Dan posle štrajka

Po otvaranju računara bila sam u dilemi da li prvo da pišem pismo zaštitniku građana ili da sročim tekst za novine. Nisam sigurna koji je od ova dva izbora neophodniji, naročito zbog toga što se već dva meseca vraćam kući prilično luda sa posla. Svesna sam da su oba zapisa put ka ozdravljenju, pošto nisam u stanju da plačem onoliko koliko je potrebno, a dovoljan broj puta mi se neizrečena frustracija obila o glavu.

Istinski sam u nedoumici koliko je prosvetnih radnika u toku trajanja ovog štrajka aktiviralo neku novu bolest, koliko li je štitnih žlezdi proradilo, čireva napuklo ili paničnih napada u kombinaciji sa nervnim slomovima nastupilo. Istovremeno sprečavam sebe da mračim jer su kolege iz srednjih škola i dalje u obustavama i poslednjim atomima snage navijam za njih, ali osećam odgovornost da ih upozorim na potencijalni razvoj scenarija koji se i njima sprema ukoliko se povuku.

Kad dete zaključi o vama

Jer u osnovnim školama – prosvetni štrajk je u osnovi doneo samo još više represije i sumanutih rešenja!

Ima humanijih od mene, sa neizmernom ljubavlju prema čovečanstvu i divim im se zbog toga, pa u novostečenoj solidarnosti pronalaze zrnce koje će u nekom novom dobu proklijati. Negde je postignuta jaka veza među kolegama, među nastavnicima i roditeljima, naposletku i učenicima i nastavnicima. Jer ovog aprila, značajan broj učenika se određenim nastavnicima divi, dok se drugih gadi i naziva ih poslušnicima režima, osobama bez petlje i samopouzdanja, ćacijima među nastavnicima.

A to što dete može da zaključi o vama, obično je istina, hteli vi to da priznate ili ne. Učenici će primetiti kada vam obrve nisu jednake, da li ste obukli odeću od juče, pa tako i da li ste živo biće ili činovnik koji sa živim bićima postupa kao da su od kartona. Time je teška bitka u ovoj borbi ipak dobijena. Pokazalo se ko je među učiteljima osoba od dostojanstva i integriteta, a ko je kišna glista sa očima na dupetu u carstvu oportunizma. Kakvo su samo bogatstvo osetili nastavnici kojima su bivši učenici i roditelji napravili skupove podrške ispred škola, u koliko su zagrljaja uleteli i vlastitih imena pročitali na transparentima ukrašenim velikim srcem! Tužno je što neki tako nešto nisu dozvolili sebi da dožive i nastaviće da ulaze u svoje učionice bez ove velike uspomene, pognutih glava da ih nikada ne podignu.

Derida i V. Lalić su me naučili da volim greške, napukline koje sa sobom nose posebnu lepotu, nesavršenstva prećutanog, tajnovitog i razdirućeg. Međutim, u pukotinama prosvetnog sistema nema baš ničeg lepog, jer su one preplavile nebo.

Direktori koji se svete

Prosvetni štrajk je ugrožen protivpravnim oduzimanjem plata i opasnošću o prekoračenjima uslovnosti školskih kalendara. Pojavile su se brojne donacije, koje se trenutno u svetu školskih uprava tumače kao korupcija. Dakle, sistem preplavljen korupcijom, u kome nijedan projekat nije prošao bez učešća iste, stvara spin od čina solidarnosti čitavog naroda sa profesijom koja je prihvatila rizik kako bi podržala studente.

Prosveta je istupila u svakom generalnom štrajku, a činom obustave ušla u nezakonite vode, svesno pristajući na sivu zonu, jer je njena svakodnevica u zakonskim okvirima isuviše crna, već dobar niz decenija.

Nastavnici u velikom broju osnovnih škola se, pored činjenice da nisu dobili platu, tek po izlasku iz obustave nastave suočavaju sa novim talasom represije. Tu su direktori koji se svete, pa su počeli da preispituju ugovore kolega koji su zaposleni ,,na određeno”. Kako bi neupućeni znali – reč je o mladim kolegama, svežim prosvetnim radnicima, čiji buntovnički duh treba da bude zvezda vodilja u novom svetu za koji se mladi bore. Njima se otkazuju ugovori, kako bi na njihova mesta bile dovedene podguzne muve iz pionirskog parka, koje sa svojim kvazidoktoratima čuvaju stražu ispred predsedništva, pokazujući da je lojalnost osnovno načelo profesionalizma u savremenom obrazovnom sistemu Republike Srbije. Nemaju drugu zaštitu, osim ljubavi koju učenici osećaju prema njima.

Osnovnim školama nametnute su nadoknade, za koje ne postoji propisano pravilo. Ostavljeno je na milost i nemilost direktorima da sami odluče na koji način će postupati sa svojim neposlušnim radnicima. Određen broj kolega je galopom skočio da nadoknadu što pre postigne, kao da do juče nisu bili u štrajku. Upravo je u toj štreberskoj prirodi svakog nastavnika i skrivena tačka razdora koja je ugušila domete građanske neposlušnosti koju su prosvetari u jednom trenutku prihvatili, motivisani mladalačkim zanosom koji na najbolji mogući način inspiriše i oslobađa građane ove zemlje.

Perspektiva novčanika

Ali, prosvetni radnici nisu mladi, često nisu ni kreativni, a još manje izdržljivi. Oni su navikli na to da njihove pobune bivaju ugušene, njihovi zahtevi ignorisani, a uslovi rada svedeni na egzistencijalni minimum. Sa druge strane, uvek razmišljaju o svojim učenicima, a najviše kada ne treba. Ne umeju da ne nadomeste sadržaje propuštenih lekcija, poseduju odgovornost jaču od tektonskih poremećaja koje pobuna sa sobom nosi.

Iako je u njihovim ličnim porodicama rasulo, jer dolaze kući izbezumljeni okolnostima u kojima štrajkuju, ne žele da stvaraju raspad u tuđim kućama i prihvataju ponovo da pognu glave, verujući da je neko uspeo da ih čuje i da čitavu havariju nisu napravili baš bez ikakvog razloga.

Iako se nastavnici u javnom i političkom diskursu već decenijama dele na poslušne, napaćene i entuzijaste, a na podelama se insistira daleko više nego na usavršavanju, zapravo su danas ipak svi oni u istoj poziciji.

Neko će doskočiti i reći – kako u istoj? Pa neki su isplaćeni, neki su delimično isplaćeni, neki nisu uopšte. Gledano iz perspektive novčanika, nastavnik nema dinara ni kad dobije celu platu, tako da smo to rešili. Zato ćemo izjednačavanje sprovesti tamo gde je zametak cele papazjanije. Nije se ova kataklizma dogodila jer prosvetni radnici imaju platu ispod republičkog proseka, nego zbog toga što je njihovo zanimanje potpuno obesmišljeno, a njihova pozicija nadasve obespravljena.

U prosveti nema konstruktivnog dijaloga, već je komunikacija svedena na nemušti unutrašnji monolog. Ona ne prati duh vremena. Nije povezana sa novim dostignućima u pedagogiji. Nije preispitala svoju svrhu u surovom kapitalističkom ustrojstvu.

Prosvetni radnici treba da obrazuju, a u zastrašujućem obliku ne znaju šta obrazovanje zapravo danas mora da bude. Neki kažu da je potrebno da vaspitavaju, ali nisu sigurni na koji način je ispravno vaspitati mlada bića u vremenima kad to više ni roditelji ne znaju kako da čine.

Tehnički opremljene učionice stvaraju društveno osakaćenu svest i odsustvo savesti. Učenici završe osnovnu školu, a neki od njih nisu nikad pričali sa pojedinim drugarima iz odeljenja. U školama osmaci lemaju prvake. Maturanti izvlače profesorima stolice. Svaki postojeći nastavnik u stanju je da napiše memoare iz vlastite prakse, a svaki korektan đak traumatologiju sopstvenog odrastanja.

Duboka rana sistema

U svemu tome, nastavnici jure kvote nametnutih planova i programa, deklamuju informacije čiju tačnost nisu preispitali još od vremena studija, guraju kontrolne u nakaradno izgrađene tabele, ispituju beskonačne mogućnosti jedne četrdesetočasovne radne nedelje i pišu li pišu – ne bi li papirom kamuflirali sve pošasti koje se od života strmoglavo otimaju.

Na čelu škola se često nalaze partijski poslušnici koji zahtevaju poštovanje, umesto da ga zasluže. Tu su i školski odbori u koje obično ulaze drugari iz lokalnih samouprava. Školske uprave naseljavaju bivši direktori koji su unapređeni poslušnici.

Na vrhu Ministarstva im sedi penzionisani psihijatar čija pertla košta više nego paket njihovih privatnih časova, kojoj bi na terapiju trebalo poslati po jednog problematičnog učenika iz svake škole da joj opišu prirodu realnosti u kojoj se neprocenjivo gubi. Neki roditelji bi da daju nastavnicima socijalnu pomoć jer nisu dobili plate, drugi bi da ih tuku. Zna se ko sve pije, ali i ko neće da plati.

Nakon ubistva u Ribnikaru, osmišljavane su radionice o saradništvu, empatiji, toleranciji. Umetane su tematske nedelje u kojima nastavnici nisu umeli da se snađu, jer sa njima niko nije ni obradio kolektivnu traumu o kojoj se više ne govori kao da se desila pre četiri veka. To nije zaustavilo zloduhe da prodaju nepostojaće seminare podrške, jer gde pošten svet plače, tu bitanga profitira.

U sistemu je ostala duboka rana, da nikada ne zaraste, već da se iz nje razvija gangrena i još jednom popuni sve rupe iz kojih bi trebalo da izniknu odgovornost, samilost i sramota.

Na prostoru te rane, potrebno je da iznikneš i ti, dragi moj čitaoče. Na tebi je sada da pomogneš svom nekadašnjem nastavniku ili učitelju vlastitog deteta. Sada je tvoje vreme da staneš, jer dok nastavljaš svojim putem, onima koji su ukazali na pošasti aktuelnog školstva iznova lupaju novi šamar. Zabranjuje im se zakonski štrajk, uz obrazloženja da se ne može štrajkovati zauvek, dok za ispunjenje njihovih zahteva nikada nema dovoljno novca u budžetu.

Zahtevi su često minimalni i podrazumevaju pravo na osiguranje, sistematski pregled ili putni trošak. Pored minimalnih, tu su i oni koji ne bi smeli da se nađu na listi zahteva jer bi isti trebalo da podrazumevaju prirodno stanje. Nastavnici traže bezbedno okruženje u školama, izbore direktora iz redova kolektiva, a ne partijskih kuloara, adekvatne uslove za rad u učionicama u kojima borave zajedno sa decom.

Traže normalne uslove za opstanak jedne profesije, jer su u ovim potpuno prolupali. Umorni od svega čine greške i ne znaju kako da se podignu, a oni su se čak i posle batina podizali.