Globalno zagrevanje: Klimatska štrafta

Na fotografiji je prikazana takozvana „klimatska štrafta“, još jedna trend stvar koja se ovog neobično vrelog leta širi planetom. Reč je o inicijativi koja je potekla od profesora Eda Hokinsa sa Univerziteta u Redingu, a koju uz slogan „pokaži svoju štraftu“ (#ShowYourStripes) na društvenim mrežama dele meteorolozi, istraživači, klimatski aktivisti, ali i mnoge javne ličnosti. Štrafte mogu biti planetarne (kao na slici), a mogi biti i lokalne, sa specifičnom mustrom za kontinent ili državu. Tokom kampanje koja je lansirana prvog dana leta ove godine, štrafte su viđene na koncertima i festivalima, pojedini aktivisti su od njih pravili ukrase, a haljine i majice sa štraftom su postale modni znak raspoznavanja.

Šta su uopšte ove crvene i plave linije? One, naime, predstavljaju pojedinačne godine, u periodu od 1850. do 2020, otkako se meri temperatura. Sama boja ilustruje kakvo je bilo odstupanje od prosečne globalne temeprature – plave linije su godine u kojima je temperatura bila niža od prosečne, a crvene linije one u kojima je bila viša. Što je štrafta plavlja, godina je bila hladnija, a što je crvenija, toliko je bila toplija. Očigledno, kako godine prolaze, linije postaju sve više crvene. Hokinsova štrafta vizuelno ilustruje ono o čemu klimatolozi uporno govore već nekoliko decenija – planeta se zagreva.

Ako pogledate desni kraj štrafte, zapazićete da je izrazito crvena. To objašnjava ono što ste, možda, uz izveštaje o delta soju i talibanima u Avganistanu, zapazili kao još jedan neugodan ovogodišnji trend: vrelinu leta 2021. godine. Prethodne nedelje je na Siciliji zabeležena temperatura od čak 48,8 stepeni Celzijusa, što bi (ako Svetska meteorološka organizacija potvrdi ovo merenje) mogla biti najviša temperatura vazduha do sada zabeležena u Evropi. Klimatski modeli, nažalost, pokazuju da će, ako nešto ne učinimo da zaustavimo spaljivanje fosilnih goriva, u narednim godinama i decenijama štrafta biti daleko crvenija, a termometri će raditi na sve višoj i višoj skali. U praksi, to nije nešto što se može rešiti klima-uređajima, već znači mnogo drugih loših trendova – porast ekstremnih nepogoda kao što su poplave i požari, koji će biti sve učestaliji i jači, a priroda sve manje gostoljubiva.

IMG-3209

Vatreni pakao

Uporedo sa objavljivanjem prvog dela Šestog izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), koji su svetski i domaći mediji preneli kao „crveni alarm za čovečanstvo“, razorni požari su pogodili veliki broj zemalja na severnoj hemisferi. Nakon poplava širom Evrope koje su, posebno u Nemačkoj, nanele ogromnu štetu, odnele ljudske žrtve i izazvale potpunu nevericu, sada nezaustavljivi požari celog leta gutaju šume u Rusiji, SAD, Kanadi, Turskoj i Italiji.

Čini se da je najgora situacija bila u Grčkoj, gde je prošle nedelje više do 150 požara haralo divljinom, pre svega na ostrvu Eviji. Broje se i ljudske žrtve, a turisti i stanovništvo su evakuisani iz gradova severno od Atine. Uništeno je na hiljade hektara šume, stradale su kuće i zgrade. Operacija gašenja požara je dobila međunarodni karakter jer su u Grčku stigli vatrogasci iz mnogih zemalja, pa i iz Srbije, ali je u pojedinim regijama situacija bila sasvim beznadežna.

Vatrene stihije su oduvek gutale divljinu, čovek je, otkako se širi planetom nakon poljoprivredne revolucije, upravo vatrom „pobedio“ prirodu i raskrčio plodno tlo (oslobađajući tako ogromne količine CO2 u atmosferu), ali njihov broj i intenzitet sada raste. To je, prema klimatskim modelima, nesumnjiva posledica globalnog zagrevanja. Praktično sve naučne studije koje su se poslednjih godina bavile povezanošću požara i klimatskih promena, njih oko 60, nedvosmisleno ukazuju da klimatske promene do kojih je doveo čovek povećavaju rizik od šumskih požara.

Naime, ključni uzrok za rast broja požara je isparavanje – sa rastom globalne temperature veće je isparavanje, a tlo postaje isušenije. Više je vlage u atmosferi, ali manje u zemlji i rastinje je podložnije paljenju. Istovremeno, zbog prostog povećanja energije koja se zadržava u atmosferi duže traju i snažniji su periodi nepogoda – tamo gde padaju, padavine su jače, a suše su duže tamo gde ih ima. Očekuje se da će do kraja veka periodi suša biti daleko trajniji, a već sada se primećuje razlika. Duži periodi suša sami po sebi pogoduju učestalijim i većim požarima. Uporedo s tim, period otopljavanja snegova se pomerio za skoro čitav mesec ranije, tako da tokom leta manje vode dolazi u zone gde potom, posledično, izbija više požara.

Šesti izveštaj

Pomenuti Šesti izveštaj je do sada najtačnija i najsveobuhvatnija naučna prognoza kakva sudbina čeka planetu, koji daje potpun uvid u trenutno stanje naučnog znanja o klimatskim promenama, a sačinjen je na osnovu 14.000 naučnih radova. Izveštaj ukazuje da će nas slične nedaće, ali u mnogo većim razmerama, nesumnjivo zadesiti ako do sredine veka čovek ne prestane da emituje ugljen-dioksid (CO2) i druge gasove staklene bašte. Ovi gasovi se oslobađaju tokom spaljivanja uglja i drugih fosilnih goriva (za proizvodnju energije, ali i iz drugih razloga), a kako to čovek čini u bespoštednim razmerama u poslednjih 150 godina, koncentracija CO2 je tako porasla da je inače prirodni proces „zadržavanja“ Sunčeve toplote u atmosferi postao daleko intenzivniji.

Stvari su komplikovane i neizvesne, ali je vrlo jasno da bi obaranje emisije CO2 na nulu do 2050. godine moglo značiti da srednja globalna temperatura neće porasti za više od 1,5 stepeni Celzijusa do kraja ovog veka. To je scenario koji znači da klimatske promene neće dostići razmere koje bi drastično ugrozile civilizaciju, ljudske životu i imovinu. Svaki rast iznad ove granice može biti dramatičan, zbog čega je to ključni cilj Pariskog sporazuma.

U međuvremenu, temperatura doslovno raste. Globalno posmatrano, jul ove godine bio je najtopliji mesec od kada se vrše merenja. Prema podacima američke Nacionalne agencije za okeane i atmosferu (NOAA), temperature površine zemljišta i okeana u julu 2021. bile su najviše u poslednje 142 godine. Njihova vrednost bila je za 0,93 stepeni Celzijusa veća od proseka za dvadeseti vek (15,8 °C). Pre ovog, rekord su zajedno držali jul 2016, 2019. i 2020. godine.

Na severnoj hemisferi temperatura površine tla bila je veća za 1,54 stepena od proseka, čime se premašio prethodni rekord postavljen 2012. godine. Podaci pokazuju da je ovogodišnji jul bio najtopliji do sada u Aziji, dok je u Evropi bio drugi po redu, iza jula 2018. U Severnoj Americi, Južnoj Americi, Africi i Australiji ovaj jul se nalazi među deset najtoplijih ikada. Godina će, bez sumnje, na Hokinsovoj štrafti biti naročito crvena, a ako se pogleda kako su stvari do sada tekle, srednja globalna temperatura se po godinama do sada povećala čak za 1,2 stepeni Celzijusa.

“Vreme” broj 1598, 19.08.2021.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com