foto: reuters
Ono što je nedostajalo na Pjaci del Popolo je jedan ozbiljan proces samopreispitivanja mejnstrim novinara. U stalnom ratu rečima sa vladom i potrebom da brane svoju ulogu i od vlasnika i sve većeg rasta internet medija, italijanski reporteri rizikuju da propuste šansu za sticanje uloge "čuvara demokratije"
Za „Vreme“ iz Rima
Sunčanog subotnjeg popodneva 3. oktobra tri stotine hiljada ljudi popunilo je jedan od najlepših rimskih trgova, Pjacu del Popolo, kao i obližnje ulice. Tih tri stotine hiljada ljudi protestovalo je kako bi odbranili slobodu štampe u Italiji, ne bez nekih nesuglasica i sa dosta entuzijazma uperenog pre svega protiv Silvija Berluskonija.
Demonstracije je zvanično organizovao novinarski sindikat Nacionalne pres federacije Italije (Federazione nazionale della stampa Italiana, FNSI). Prvobitno su bile najavljene za subotu 19. septembar, ali su kasnije odložene zbog dana žalosti koji je proglašen pošto je šest pripadnika italijanskih trupa ubijeno iz zasede u Avganistanu.
Poziv FNSI-ja odmah je podržala „Republika“, druge po veličini dnevne novine u Italiji, koje je Silvio Berluskoni tužio zbog „deset pitanja“ o njegovom zdravlju i ponašanju koje su javno postavili.
MILIONSKE TUŽBE: Berluskoni je tražio da se „Republika“ kazni višemilionskom sumom. Manju kaznu (dva miliona evra) Berluskonijevi advokati tražili su za novine „Unita“ zbog članaka o navodnom seks skandalu u koji je bila uključena i žena plaćena da prisustvuje Berluskonijevim žurkama u njegovoj privatnoj rezidenciji u Rimu i u vili na ostrvu Sardinija. Ova dva lista mobilizovala su ljude da se priključe demonstracijama a podržale su ih i novine „Fato“, koje su pokrenute 23. septembra i koje sadržajem i tonom otvoreno kritikuju Berluskonija.
Pravni postupci koje je pokrenuo Berluskoni lično prerasli su u sveopšti napad na novinare, posebno televizijske. U proteklih mesec dana Berluskoni i njegovi ministri napravili su preokret napadajući pojedine grupe i novinare na italijanskoj javnoj televiziji RAI, koja je, prema njima, „iz principa“ protiv vlade i Berluskonija.
SMENE NOVINARA: Ima nekoliko zabrinjavajućih presedana koji uzbunu čine još verodostojnijom. Za vreme poslednje vlade, od 2001. do 2006. godine, Berluskoni se uspešno otarasio svoja tri najveća kritičara na javnoj televiziji. Jedan od njih, Mikele Santoro, vratio se za vreme vlade levog centra, od 2006. do 2008, da bi se opet našao na premijerovoj ličnoj crnoj listi. Klaudio Skajola, ministar za ekonomski razvoj u Berluskonijevoj vladi, otvorio je istragu o prvom delu Santorovog političkog tok-šoua koji je bio posvećen seks skandalu povezanom s Berluskonijem. U drugom delu, dva dana pre demonstracija na Pjaci del Popolo, pojavila se Patricija D’Adario, koja se bavi „poslovnom pratnjom“ i koja je navodno imala seksualni odnos sa Berluskonijem. Emisiju je gledalo rekordnih 7,5 miliona ljudi, što je doprinelo da protest protiv Berluskonija bude još masovniji. Santoro i njegove kolege bili su u masi na Pjaci del Popolo, kao i direktori novine „Republika“ i „Unita“. Lista onih koji su podržali demonstracije bila je duga i sadržala imena čak i nekih novinara koji rade u Berluskonijevoj mreži magazina, novina i TV stanica. To je bio znak da čak i unutar njegovog medijskog carstva nešto puca, mada te pukotine još ne stižu do površine.
EVROPSKA ANOMALIJA: I same demonstracije su izgledale kao neka vrsta TV emisije. Voditelj je najpre predstavio one koji su na spisku govornika. Među njima su bili generalni sekretar FNSI-ja Franko Sidi, bivši predsednik italijanskog vrhovnog suda Valerio Onida i Roberto Savijano, autor bestselera „Gomora“, popularne knjige o napuljskim kriminalnim bandama. Savijano je podsetio publiku da „na nekim mestima u ovoj državi sloboda govora ne znači biti siguran od vlasti, već od moćnika koji mogu da ubiju i kontrolišu teritoriju, izazivajući državu samu“. Savijano koji ima stalnu policijsku zaštitu rekao je da „sloboda govora i štampe znači da ne moramo da izolujemo glasove koji pokušavaju da objasne situaciju u zemlji“. Situaciju, rekao je Franko Sidi u svom govoru, koja je „daleko od glamura i rialiti šoa koja se dopada ovoj vlasti“. Ipak, on je naglasio da je cilj okupljanja da se postavi pitanje svim strankama, vladajućim i opozicionim, da se distanciraju od javne televizije. Rukovodioci italijanske javne televizije izabrani su u parlamentu, a taj mehanizam često je kritikovan da uzrokuje pristrasnost: stranke imaju običaj da biraju prema političkoj podobnosti, a ne prema novinarskim i profesionalnim dostignućima.
Kada, kao što je to trenutno slučaj, vladajuću većinu predvodi medijski tajkun koji poseduje tri od četiri privatna nacionalna TV kanala, rezultat je da su pet od sedam TV kanala direktno ili indirektno pod njegovom kontrolom. „To je evropska anomalija koja se ni sa čim ne može uporediti“, rekao je publici Žan-Fransoa Žilard, predsednik Reportera bez granica. „Ovo je najveći dosad održan protest za slobodu štampe“, dodao je Žilard masi koja je aplaudirala i najavio da će do 9. oktobra Evropski parlament u Strazburu raspravljati o slobodi štampe u Italiji.
NOVINE I INTERESI: Bivši predsednik italijanskog vrhovnog suda Valerio Onida podsetio je prisutne da Berluskonijeva medijska koncentracija i politička snaga jesu najveća pretnja slobodi štampe u Italiji, ali da nisu jedina. Onida je zamolio „sve vlasnike novina“ da ispravno postupaju sa vestima i člancima i naglasio da je najveći italijanski problem to što su sve velike novine u vlasništvu industrijskih i ekonomskih konglomerata koji imaju i druge interese osim samih novina. Takav je slučaj na primer „Republike“, koju poseduje Karlo de Benedet, direktor CIR holdinga čiji se interesi šire od energetskog sektora do privatnih klinika.
Kada je Onida kritikovao ulogu partija u vođenju RAI-a, nagovestio je da slično rade čak i opozicione stranke. Aktivisti Demokratske partije bili su na Pjaci del Popolo, mahali zastavama i držali transparente, iako je FNSI tražio da se suzdrže od isticanja partijskih simbola. Pored njih, tu su bili i aktivisti i simpatizeri Italia dei valori, manje opozicione stranke koju vodi bivši sudija Antonio di Pjetro i koja je veoma glasna u protivljenju Berluskonijevoj vladi, otvoreno je optužujući za fašizam i drugovanje s mafijom.
KONTRADIKCIJE: Ali, ove demonstracije pokazale su i neke kontradiktornosti. Pojedini transparenti kraj glavne bine optuživali su iste te novinare koji su protestovali. Društveni pokreti kao što su skvoteri u Rimu napisali su na svom transparentu da neke novine više vole da udovoljavaju apetitima svojih vlasnika za novim građevinskim planovima u italijanskoj prestonici, umesto da kažu istinu o stambenoj pomoći.
Još jedan transparent pozivao je italijansku štampu da na pravi način isprati rat u Avganistanu i međunarodne događaje kao što je predstojeća konferencija o klimatskim promenama u Kopenhagenu.
Delegacija učitelja koje je otpustila Berluskonijeva ministarka za obrazovanje Marija Stela Gelmini pozvana je na binu kako bi opisali svoje nezadovoljstvo vladom. Pozvali su medije da usmere pažnju na „socijalnu borbu u zemlji“, umesto na „politička ogovaranja“.
Ono što je nedostajalo na Pjaci del Popolo jeste upravo jedan ozbiljan proces samopreispitivanja mejnstrim novinara. U stalnom ratu rečima sa vladom i potrebom da brane svoju ulogu i od vlasnika i sve većeg rasta internet medija, italijanski reporteri rizikuju da propuste šansu za sticanje uloge „čuvara demokratije“ koja je u italijanskoj skorijoj istoriji bila prečesto žrtvovana na oltaru političke lojalnosti.
Prema 140 strana dugoj sudskoj presudi donetoj u subotu Berluskonijev medijski holding Finivest mora da plati 750 miliona evra odštete holdingu svog ljutog protivnika Karla de Beneditija. Novac De Beneditijeva industrijska grupa CIR treba da dobije zbog jedne sudske presude iz 1991. godine, na osnovu koje je Berluskonijev Finivest preuzeo kontrolu nad milanskom izdavačkom kućom Mondadori. Krivični sud je više godina kasnije presudio da je sudska presuda iz 1991. godine u korist Berluskonija „kupljena“ – slučaj je zastareo i Berluskonija zbog toga više nisu krivično gonili. Iako nova presuda nema uticaja nad kontrolom Mondadorija, ipak je to za Finivest težak finansijski udarac. Premijer Berluskoni je presudu proglasio „nečuvenom“ a sudije nesposobnima. „U stvari, trebalo bi da napustim zemlju, ali neće mene tek tako da nateraju na kolena“, izjavio je Berluskoni, čije su diverzne novine sudsku presudu okarakterisale kao „puč“.
U toku je zasedanje Ustavnog suda Italije, koji veća o tome da li da promene odredbe na osnovu kojih Berluskoni ima imunitet i ne može da mu se sudi zbog korupcije.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
