Akušersko nasilje: Srećne što su izašle žive iz porodilišta

Definisanje akušerskog nasilja kao krivičnog dela i posebnog oblika rodno zasnovanog nasilja doprinelo bi smanjenju takvog nasilja i humanijem ophođenju prema ženama, saglasne su sagovornice „Vremena“, ali se čini da su to za sada nedostižni ciljevi u Srbiji.

Poslednji slučaj je zabeležen u novembru kada je nišlijka nakon uredne trunoće, izgubila bebu jer je carski rez urađen prekasno.  U junu je novosađanka prošla pakao jer lekari nisu hteli da je porode do jutra, a imala je rupturu materice. Marica Mihajlović iz Šida, izgubila je bebu u januaru u bolnici u Sremskoj Mitrovici zbog nasilnog porođaja.

Još jedan slučaj akušerskog nasilja dogodio se nedavno u Prokuplju.Roditelji bebe koja je samo dva dana posle rođenja preminula u Univerzitetskom kliničkom centru Niš, podneli su krivičnu prijavu protiv dežurnih u porodilištu Opšte bolnice u Prokuplju, zbog nesavesnog pružanja medicinske pomoći. Prijavljenih slučajeva akušerskog nasilja pred srpskim institucijama je mnogo, a prati ih i pregršt javnih svedočenja o užasnim iskustvima porodilja koja nikad nisu prijavljena.

Advokatkinja i narodna poslanica Zeleno-levog fronta Marina Mijatović kaže za „Vreme“ da je zaštita žena od akušerskog nasilja i pravno i političko pitanje.

Pravno jer organi uprave, tužilaštva i sudovi moraju da budu efikasniji u primeni propisa, a političko je u smislu političke volje da se akušersko nasilje definiše kao posebna vrsta rodno zasnovanog nasilja.

„Vlada Srbije je upoznata sa činjenicom da je akušersko nasilje sistemski problem, ali nije preduzela ništa iz svoje nadležnosti da reši ovaj društveni problem“, kaže Mijatović.

„Revolucionarna mera“

Jovana Ružičić iz organizacije „Centar za mame“ smatra da bi definisanje akušerskog nasilja kao krivičnog dela bilo „revolucionarna mera“, od koje bi žene imale višestruku korist, a prvenstveno jer bi znale da postoje posledice ukoliko posatnu žrtve akušerskog nasilja.

„Ako se proglasi za krivično delo, bilo bi jasno definisano šta je akušersko nasilje i koje prakse ne bi smele da budu sastavni deo porođaja. Žene bi se pre svega osećale sigurnije jer bi znale da bi bilo posledica ukoliko se ne porode na prihvatljiv način, a da ne pričamo o strašnim slučajevima sa smrtnim ishodima majke ili bebe ili oboje“, kaže Ružičić.

Ona smatra da bi definisanje akušerskog nasilja kao krivičnog dela bilo dobro, jer bi žene bile ohrabrene da pričaju o akušerskom nasilju i da podnose krivične prijave.

Izgovor nadležnih institucija

Međutim, Mijatović ukazuje da se termin akušersko nasilje trenutno ne može pronaći u propisima i da se zbog toga se u krivičnoj materiji primenjuju članovi koji se odnose na nesavesno lečenje, neukazivanje lekarske pomoći i mučenje i zlostavljanje.

„Ne sme se prihvatiti izgovor nadležnih institucija da takav oblik nasilja nije definisan zakonom i da zbog toga ne može da bude pružena adekvatna pravna zaštita ženama. S obzirom na broj žena koje prijavljuju i ukazuju na brojne oblike akušerskog nasilja, smatram da je u pitanju sistemski problem“, kaže Mijatović.

Ona ističe da prava pravna zaštita od akušerskog nasilja izostaje najviše zbog toga što žene nisu upoznate o svojim pravima, a da se sve institucije „maksimalno trude da informacije o pravima i mehanizmima zaštite sakriju od pacijentkinja“.

„Praksa je pokazala da se zloupotrebljava položaj pacijentkinja tako što im se, veoma često, stavlja do znanja da one zavise od zdravstvene ustanove i da su u podređenom položaju. Zbog toga mislim da bi definisanje akušerskog nasilja kao posebno rodno zasnovanog nasilja značajno pomoglo u zaštiti žena“, kaže Mijatović.

„Dobro je što sam izašla živa“

Ružičić takođe ističe da je akušersko nasilje rodno zasnovano nasilje čije su jedine žrtve žene.

„One žive u patrijarhalnom sistemu, pa akušersko nasilje nije jedina vrsta nasilja kojem su izložene, to su i loši komenatari i razne vrste diskriminacije, psihičko, fizičko i ekonomsko nasilje. Kada govorimo o tome koliko žene razumeju šta je akušersko, ali i ostale vrste nasilja, moramo da shvatimo da su one na to navikle, jer čitavog života žive u takvim sistemima, i da vrlo često ne reaguju, i kažu sebi da je dobro što iz porodilišta su izašle sa detetom zdrave i žive“, kaže Ružičić.

Ona misli da je većina žena svesna šta im se dešava, ali da mnoge ne reaguju zbog straha što jednog dana mogu da se vrate u porodilište ili bolnicu.

Dodaje i da sve žene nisu na isti način i u istoj meri hrabre, a da bi porodilište trebalo podjednako dobro da funkcioniše za sve.

„Iskustvo na prvom porođaju i prvi susret sa majčinstvom boji život žene u narednim decenijama. Ako ona misli da je carica što je rodila bebu, da može to da uradi i da je sve bilo sjajno, sigurno će imati više poverenja i samopouzdanja u mesecima koji su pred njom i koji su pre svega emotivno i fizički zahtevni. Zato je važno da iskustvo sa porođaja bude dobro, jer ako se mama oseća dobro, onda ona brine dobro i o sebi, i o bebi i o čitavoj porodici“, ukazuje Ružičić.

Mijatović ističe da bi postojanje normi koje imaju sankciju u slučaju akušerskog nasilja sigurno doprinelo humanijem tretmanu prilikom pružanja zdravstvenih usluga.

„Izuzetno je potrebno da zdravstveni radnici sarađuju sa ženama i da prihvate njihovo pravo na informisani pristanak i obaveštenje što je već regulisano Zakonom o pravima pacijenata“, kaže Mijatović i podseća da je Zeleno-levi front u februaru 2024. godine Narodnoj skupštini podneo predlog da se formira komisija za ispitivanje navoda i činjenica o akušerskom nasilju.

„Žena je ‘luda dok se porađa’“

Zato se postavlja i pitanje kako bi zdravstveni radnici reagovali na to da akušersko nasilje postane krivično delo.

Ružičić smatra da bi to dugoročno bilo dobro za sve, a da bi kratkoročno reakcija nekih lekara mogla da bude negativna.

„Potpuno sam sigurna da niko nije upisivao medicinu da bi nekoga maltretirao. U bolnicama najveći broj ljudi je apsolutno fantastičan, ali mnogi od njih te stvari ni ne doživljavaju kao maltretiranje, budući da dolaze iz patrijarhalnog sistema u kome se smatra da je žena ‘luda dok se porađa’. Porođaj je na sve načine, emotivno, fizički i psihički veoma intenzivno iskustvo kada ženu ne treba tretirati kao ludu, već treba razumeti kroz šta prolazi“, ističe Ružičić.

Ona navodi i da organizaciji „Centar za mame“ lekari i babice pišu o tome šta se dešava, ali da se „zbog neke vrste bratsko-ortačkog odnosa plaše da kažu bilo šta protiv svojih kolega“.

„Zato, ako bi zaista dobro funkcionisalo krivično gonjenje, to bi dugoročno bilo dobro za sve. Međutim, neće biti dobro ukoliko akušersko nasilje postane krivično delo, a da se na presude onda čeka godinama“, zaključila je Ružičić.

Slika društva i odnos prema ženama

S druge strane, Mijatović ističe da akušersko nasilje u Srbiji predstavlja sliku društva i odnos prema ženama u društvu, posebno zbog toga što nadležni organi ćute na sve inicijative koje su pokrenute da bi se problem rešio.

„Ćutanje se može smatrati pristajanjem na akušersko nasilje, a posebno u slučajevima Ministarstva zdravlja i Lekarske komore. Te dve institucije bi trebalo da otvore raspravu o utvrđivanju uzroka nastajanja akušerskog nasilja i da preduzmu mere koje će doprineti da žene ne budu maltretirane u zdravstvenim ustanovama, već da se osećaju bezbedno i da budu poštovanje kao ljudska bića“, kaže Mijatović.

Ona navodi da iz svoje advokatske prakse može da zaključi da tužilaštva nemaju volju da budu efikasna u postupcima akušerskog nasilja jer se žene, koje su podnele krivične prijave, „ne pozovu za davanje iskaza ni u roku od dve godine“.

„Veoma je važno ne samo ono što je na papiru, već da primena zakona bude u punom obimu. U ovom trenutku, ćutanje nam pokazuje da Srbija nije spremna da reši problem akušerskog nasilja, ali verujem da će sve bitke žena koje vidimo i u medijima imati rezultat“, ocenila je Mijatović.

Put kroz institucije

Prema našim propisima, napominje Mijatović, neophodno je da se izmene i dopune zakona usvoje u Narodnoj skupštini, odnosno da narodni poslanici i poslanice daju svoj glas za zaštitu žena od akušerskog nasilja.

Svaki predlog zakona dostavlja se i nadležnim odborima, kao i Vladi Srbije ako nije predlagač, a u slučaju akušerskog nasilja prema njenom mišljenju trebalo bi da bude uključen i Odbor za zdravlje i porodicu.