Jasminka Petrović: Neka političari brinu o svom narodu, a ne narod o njima

Ovogodišnji Filmski festival u Puli, čuven i cenjen i u ovom krajevima još iz vremena Jugoslavije, završen je 23. jula ceremonijom dodele nagrada. Četiri nagrade dobila su dva srpska filma: Leto kada sam naučila da letim dobio je Nagradu publike (ocena 4,87 ) i Zlatnu arenu glumici Snježani Sinovčić Šišković, a srpska manjinska koprodukcija Stric osvojio je Zlatne arene za najbolji scenario i kostim.

O ovom uspehu domaćeg filma u inostranstvu izvestila su samo tri medija.

Naime, tih dana je u ovdašnjim medijima svih vrsta  gorela tema o neuspelom pokušaju Aleksandra Vučića da privatno poseti Jasenovac, pa je, moguće, procenjeno da bi bilo neumesno prenositi lepe vesti iz Hrvatske, bez obzira što se odnose na Srbiju.

Da peh bude još veći, Leto kada sam naučila da letim (film za decu i odrasle u režiji Radivoja Raše Andrića po istoimenoj knjizi Jasminke Petrović) bio je na programu Pulskog festivala 18. jula, nekako baš u vreme dok je predsednik Aleksandar Vučić objašnjavao naciji da Hrvatska nije uslišila njegovu želju ne zato što poštuje svoje zakona, kako tvrdi, nego zato što ne poštuje njega i srpski narod.

Jasminka Petrović ne želi da komentariše zašto medije nije zanimalo da objave o uspehu srpskog filma, mada priznaje da ju je to začudilo.

Kaže da se u Puli nije osetilo ništa od onoga šta se tog dana dešavalo između dve države. Primećivala je jedino letnju i festivalsku atmosferu, i da u kafićima rade mladi iz Srbije.

Srpski film u Puli, kaže Jasminka Petrović, nije ni jednog trenutka nikog naveo da pomene aktuelni međudržavni eksces.

„Rekla bih da u regionu postoje dve paralelne stvarnosti. Jedna se odvija među političarima, a druga među ostalim ljudima. Oni rade svoje, a mi svoje.“

Brine je što nam „politika zauzima sve veći životni prostor. Otima nam vreme, radost, nadu.  Pulski filmski festival nije bilo mesto za razgovor o Vučiću. I gosti i domaćini imali su mnoge druge teme za priču – o umetnosti, stvaralaštvu, deci, moru, ljubavi… Bilo je poslovnih i privatnih susreta, javnih nastupa, intervjua… Mislim da političari treba da brinu o svom narodu, a ne narod o svojim političarima.“

Kaže da je „ceo taj 18. juli bio svečan i radostan. Pre podne smo bili na prijemu u Srpskom kulturnom centru“, i naglašava da su Srbi odmah iza Hrvata po broju stanovnika Pule. „Došla je direktorka knjižnice iz Pazina i inicirala  projekat Leto kada sam naučila da letim – knjiga, predstava, film i da se organizuju gostovanja po istarskim školama.“

Bio je to primer, kaže Jasminka Petrović „povezivanja pojedinaca zahvaljujući kojim i nastaju mnogi filmovi i druga umetnička dela. Ljudi se udružuju i rade za kulturu ono što bi trebalo da rade njihova ministarstva kulture.“

Uveče, ekipa Leta je crvenim tepihom ušla u „najdivniji bioskop na svetu. Bilo je oko 3000 posetilaca, različitih generacija, uglavnom u porodičnom okruženju. Tokom projekcije, reagovali su vrlo strastveno, bilo je i smeha i suza, a na kraju filma prolomio se dug, snažan aplauz.“

„I ovog puta publika je prepoznala našu dobru nameru i mirovnu poruku. U Areni se pokazalo da su i knjiga i film veći od svih nas zajedno. Te noći sam zaspala s potvrdom – ako želimo da menjamo svet, bavimo se kulturom za decu i mlade.“

Film je u Areni, priča Jasminka Petrović, prikazan sa engleskim titlom i hrvatskim naslovom Ljeto kad sam naučila letjeti. Početak bioskopskog prikazivanja u Hrvatskoj biće 11. avgusta.

Roman, čiji je izdavač „Kreativni centar“, nije objavljen u Hrvatskoj iako u njemu Jasminka Petrović priča o letovanju tinejdžerke Sofije na Hvaru, i iako se u romanu osim srpskim jezikom govori i bodulskim dijalektom, kako se govori na Hvaru. „Postoje neki hrvatski izdavači koji su zainteresovani za knjigu, ali još uvek nije potpisan ugovor. Nadam se da će se uskoro iskristalisati situacija. Verujem da će u tome pomoći i film.“

Leto kad sam naučila da letim je najnoviji primer srpske kulturne diplomatije. Državne granice, kaže Jasminka Petrović „probija iskrenost. Najpre prema sebi, a zatim prema čitaocima, gledaocima, slušaocima. Takođe je važna iskrena povratna reakcija od publike prema autorima. Upravo zato sam odlučila da pišem za najmlađe. Decu baš briga kako se zovem, odakle sam, šta su mi planovi. Njih zanima samo jedno – da li ih se knjiga tiče ili ne. Ako im je dosadna, prekidaju čitanje, ako im je zanimljiva, čitaju do kraja.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com