Izgubili smo dodir sa prirodom i postali mašine – to prenosimo i na decu

Današnja deca, posebno najmlađe generacije, kao da su rođena sa impulsom za očuvanje prirode, i to nije samo moj utisak, ali mi stariji smo ti koji uništimo lepotu u deci svojim strahovima, kaže za „Vreme“ ekološka aktivistkinja i autorka dečjih ekoloških knjiga Katarina Majić odgovarajući na pitanje koliko su najmlađi među nama spremni da se jednog dana uhvate u koštac sa narastajućim ekološkim problemima.

Majić ističe da najmlađa deca generacijski imaju veoma jaku vezu sa prirodom i da tu vezu jasno i izražavaju, od toga da im insekti nisu strani do toga da primećuju bačeno smeće, za razliku od nekih malo starijih generacija.

Za odumiranje te lepote, naglašava, odgovorni su stariji, jer su opterećeni sopstvenim strahovima.

„Sve je menje dece u parkićima, a iako ih ima sve je manje onih koja se penju po drveću i koja su bezbrižna. Životni tempo i sve što on nosi od nas su napravili mašine, što se prenosi na decu, pa konekcija sa prirodom može da bude trajno izgubljena“, kaže Majić.

Najbolji je lični primer

Iako je autorka tri dečje knjige o ekologiji, „Šum šume“, „Ekološka čitanka“ i „Da smeće postane cveće“, Majić ističe da je ekologiju deci najlakše približiti deci ličnim primerom, kao i sve ostalo, „jer ako sami radite to što želite da propagirate to je uvek bolje od bilo kakve priče“.

Ona navodi da je uvek svoju decu vodila na ekološke akcije koje je organizovala sa svojim prijateljima ekolozima.

„To je kao pranje zuba. Ako perete zube zajedno sa detetom i nakon toga zavrnete slavinu, za dete će to biti potpuno normalno. Znaće da treba da pere zube i da treba da zavrne slavinu kad završi. Nećete ga tome podučavati kroz knjige ili usmenu edukaciju. Tako je i sa ekologijom“, kaže Majić.

Foro; Pixabay/Vika_Glitter

Ekologija u školama – na mala vrata

Kada je u pitanju kasnija ekološka nadogradnja, ona smatra da ekologija u škole ulazi na mala vrata, i sigurno ne na način na koji bi ona i svi koji se bave ekologijom želeli.

„Pitanje zaštite životne sredine bi trebalo da bude uvedeno na sistematičniji, dublji i ozbiljniji način, već od jaslica pa nadalje, jer kada dete dođe u srednju školu već je formiran čovek“, kaže Majić.

Dodaje da taj sistemski pristup ekologiji i zaštiti životne sredine ne bi trebalo da se zaustavi na izbornim predmetima i na „stidljivom“ uvođenju tih tema u osnovno obrazovanje kroz predmete kao što su priroda i društvo ili čuvari prirode.

„To bi trebalo da bude jedan od osnovnih predmeta, uz maternji jezik i matematiku, da se deca od predškolskog uzrasta kroz igru pripremaju da štite prirodu i svakodnevno odlaze u prirodu. Znamo da su u skandinavskim zemljama, bez obzira kakvo je vreme, deca svakog dana napolju“, kaže Majić.

Ona podseća da je dovoljno prepisati takve dobre prakse koje postoje u svetu, ali da je i bez toga moguće potencirati na životu sa prirodom, od najmanjih nogu.

„Uvek možete da stavite zemlju u čaše od jogurta ili kiselog mleka, da pokazujete detetu kako nastaje život iz semenke i podstičete ga da neguje biljku. Mi ovde smo posebno izgubili sponu sa prirodom jer smo izgubili sponu sa samim sobom, jer smo u jurnjavi za zadovoljenjem egzistencijalnih potreba postali mašine, mada je možda to i bila želja onih koji su stvarali takav sistem“, kaže Majić.

Foto: Pixabay/JillWellington

Otuđili smo decu od prirode

Ona naglašava da se ne slaže sa onima koji tvrde da su mladi nezainteresovani ili čak lenji za ekološke akcije kao što je čišćenje prirode ili sadnja drveća.

„Nije tačno da to deca ne žele, ali mi stariji smo ti koji bi trebalo da im to ponudimo. Nikada nisam videla, kada smo čistili prirodu, sadili drveće ili prilikom nekih drugih ekoloških aktivnosti, da su deca imala otpor prema tome, naprotiv. Ipak, moja iskustva govore da su se mnoga deca sa takvim stvarima srela tek kada su došli na neku ekološku akciju, mnoga deca pre toga jednostavno nisu imala priliku da drže zemlju u rukama, mnoga decu naučena da su insekti nešto strašno, mnoga deca nikada nisu videla da neko zagrli drvo ili priča sa biljkama. Mi smo nesvesno otuđili decu od prirode i na nama je da ih prirodi vratimo“, kaže Majić.

Malo literature za decu

Kada je u pitanju dečja literatura o ekologiji, Majić kaže da je to u Srbiji „veoma malena niša“.

„U Sloveniji je veliki broj autora koji objavljuju knjige za decu na temu ekologije i dele ih besplatno. I inače, ko god je u dečijem izdavaštvu nije tu zbog profita, jer su to mali iznosi. Reč je o entuzijastima i takve knjige su namenjene edukaciji dece“, kaže Majić.

Ona ističe da su mogućnosti na polju dečje ekološke književnosti velike, da je taj prostor ogroman, ali slabo popunjen, i da bi mogli da ga popune mnogi umetnici i stručnjaci koji imaju dara da pišu za decu.

Foto: Pixabay/TheOtherKev

Mladi su „iskra promene“

Majić naglašava da je ekologija je u Srbiji „goruće pitanje dugo godina“, počevši od ugroženih reka i zagađenog vazduha, do najave iskopavanja litijuma.

„Iako su predstavljenja kao politička, to su nadpolitička, pitanja života. Veoma je važno angažovanje svih nas, pa i adolescenata koji će uskoro dobiti pravo glasa. Mi bez prirode ne možemo da opstanemo. Ako s jedne strane decu od najmanjih nogu učite koliko je priroda važna i da bez nje ne možemo, a s druge strane ih učite da moraju da imaju slobodu misli i izražavanja i pravo glasa, onda će ta deca ustati da se bore za ono čemu ste ih učili, da se bore za zaštitu prirode“, kaže Majić.

Ona ukazuje da decu moramo da naučimo da prirodu koja nam je toliko važna ne može da opstane bez nas.

„Ljudi kojima je osnovni motiv profit i lični interes ne doživljavaju prirodu na taj način. Mi moramo da stvorimo buduće generacije koje će znati šta je opšti interes i koje će se boriti za taj opšti interes zarad onih koji će doći i posle njih“, kaže Majić.

Ona ističe da decu moramo učiti da su „iskra promene“ i da će budućnost zavisiti i od njih.

„U državi kao što je naša poseban balast je sistem koji je uništila užasna korupcija i u kome ne postoje institucija. Apsolutno vidim povezanost između promena takvog sistema i borbe za očuvanje prirode. To je suštinsko pitanje, jer u prirodi nema laži, ona sama sve rešava na vrlo jednostavan način. Mi moramo da iščistimo naše društvo da bismo mogli da krenemo napred“, zaključuje Majić.