trenutku kao nikad u istoriji Srbije pred odlukom da li ćemo kolektivno da se samoubijemo ili ne. Mnogi beže, neće da odlučuju, jer to nije prijatna odluka, a mora se doneti. I tu je taj trenutak egzistencijalne zebnje i nelagodnosti. Nažalost, u poslednje vreme mi smo izabrali mogućnost da idemo linijom koja pogoduje nečijem brzom bogaćenju. Oni koji bi mogli da prepoznaju to, običan svet, koji je odgovoran za izbor, nema odgovora. I onda nastaje strah, strah od delanja. I to je isti strah koji postoji u ovom komadu.

Leonid Andrejev, a i vi, ironično govorite o ruskoj melanholiji i o praznom rodoljublju pa bi se moglo reći da se u tom segmentu Pseći valcer nastavlja na vašu prethodnu predstavu, na Sterijine Rodoljupce.

Kad gledate utakmice na Evropskom fudbalskom prvenstvu, pa vidite na primer Dance ili Šveđane kako pevaju himne, pomislite da oni nisu ništa manji rodoljubi od Srba. Samo što oni mogu da pevaju himnu zato što je imaju. A mi ni u osnovnim atributima ne možemo da se izrazimo, samo se busamo u grudi govoreći da imamo nešto što niko drugi nema. Ni na tom prvenstvu nas nema. I šta tu ima o tome dalje da se priča. Zapevaj svoju pesmu, da te vidim, pobedi nekog, dokaži da si poseban!

U predstavi ste koristili nove tehnološke mogućnosti što većina vaših kolega izbegava. Da li mi sami sebe ograničavamo?

Jeste, a vrlo je jednostavno. Postoje sprave, treba znati s njima, ja sam otkrio ljude koji to znaju (tim Borisa Miljkovića, p.a.), i to mi daje nadu da Jugoslovensko dramsko pozorište nije uzalud opremljeno na evropskom nivou, niti da ima sve uslove i sprave. Ja nisam iskoristio ni jedan posto tih mogućnosti. U predstavi vrata se sama otvaraju i zatvaraju zato što to piše u tekstu, je l’ to neki problem? Nije, samo treba pritisnuti dugme. To je trik, vrlo jednostavan trik.

Smatra se da ste postavkom Nušićeve Pučine objasnili šta u praksi znači sintagma „klasično na savremen način„. Kako biste je definisali?

Vi recimo čitate nove romane, ali vas zaintrigira Rat i mir. I ništa vam ne smeta što tu saznajete, na primer, o Napoleonu, koji se normalno oseća među ostalim likovima. To mi daje za pravo da epohu vidim kao neki mali čudotvorni kamen koji nam daje početno oneobičavanje zbog kojeg se prebacujemo u drugu stvarnost. E sad, kako tu epohu postaviti na scenu, zavisi od predstave. Nekad je važno da se tema uoči u nekom arhaičnom primeru, pa da se komentariše iz savremenog ugla, a neki put je važno posegnuti za nekom vrstom alhemije koju daje ta prošlost.

Amerika drugi deo Biljane Srbljanović je odstupanje od vašeg stava da poštujete savremene mlade pisce, ali ipak režirate dela klasičnih.

Pa Biljana je klasika, savremeni klasik. Ona je enciklopedijska jedinica, ona nije nešto nepoznato niti je novitet diskoteke. Ona ima svoju proverenu i etabliranu vrednost.

Kako pokazati ljubav na sceni? U Ledi su neke od najlepših ljubavnih scena viđenih u našim pozorištima.

Vrag će ga znati! Sad baš radim Bogojavljensku noć u kojoj je tema ljubav, ljubav kao traganje za identitetom, junaci ne znaju ni ko su ni šta su, ne znaju ni kog su pola. Šekspir onda navede na saznanje da zapravo treba voleti u sebi ono što bi se moglo pojaviti kao predmet ljubavi. Kod glumca nije teško probuditi ljubav kao emociju, teško ga je zainteresovati da dođe do ispovednog trenutka i zaigra ono što zaista zna i oseća o ljubavi. Svi se krijemo, stidimo se toga, dosta smo ranjivi, ali to treba uraditi. I kad se uspe, onda je to jako lepo. I gledaoci osete tu čaroliju.

Poslednjih godina pozorišta su zadovoljna brojem posetilaca iako se zna da taj broj nije veliki. Da li se, zbog uslova u kojima živimo, treba time zadovoljiti?

Mi jesmo siromašni, mnogo bede ima, nepodnošljivo. Ali istovremeno, ne smemo zaboraviti da stanujemo na evropskom kontinentu. Iako postoji ovako lepa javna ustanova kao što je JDP, čija je pritom prednost što u nju svako može da uđe, neki ne dolaze u pozorište, ne zato što nemaju novac za kartu, karta je paklo i po cigara, nego zato što nemaju potrebu da uđu. Zapanji ih činjenica da postoji neko ko se bavi tim, po njima, badavadžisanjem. Međutim, postoje i oni kojima su pozorište, dobra muzika, čitanje potreba, koji ne mogu bez toga. Oni su u velikoj manjini. E sad to ne znači da ti praviš uslove koji zadovoljavaju tu elitnu manjinu, ne, ti stvaraš uslove da šira populacija postane elitna manjina. I ko to ne vidi, teška je budala.

Da li je komercijalizacija put ka tom cilju?

Veliki je štos napraviti predstavu koju će publika prihvatiti. Ili eksportnu predstavu. Prvi uslov u obe varijante je napraviti dobru predstavu. Bez toga ne ide. Pogotovo danas kad publici više nije samo do zabave, kad traže kvalitet. A ja sam radio i u pozorištima koja imaju i takozvane komercijalne predstave, radio sam u Kultu. Sećam se, to nas je hlebom hranilo. Batrić Žarković, čovek koji vodi Slaviju, vrlo je hrabar čovek, radi na profitu, a to je veoma teško. Ko se odluči da napravi pozorište, da uloži novac, a da živi od pozorišta, to je vrlo nezahvalan posao.

Da li se nešto promenilo na RTS–u od kada niste predsednik njihovog Upravnog odora?

Nemam pojma. Niti se raspitujem niti gledam ono što je, pretpostavljam, njihov ponos i glavna perjanica – Dnevnik. To me ne zanima. Ja sam uvek govorio „ajde da napravimo našu televiziju“. Čak me je i pokojni Zoran Đinđić pitao šta je to. To je televizija iz moje mladosti kad smo govorili „ajde da prođe ova koještarija od Dnevnika pa da gledamo televiziju“. E tako. A ovi sad smatraju da je glavni razlog postojanja nacionalne televizije Dnevnik, a sve ostalo u programu ide kao cubok.

Da li u suđenju Legiji ili u predizbornim kampanjama nalazite pozorišne elemente?

Ne, to su neke druge oblasti. Vrlo je pogrešno teatralne gestove i ono što se u pežorativnom smislu smatra režijom porediti s pozorištem. Za mene je pozorište traganje za istinom, a politika je suprotna tome. Politika je kako da slažeš i da mazneš. Toliko o tome.

Realizacija vaše kreativnosti i rada zavisi i od novca, kojeg nema. Kako se dovijate?

Nikako. Pozorište je izmišljeno da ne zarađuje nego da troši pare, pozorište je parazitska stvar. Ja lično i svi mi koji radimo u pozorištu opredelili smo se da budemo siromašni. U bilo kom sitemu živeo i radio, ja ne mogu biti glavni bogataš. Ali, ima u pozorištu nešto što je duhovna nadgradnja nečega što je materijalni deo života, zbog čega se isplati raditi tu neprofitabilnu stvar. Najsmešnije mi je kad čujem da je u pozorištu u igri neka lova. Lova i moć! Koja crna lova! Pitam se koji sam ja to moćan čovek kad se vozim gradskim prevozom i kad u životu nisam platio porez na prihod, a želeo bih da dođe taj trenutak. Ja svake godine uredno odnesem u opštinu sve papire, ali uvek čujem „žao mi je, gospodine Mijaču, ni ovog puta niste poreski obveznik“. Ne kukam ja, niti proklinjem sudbinu, imam da preživim, nisam u oskudici, penzioner sam, a i dosta radim. Uvežban sam da nemam potrebe: ne intrigiraju me nova kola a letovanje doživljavam kao obavezu da se malo odmorim pa da se što pre vratim na novi rad.

Odavno stečeni brend „Mijač“ prilagođavate novim vrednosnim kriterijumima i tako ga činite uvek novim.

Znate šta, vrlo je važno stići do trenutka, a ja zaista jesam, kada više nisam obavezan da se pred drugima predstavljam kao neko ko treba da iznenadi. Onoliko koliko mogu ja u tom trenutku uradim, nekad gore nekad lošije. I u tome sam zaista ležeran. Znam da ovo što sam upravo rekao može da deluje prepotentno, kao da me baš briga šta drugi misle. Ali nije. Na kraju krajeva, ja radim za publiku, za javnost, i jako mi je stalo do toga da me ljudi prihvate, razumeju, da me vole i cene. Ali, nisam u grču – uspeti ili ne uspeti. A da bi se dotle stiglo, treba poživeti i izdržati.

Sonja Ćirić, VREME br.703, 24.jun 2004.