Ivan Čolović: Scena je spremna za spomenik Miloševiću

Čini se da građani Srbije ponovo proživljavaju početak devedesetih godina prošlog stoljeća. Sve je tu: nacionalizam, podizanje tenzija, gradnja kulta ličnosti, fascinacija Rusijom, otklon od evropskih vrijednosti, istorijski revizionizam…. O ovim i drugim temama, za “Vreme” govori esejista, izdavač i etnolog Ivan Čolović.

VREME: Predsjednik Srbije kaže u svom posljednjem obraćanju građanima da se priprema “druga Oluja” usmjerena na Srbe sa sjevera Kosova. Ovo mu nije prvi put. Naprotiv, tokom posljednjih godina više puta je izjavljivao da se “Bljesak” i “Oluja” više neće ponoviti, pogotovo ne u kontekstu Kosova. Što Aleksandar Vučić ovim poručuje građanima?

IVAN ČOLOVIĆ: Vučić nam i ovom prilikom poručuje uglavnom isto ono što nam i on i najveći broj drugih srpskih političara, crkvenih velikodostojnika i predstavnika nacionalne kulturne elite poručuju već više od trideset godina. A oni nam poručuju da našem narodu opet preti opasnost da strada i nestane, da je opet došlo vreme kad treba zbiti redove i prestati s raznim glupim i sitničavim sukobima. Danas to znači stati uz Vučića i prestati sa štrajkovima i blokadama saobraćajnica zbog “nevažnih stvari” kao što su radna mesta, plate, penzije i druge banalne stvari. Baviti se njima, svađati se zbog njih, u trenutku kad se nad narod ponovo nadvila opasnost nestanka, neogovorno je i za svaku osudu. Kurti može da planira “Oluju” i “Bljesak” ako baš hoće, ali mu to ništa ne vredi dok mi imamo Vučića i Vučić ima nas. Mislim da je to glavna, mada neizrečena, poruka ovog njegovog obraćanja javnosti, ovog njegovog motivacionog govora.

Ali, ovde su važne i neke Vučićeve ekplicitne poruke, pre svega njegove vrlo oštre reči o Zapadu, o licemerju Zapada, o tome da nas Zapadnjaci lažu kao i uvek, da su oni silni, bahati i arogantni, da nas oni varaju i uništavaju i da im je jedino stalo do njihovih dupeta… Istina, Vučić nije ovako prost kao ja, pa kaže “donji deo leđa” jer su zabrinuti samo kad im se zapreti nuklearnom bombom i nestašicom nafte.

Mislim da je ovaj Vučićev obračun sa Zapadom njegov pokušaj da od opozicije preuzme političke poene koja ona stiče kad za rat u Ukrajini optužuje NATO i Zapad. Pokazao je da može da skreše u lice Zapadu gore stvari nego bilo ko drugi. A skresao mu je i ovo: “Sram vas bilo za sve što radite, izazivate krizu za krizom ovde”.

Od dolaska aktualnog režima, upadljivo se obilježavaju godišnjice “Oluje”. One su postale ključna prizma sagledavanja odnosa sa Hrvatskom, ali i ratova u bivšoj Jugoslaviji. U čemu je njihov politički i društveni značaj?

Da, i u ovom Vučićevom govoru “Oluja” je simbol srpskog stradanja, ne samo u Hrvatskoj, nego i svakog drugog, pa tako i onog koje navodno danas preti Srbima na Kosovu. To je novo. Simbol srpske “golgote” najčešće je stradanje kneza Lazara i drugih junaka Kosovske bitke, koje se zatim ponavlja “od Kosova do Jadovna”, kako glasi naslov jedne knjige episkopa Atanasija Jevtića.

Mislim da ova inovacija može da se objasni time što, kad je reč o ratu na Kosovu 1990-ih, politika sećanja vladajuće elite u Srbiji u poslednje vreme usmerena na to da se pronađu sećanja vredne pobede ostvarenu u tom ratu. Tako se danas zvanična Srbija rata na Kosovu seća manje kao stradanja i pogibije, a više kao slavne pobede. Zato je za sećanje na srpska stradanja trebalo naći nešto drugo, pa se pokazalo da tome zgodno može da posluži sećanje na “Oluju”. Toga radi to sećanje je svedeno na kolonu izgnanika koji na traktorima beže od terora hrvatske vojske. U tom sećanju nema događaja koji su prehodili, iz memorije su izbrisani fajlovi sa ličnostima koje su napravile Republiku Srpsku Krajinu, njenu vojsku i policiju. Ko se još seća predsednika RSK Milana Martića i Gorana Hadžića? Ostala je samo paradigmatična slika stradanja srpskih civila, samo traktori, kojih – treba i to reći – nema u zvaničnoj hrvatskoj politici sećanja na “Oluju”, pa se tako stiče utisak da se tu ne radi o istoj stvari.

Suočavanje sa prošlošću nikad nije daleko odmaklo, ali sada djeluje da Miloševićeva propaganda iz devedesetih postaje zvanična istorija. Kako smo do toga stigli? Što režim time želi postići i što postiže?

Ne bih rekao da suočavanje sa prošlošću u Srbiji nije daleko odmaklo. Odmaklo je, ali u pravcu na koji nisu računali oni koji misle da je takvo suočavanje put u pomirenje. Na primer, ministar policije Vulin misli da danas možemo mnogo jasnije i tačnije da sudimo o devedesetim godinama. To je, kaže on, do pre izvesnog vremena bilo skoro nemogućno, jer je posle 2000. godine navodno bilo zabranjeno pričati o podvizima i patnji srpskog naroda i zato su to bila, po njegovom mišljenju, najteža vremena. Ona su trajala sve dok predsednikVučić nije, kako je Vulin objasnio, izborio pravo srpskom narodu da se seća i bude ponosan. Mi se danas često pitamo da li se Srbija vratila u devedesete i nismo baš sigurni da se to zaista dogodilo, a ministar Vulin, eto, nema dileme i radosno objavljuje da smo izišli iz mračnih dvehljaditih i vratli se našim ponosnim junacima devedesetih. Ja se, moram da kažem, na izvestan način slažem sa Vulinom. I ja mislim da je Vučić zaslužan što je u Srbiji došlo do promene politiku sećanja na ratove devedesetih. Sve do pre tri-četiri godine ta politika išla linijom prećutkivanja onoga što su vojska i policija Srbije radile na Kosovu 1998 i 1999. godine, budući da su neki od njihovih glavnih komandanta bili osuđeni za ratne zločine. Ali poslednjih godina to se promenilo, sa prećutkivanja zločina prešlo se na evociranje ratnog junaštva. Vučić je od skoro zaboravljene pogibije regruta Vojske Jugoslavije kod karaule Košare u proleće 1999. godine napravio herojski mit, priču o novim kosovskim junacima i srpskim Termopilima, kako je on tu priči nazvao. Razume se, sećanje na borce sa Košara Vučiću je bilo potrebna samo kao primer, kao simbol herojstva koje je navodno pokazala cela srpska vojska i policija – uključujući njihove komandante osuđene u Hagu zbog odgovornosti za počinjene ratne zločine – hrabro i časno braneći srpsko Kosovo.

Beograd je išaran muralima i grafitima koji slave Ratka Mladića. Kako je i zbog čega čovjek osuđen na doživotnu robiju zbog genocida i najtežih ratnih zločina postao “nacionalni heroj” dobrog dijela javnosti? Što to govori o Srbiji?

I ovde je na delu nova politika sećanja u Srbiji, kojom se sa prećutkivanja prešlo na heroizaciju onoga što su u ratovima devesetih radile srpske političke i vojne vođe. U Republici Srpskoj druge politike nije ni bilo. Tamo su Karadžić i Mladić sve vreme neupitni junaci i njihovi likovi odavno su na muralima. To što su oni poslednjih godina i na muralima u Srbiji mogu da objasnim samo dobrodošlicom s kojom su ih u posledenje vreme pozdravili funkcioneri u vrhu srpske vlasti. Tako je Vulin, povodom polemike u vezi sa muralom s Mladićevim likom u Beogradu, rekao da mu je do Mladića više stalo nego do Nataše Kandić. Dakle, jednom srpskom ministru bliži je čovek osuđen zbog zločina genocida od osnivačice najvažnije organizacije koja se bavi prikupljanjem dokumenata o ratnim zločinima počinjenim u ratovima devedesetih u Jugoslaviji. Zašto?

Deo odgovora može se naći u govoru koji je Vučić održao na obeležavanju godišnjice “Oluje” pre dve godine. Tom prilikom on je rekao i ovo: “Imamo obavezu prema našoj deci , bar deci u Srbiji i Republici Srpskoj, da im istnim otvorimo oči, ne maštajući o tome da ćemo promeniti mišljenje sveta”. To znači da ćemo se mi držati svoje istine, ma šta svet o nama mislio, da ćemo slaviti naše junaka, makar ih svet smatrao zločincima, jer svet nas ne voli i naše suze ne razume, ali mi sada imamo svog roditelja i možemo da se na njegovim grudima isplačemo. Ovo nije neka moja ironija, nego skoro doslovna parafraza Vučićevih reči. A on je rekao – opet moram da ga citiram: “Ponosan sam jer srpska suza, posle mnogo decenija, ima roditelja”…

„Vreme“ broj 1644, 07.07.2022.

Pročitajte ceo intervju OVDE

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com