Dok se krećemo kroz ulice Bele Crkve, uspavanog gradića na samoj granici sa Rumunijom, odmah uočavam kako je ovde sačuvano veoma mnogo starih kuća iz 19. i prve polovine 20. veka.
Bela Crkva je svoje najslavnije dane imala u međuratnom periodu kada se ovde uz većinske Nemce, Srbe, Čehe i Rumune naselila velika zajednica od čak 2.500 Belih Rusa. Njima u čast je povodom 100. godišnjice od doseljavanja u ovdašnjem Narodnom muzeju organizovana izložba „Bela mati“.
Ispred muzeja srećemo Emanuela Vevericu, mladog belocrkvanskog entuzijastu koji je pokrenuo mnoge akcije očuvanja ovdašnje kulturne baštine.
U sveže renoviranom prostoru najstarijeg muzeja u Vojvodini čekaju nas ljubazna predsednica Opštine Violeta Simić u društvu direktora muzeja Igor Vokouna koji je godinama ovde radio kao kustos. Igor koji je ujedno i autor izložbe vodi nas kroz izložbu o Belim Rusima u prizemlju i stalnu postavku na spratu, odgovara na desetine mojih pitanja i ostavlja utisak pravog čoveka na pravom mestu.
Aleksandar Karađorđević otvorio je vrata svoje kraljevine izbeglicama iz carske Rusije i zaslužan je za nastavljanje rada kadetskih korpusa na teritoriji Kraljevine SHS. U Belu Crkvu, do tada pogranično mesto sa mnogo praznih austrougarskih kasarni i drugih objekata, ruske izbeglice su pristizale sve do 1928. Najpre su otvoreni Marijanski donski devojački institut, Nikolajevsko konjičko učilište i Krimski kadetski korpus, kasnije imenovan u Kadetski korpus velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, poslednji od 30 kadetskih korpusa carske Rusije, koji se do 1944. zadržao u Beloj Crkvi.
Izložbu prati i video prilog koji prikazuje savremeno doba i značaj Bele Crkve za Rusiju, kroz brojne posete kadetskih korpusa i ruskih delegacija. Centralno mesto zauzima nastup Moskovskog muzičkog kadetskog korpusa 2017. u Tehničkoj školi „Sava Munćan“ i pesma „Tamo daleko“ koju korpus izvodi. Ova pesma povezuje specifičnu i tragičnu sudbinu dva naroda – za rusku emigraciju Srbija je bila „tamo daleko“, a srpskoj vojsci je tamo daleko bio prelazak preko Albanije.
Izložba „Bela mati“ bila je samo povod da obiđemo nekoliko veoma značajnih mesta za istoriju Belih Rusa u Srbiji. Na obodu Gradskog parka, smešteno je barokno zdanje iz 1841. U početku to je bila zgrada štaba 14. ilirsko-banatskog graničarskog puka, a kasnije i oficirska kasina Austro-ugarske vojske. Svoju vojnu funkciju zdanje je zadržalo sve do 1918.
Upravo ta velelepna zgrada nekadašnjeg štaba pograničnog puka 1920. po nalogu kralja Aleksandra postaje dom Marijinskog donskog instituta, škole za devojke prognane sa nekadašnje teritorije Ruske Imperije.
U tom periodu u Beloj Crkvi je živelo oko 2.500 ruskih izbeglica, od oko 75.000 koje su se našle u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Devojački Marijinski donski institut, kao školska ustanova, radio je od 1920. do 1944. i u njemu je oko 1000 devojaka steklo srednjoškolsko znanje. Veliki događaj bio je 1925. kada ih posetio general Vrangel. Od 1930. Institut je bio pod pokroviteljstvom kraljice Marije.
Posle 1945. u ovoj zgradi se nalazio Dom JNA. Od pre 15 godina, kada je Vojska napustila Belu Crkvu, zgrada sve više propada da bi protekih 10 godina bila potpuno prazna. Vojska Srbije pokušala je da proda objekat na nekoliko licitacija, uvek bez uspeha. Poslednja je bila 2019. kada je za objekat od 3.231 kvadrata, uz koji ide i kuhinja sa restoranom, kuglana i zemljište, trebalo izdvojiti 246.000 evra. I danas je iznad ulaza ostao izbledeli natpis Мариинский донской институт.
Rusko groblje, deo je pravoslavnog groblja na kojem počiva oko 650 građana ovog mesta ruskog porekla. Među njima je čak 19 generala, ali i dosta pripadnika plemstva, senatori, kneginje, profesori, inženjeri, „obični” građani…
Beli Rusi su ovde ostali sve do 1944. kada su se sa Nemcima povukli na Zapad pred nadolazećom Crvenom armijom. One koje su sovjetski vojnici zatekli 1. oktobra kada su ušli u grad – streljali su i bacili u jamu na kraju grada u koju su se bacale uginule životinje.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
