Dvadeset i peti novembar je Međunarodni dana borbe protiv nasilja nad ženama, kojeg u Srbiji ima na pretek.
„Da bi se nasilje nad ženama i devojčicama smanjilo i nestalo, prvi korak je da svi, kao društvo i pojedinci, ne okrećemo glavu i ne ignorišemo zlo koje se, najčešće, dešava blizu nas, saopštilo je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Navodi se da je nasilje nad ženama i devojčicama najrasprostranjeniji oblik kršenja ljudskih prava u svetu. Nasilnik je najčešće partner, član porodice, ali može biti bilo koji poznati ili nepoznati muškarac.
Nasilje može biti verbalo, psihičko, seksualno, fizičko i ekonomsko. Ono se može desiti svakoj ženi i nije posledica njenog ponašanja, nego sistema patrijarhata u kome muškarac ima moć, a nasilje je način da tu moć održi, tvrdi se u saopštenju.
Ministarstvo poziva na ohrabrivanje žena koje su žrtve nasilja i podiznje nivoa svesti celokupnog društva da je taj način zloupotrebe moći „neprihvatljiv, zabranjen i kažnjiv“.
Mrtve žene država ne broji
Autonomni ženski centar (AŽC) više put je upozoravao na propuste u sistemu, da su neka ubistva mogla da budu sprešena da su institucije svoj posao radile kako treba.
Ova organizacija zalaže se za uspostavljanje tzv. femicid voča (femicide watch), institucionalnog mehanizma za praćenje i analizu počinjenih femicida i izvođenje zaključaka kako bi se sprečili novi.
Za uspostavljanje femicid voča zalaže se i Udruženje građanki Femplatz, koje zajedno sa UN Women u Srbiji od 2018. godine radi na razvijanju modela ovog mehanizma, pisalo je „Vreme“ u tekstu Mrtve žene držva ne broji.
U svetu postoje različiti modeli po kojima femicid voč funkcioniše, a Femplatz predlaže model po uzoru na Hrvatsku i Gruziju. On počiva na tri stuba: institucionalni (prikupljanje i analiza podataka i izrada protokola), profesionalni (izgradnja kapaciteta zaposlenih u centrima za socijalni rad, policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu i drugim institucijama da analiziraju slučajeve i faktore koji dovode do femicida) i medijski (podizanje svesti i izgradnja podrške u medijskoj i onlajn sferi).
Da li femicid voč može da pomogne u prevenciji? Na osnovu podataka koje imamo, apsolutno može. Srbija, odnosno policija i tužilaštvo već imaju mehanizam za procenu rizika od femicida, ali on očigledno ima ozbiljne nedostatke, jer broj stradalih žena ne opada.
Zanemarivanje subjektivnog osećaja straha
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, koje je pravilo analizu femicida 2019. godine, karakteristično je da je femicid povezan sa nasiljem u porodici i da realno ubistvo žena najčešće proizlazi iz konteksta nasilja u porodici, da mu je prethodilo psihičko i fizičko nasilje, a da je često prisutno i proganjanje. U 50,8 odsto slučajeva radi se o teškim ubistvima, odnosno ubistvima sa naročito brutalnim elementima.
Kada je reč o faktorima rizika koje su institucije dužne da uzmu u obzir, najvažnije je ispitati da li je potencijalni ubica ljubomoran i posesivan; da li je žena donela odluku da ga ostavi i to mu saopštila; da li poseduje oružje (ne nužno vatreno) i da li potencijalna žrtva strahuje da bi mogao da je ubije. Kao što vidimo, prethodna istorija fizičkog nasilja nije među najčešćim faktorima rizika. To znači da je medijsko izveštavanje u kome se, kada se femicid dogodi, naglašava da nije bilo ranijih prijava nasilja, besmisleno ako se ne stavi u odgovarajući kontekst. Velike su šanse, naime, da fizičkog nasilja nije ni bilo.
Međutim, procena rizika u Srbiji najviše zapinje kod poslednjeg faktora rizika koji smo naveli: subjektivnog osećaja straha žrtve. U analizi sudskih presuda 2015–2017. vidi se da su u skoro četvrtini slučajeva tvrdnju žene da je u strahu za sopstveni život institucije tumačile kao preterivanje.
Ako bi femicid voč bio uspostavljen u Srbiji, pitanje verovanja ili neverovanja ženama više ne bi moralo da se postavlja. Iz adekvatne analize prethodnih slučajeva femicida proizašli bi protokoli koji se ne zasnivaju na ličnim utiscima socijalnih radnika, policajaca ili tužilaca.
Naravno, femicide je nemoguće svesti na nulu, jer to nijednoj zemlji u svetu do sada nije uspelo, ali možemo da uspemo u tome da više ne objavljujemo dokaze da je neki od njih mogao da bude sprečen. I da se ne pitamo koja je sledeća.
M.N./FoNet/Arhiv Vremena
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
