Žestoke borbe za bezimena sela

Samo ozbiljni ljubitelji zanimljive geografije mogu da se zakunu da su pre početka sukoba čuli za ukrajinski Ugljedar – gradić na istoku u kojem je pre rata živelo oko 14.000 ljudi i koji je, kao što mu ime kaže, formiran oko rudnika. Sada u tom gradu u ruskom poluokruženju nema građevine koja nije makar oštećena u granatiranju i nalazi se pred padom. Ukrajinsko kockanje sa upadom u Kursk nije uspelo. Uprkos određenim teritorijalnim gubicima, Rusi nisu zagrizli mamac i nisu prebacili značajne snage sa juga na teritoriju centralne Rusije, već su nastavili da po malo (ali svakodnevno) zauzimaju kvadratne metre ukrajinske teritorije u Donbasu. Time je stvorena vrlo bizarna i nesvakidašnja situacija u kojoj jedna nuklearna velesila, koja ima dovoljno atomskih bombi da više puta uništi čitav svet, dozvoljava da joj strana sila drži pod okupacijom deo teritorije gotovo dva meseca. U trenutku nastajanja teksta nema ni naznaka da se Rusija sprema u neku kontraofanzivu i da uopšte planira da pod kontrolu vrati Kursku oblast. To je verovatno posledica ratne realnosti u kojoj oružane snage pod kontrolom Moskve jednostavno nemaju kapaciteta da vode ofanzivne akcije na dva mesta u isto vreme, nego što je posledica nekog briljantnog master plana.

foto: ap

Bilo kako bilo, Rusi polako zatvaraju obruč oko Ugljedara i čini se da malo šta može da spreči pad tog mesta. Imajući u vidu tempo ruskog napredovanja, moguće je da ćemo malo sačekati da se belo-plavo-crvena zastava zavijori na krovu polusrušenog Doma rudara u Ugljedaru, ali to je sada mera ruskog uspeha. Umesto nekadašnjih planova za uzimanje Harkova i Odese, sada se mesecima zauzimaju sela koja se mogu naći samo na detaljnim vojnim mapama mada su i tamo nepotrebna. Umesto Kijeva, Rusi će sada biti zadovoljni ako do kraja godine ovladaju osovinom Ugljedar-Pokrovsk-Časiv Jar i time stvore uslove za eventualnu prolećnu ofanzivu ka Slavjansku i Kramatorsku i konačno zauzimanje kompletnog Donbasa. Sve u svemu – malo za ovoliki nivo ljudskih žrtava i razaranja.

A koliko je do sada zaista bilo žrtava u ovom ratu? To je “pitanje od milion dolara”, a nadamo se da se neće pretvoriti u “pitanje od milion žrtava”. Imajući u vidu sklonost obeju strana da neumereno, besramno i providno lažu, teško je to zaista utvrditi, ali sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti da je broj mrtvih i ranjenih na obema stranama prešao šestocifreni broj. Po običaju, “najhrabrije” u procenama ruskih gubitaka je Ministarstvo odbrane Velike Britanije koje je na svom Iks nalogu navelo da su Rusi od februara 2022. godine imali gubitke od čak 610.000 ljudi!? U tom tvitu se dodaje da Rusija dnevno regrutuje između 1.000 i 1.600 ljudi da nadoknadi gubitke u napadima koji se navodno svode na slanje neorganizovanih “ljudskih talasa”, što više podseća na prepričavanje uvodnih scena filma Neprijatelj pred vratima nego što može odgovarati ratnoj realnosti 21. veka. Ako se za trenutak apstrahuje kako se radi o tako velikim gubicima da te ljude ne bi imao ni ko da sahrani, komparacija sa nekim konkretnim brojkama navodi na zaključak da se verovatno radi o besmislenom preterivanju. Naime, Rusija je u rat protiv Ukrajine ušla sa invazionim snagama od oko 120.000 do 130.000 ljudi, što bi značilo da su za dve i po godine izgubili najmanje pet puta više ljudi nego što su imali prvog dana. Takođe, čitav Sovjetski Savez je za nešto više od devet godina rata u Avganistanu izgubio oko 15.000 ljudi.

Nešto umerenija je analiza britanskog Bi-Bi-Sija (BBC) koji tvrdi da su Rusi izgubili oko 70.000 ljudi od početka rata, a da je najviše izginulih među dobrovoljcima. Analiza je znatno konzervativnija jer se zasniva na praćenju umrlica koje daju porodice, proširenju grobalja širom Rusije i pažljivog čitanja društvenih mreža na kojima se otvoreno govori o imenima i prezimenima poginulih. Do sada je prikupljeno 70.112 imena ruskih boraca, ali se pretpostavlja da bi brojka mogla da premaši i 100.000 ako se dodaju imena onih kojima porodice nisu davale čitulje, stranih dobrovoljaca, avanturista raznih uverenja, zatvorenika i ostalih društvenih marginalaca čija smrt je prošla “ispod radara”. Lista takođe ne sadrži imena boraca koji su se do integracije u zvanične oružane snage Rusije borili u sastavu formacija pod kontrolom samoproglašenih donjeckih i luganskih narodnih republika.

Za ukrajinske snage ne postoji ni procena o tome koliko su ljudi izgubili, ali se nešto može zaključiti i iz posrednih analiza. Nakon što je u aprilu predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski potpisao zakon kojim se mobilizacijska granica sa 27 spušta na 25 godina, usvojen je i zakon koji predviđa zabranu izdavanja novih pasoša u konzularnim predstavništvima vojno sposobnim Ukrajincima koji žive van granica zemlje. Mesec dana kasnije, Zelenski je potpisao i zakon koji omogućava zatvorenicima da se dobrovoljno prijave u armiju u zamenu za oprost kazne. Ta mogućnost nije data masovnim ubicama, silovateljima i onima koji su počinili neko krivično delo kojim su ugrozili bezbednost zemlje. To ukazuje da ni Ukrajina nema dovoljno kandidata smrti kojima će popuniti brigade proređene stalnim borbama sa Rusijom. I Si-En-En (CNN) donosi opširne tekstove u kojima otvoreno piše da su, uprkos ogromnoj pomoći sa Zapada, ukrajinske jedinice nadjačane i brojčano i po pitanju naoružanja i da zbog toga imaju problema sa moralom i dezerterstvom.

Teško je, međutim, prihvatiti žalbe koje se odnose na nivo zapadne pomoći Ukrajini jer se radi o nepojamnoj količini novca, naoružanja i opreme. Čitav tekst ne bi bio dovoljan da se detaljno pobroje svi tenkovi, haubice, letelice i municija poslati Ukrajini, ali se bez preterivanja može reći da je ta pomoć (u kombinaciji sa požrtvovanjem ukrajinskih vojnika) jedini razlog zbog kojeg se ova zemlja i dalje solidno drži u sukobu sa Rusijom. Samo nedavno, krajem septembra, SAD su najavile novi paket pomoći vredan 375 miliona dolara, koji će obuhvatiti oklopna vozila, protivoklopne rakete, municiju za haubice i raketni sistem HIMARS, patrolne čamce i drugu vojnu opremu. Od Nemačke i Francuske stići će pomoć vredna oko 70 miliona evra za potrebe nabavke energenata za zimu i popravku energetskog sistema urušenog stalnim ruskim raketiranjem. Američki predsednik Džozef Bajden najavio je slanje još jedne baterije PVO sistema “patriot” i obuku za 18 ukrajinskih pilota za avione F-16. Pa ipak, čini se da je ta pomoć dovoljna samo da Ukrajina ne izgubi rat.

Upravo je priča o avionima F-16 paradigma kako pomoć zapravo ne pomaže ako ne stigne u pravom trenutku, u značajnoj količini i u isto vreme. Rokovi isporuke tih aviona bili su neobično dugi, a broj pilota koji su prošli preobuku nije dovoljan, pa taj avion nije doneo promenu ratne sreće kojoj su se u zapadnoj štampi onoliko nadali. Iako Ukrajinci tvrde da su F-16-ice učestvovale u nekoliko obaranja ruskih bespilotnih letelica, ti avioni nisu ni pokušali da urade ono za šta su nabavljeni – da sa neba u zahvatu fronta oteraju ruske “suhoje” 30 i 35. Jedan avion je izgubljen pod nejasnim okolnostima krajem avgusta u ruskom raketnom napadu na aerodrom u Ivano-Frankovskoj oblasti, kada je poginuo potpukovnik Aleksej Mes, jedan od prvih pilota koji je prošao preobuku u Velikoj Britaniji. Iako nije objavljeno da li je Mes oboren ruskom raketom, pogođen na zemlji u pripremi za let, oboren ukrajinskom “prijateljskom vatrom” ili se radilo o pilotskoj greški, ostaje činjenica da je dan posle toga Zelenski smenio komandanta Ratnog vazduhoplovstva general-potpukovnika Mikolu Oleščuka. Zvanično objašnjenje je da je general smenjen zato što nije ispunio obavezu da “vodi računa o svojim borcima”.

Mesec dana kasnije, u ruskom raketnom napadu na aerodrom “Starokonstantinov” verovatno je uništeno još nekoliko F-16 na zemlji. Prema ruskim, još nepotvrđenim izvorima, dva aviona Mig-31K delovala su na osnovu obaveštajne informacije o rasporedu ukrajinskih aviona i hipersoničnim raketama “kinžal” napale taj aerodrom. Procenjuje se da su uništena dva aviona F-16 i jedan Su-24, mada neki izvori pominju čak četiri uništena F-16. Navodno je u tom napadu poginuo i američki pilot koji je sprovodio obuku ukrajinskih kolega. Te tvrdnje i dalje čekaju potvrdu, ali se lako može desiti da je F-16, umesto da bude “gamechanger” u tom ratu, izneverio očekivanja i da je i pre prve vazdušne borbe već izgubljena polovina raspoloživih letelica u ovom trenutku.

foto: ap

Uprkos tome, čini se da ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ne gubi optimizam pa je tokom prošlonedeljne posete Vašingtonu američkom kolegi Džozefu Bajdenu predstavio ni manje ni više nego “plan za pobedu” Rusije. Cinici su primetili da je, ako je pobeda Rusije već moguća, prava šteta što Zelenski taj plan nije predstavio ranije jer je tako mogao da izbegne ogromno razaranje i žrtve na obe strane. Šalu na stranu, ali to je verovatno bio pokušaj Kijeva da obezbedi novi paket dugoročne pomoći za slučaj da nakon predsedničkih izbora u Belu kuću uđe Donald Tramp, za kojeg se pretpostavlja da će imati manje razumevanja za ukrajinske ratne napore nego aktuelna administracija SAD. Deo plana predstavlja i pokušaj Kijeva da od zapadnih saveznika obezbedi podršku za dejstvo doniranim dalekometnim naoružanjem po dubini ruske teritorije, što Moskva smatra još jednim prelaskom famozne “crvene linije”. U tom smislu, ruski predsednik Vladimir Putin je ocenio da se međunarodna situacija razvija tako negativno da je potrebno promeniti nuklearnu doktrinu, zbog čega će uskoro biti “ažurirani” uslovi pod kojima Rusija može koristiti atomsko naoružanje. Putin je nagovestio da bi Moskva smatrala opravdanim upotrebu nuklearnih raketa ako bude pogođena zapadnim konvencionalnim raketama dugog dometa, duboko unutar svoje teritorije. Drugim rečima, takav eventualni napad Ukrajine, koji podrži neka zapadna zemlja svojim naoružanjem, Rusija bi smatrala zajedničkim napadom.

U senci te visoke politike ostaje malo prostora za nagađanje kako će se rat dalje odvijati. Rusija očigledno više nema stratešku inicijativu već se ograničava na sporo i ograničeno, ali konstantno napredovanje. Ukrajincima očigledno ne odgovara poziciono ratovanje jer tako svoje snage izlažu ruskim daljinskim napadima planirajućim bombama, ali nemaju snage za kontraofanzivu većih razmera. Dosadašnji tok sukoba ne daje za pravo očekivanju da bi uskoro moglo da dođe do velikog proboja na bilo kojoj strani. Zato je realnije da nastavimo da pratimo dugotrajne borbe za sela i toponime za koje malo ko sa sigurnošću može da kaže gde se nalaze i da li zaista postoje van zvaničnih kominikea dveju zaraćenih strana.

Autor je glavni urednik agencije Beta