Zemlja slobodnih i dom obespravljenih

Dvadesetak godina sam po jedan semestar godišnje predavao na američkim pravnim fakultetima. Tokom prošlog meseca, sedeći kod kuće, stvari sam gledao sa balkona (ili kao sa balkona), pa sam tako zabeležio dva dešavanja u američkom pravu. Počeću sa vešću koja me nije obradovala.

U „Njujork tajmsu“ od 28. aprila 2020. čitam osvrt sa naslovom „U braku sa imigrantom bez dokumenata? Nećeš moći da dobiješ ček za pomoć“. Reč je o pravnim pravilima koja se tiču paketa pomoći (relief package), odnosno novčane pomoći koja se deli onima koji su zbog korona virusa ostali bez sredstava za život. Pomoć se može deliti (i deli se), ali ne svima. Migrantima se ne deli. Pa ni onim migrantima koji redovno rade (ili su radili dok nije došao virus), koji su plaćali porez i imaju poreski broj (Taxpayer Identification Number), ali još uvek nisu stekli sva dokumenta, još nemaju Social Security Number.

Još neobičnije je da pomoć ne mogu dobiti ni oni koji su rođeni Amerikanci, koji imaju i Social Security Number, ali su u braku sa osobom koja je u očima vlasti više migrant nego pravi Amerikanac. Stvari se još više zaoštravaju ako muž i žena podnose zajedničku poresku prijavu (što je čest slučaj u američkim porodicama). To je bio problem i sa Valentinom Pulidom. On je Amerikanac rođen u Kaliforniji, ali je oženjen migrantkinjom iz Meksika Luizom Marijom Ortiz de Pulido. Žive u Teksasu, imaju četvoro dece rođene u Americi. Njihove tri kćerke još nisu napunile 16 godina, te bi i one bile kvalifikovane za pomoć. Marija je spremačica, ranije je zarađivala, plaćala porez, ali je došao korona virus. Nastala situacija je uticala i na muža. Pitanje pomoći je za njih pitanje preživljavanja. Ali pomoć nije dostupna ženi migrantkinji (iako je bila zaposlena i plaćala porez). Štaviše, pomoć nije dostupna ni mužu Amerikancu (jer je sa ženom migrantkinjom podneo zajedničku poresku prijavu). Nije dostupna ni deci Amerikancima (jer imaju majku migrantkinju).

Ovaj predlog zakona o pomoći je došao pred Senat 19. marta.

Predlog su usvojili i Kongres i Senat. Tramp je sve potpisao 27. marta. U aprilu su se javili prvi pravni slučajevi koji su dobili odjeka i u štampi.

PROKLETSTVO MEŠOVITIH BRAKOVA

Zakon (koji je poznat kao CARES Act) mnogima obezbeđuje pomoć. Ali sadrži i one odredbe na osnovu kojih Valentino Pulido ne može da dobije pomoć jer ima ženu migrantkinju sa kojom je podneo zajedničku poresku prijavu, a ni njihova deca jer imaju majku migrantkinju.

Pošto se poslednjih godina bavim slučajevima iz porodične advokatske arhive, razmišljam o tome šta bi u toj situaciji činili bečkerečki advokati. Vidim jednu paralelu sa okolnostima iz vremena Drugog svetskog rata. Preterao bih ako bih rekao da je situacija ista. Dostojanstvo žrtava nacističkog ludila ne dozvoljava olako upoređivanje. Ali ipak postoji neka sličnost između obrazaca.

Za vreme nemačke okupacije brak sa osobom nepoželjne rase smatrao se za prokletstvo. Jevreji su deportovani iz Bečkereka, uglavnom na beogradsko Sajmište i Topovske šupe, i malo ko je preživeo. Oni koji su bili u braku sa Jevrejima mahom nisu deportovani, ali su žigosani. Adolf Hitler je 31. maja 1941. doneo naredbu o proširenju nemačkih zakona na novopriključene teritorije (tu je spadao i Banat, dakle i Bečkerek). Tako je i u Banatu počeo da važi Zakon o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti (Gesetz zum Schutze des deutschen Blutes und der deutschen Ehre) koji je14. novembra 1935. godine jednoglasno usvojio Rajhstag. Prema paragrafu 1 ovog zakona zabranjeni su brakovi Jevreja sa državljanima nemačke ili srodne krvi. Mislilo se na arijevce. Kasnije je u zakonima korišćen izraz „arijevci“. Jedino ne znam da li je poslanicima Rajhstaga palo na pamet da najčistiji arijevci zapravo nisu Nemci, pa ni Srbi, ni Mađari, ni Hrvati, ni Rumuni ni Slovaci – da ostanem kod naroda iz okoline Bečkereka – već Romi.

LAŽNI RAZVODI

Paragraf 2 Zakona iz 1935. godine je zabranio i polne odnose između Jevreja i ne-Jevreja pod pretnjom zatvorske kazne. U ovoj situaciji u Bečkereku je došlo do tobožnjih razvoda. (Pišem Bečkerek, mada je za vreme nemačke okupacije grad imao dva druga paralelna službena imena: Grossbetschkerek i Petrovgrad. Ali su građani uglavnom za današnji Zrenjanin koristili „Bečkerek“.)

O lažnim razvodima sam pisao u knjizi dokumentarne proze Spisi i ljudi. Reč je bila o tome da su mnoge Nemice, Mađarice ili Srpkinje podnosile tužbu za razvod braka protiv muža Jevrejina, ali – kao što vidim iz pisama koja su ostala u spisima – nisu stvarno htele da se razvedu, već su nastojale da spasu deo imovine i da poboljšaju položaj dece. Vidim da je postojala i neka nada da će se muž vrati „kada prestane ova strahota“. Do povratka na žalost najčešće nije došlo.

Vidim da je tobožnjih razvoda bilo i u prvim godinama posle rata, kada su se Srpkinje i Mađarice razvodile od muževa Nemaca, da bi poboljšale svoj i položaj svoje dece. Mnogi banatski Nemci su nepravedno trpeli, ali kod Nemaca vidim više primera da se bračni život ipak uspostavio kroz nekoliko godina. Dakle, lažni razvodi su bili od pomoći. Neki spisi pokazuju da je već sam zahtev za razvod braka pomogao da se poboljša položaj supruge „nepodobnog“ muža, pa su neki zastali nakon podnošenja tužbe protiv muža Jevrejina ili Nemca.

foto: ap

ZAJEDNIČKA PORESKA PRIJAVA

Sada se pitam da li bi te bečkerečke veštine koristile porodici Pulido u Teksasu. Šta bi bilo ako bi gospodin Pulido tobože zatražio razvod braka – ali se ne bi stvarno rastao od supruge. Koliko vidim, prema američkim propisima negativne posledice ima brak sa osobom neprikladnog (emigrantskog) soja – ali se ne kažnjava polni odnos sa neprikladnom osobom. Prema tome, ako bi se Valentino razveo, postao bi opet čovek kome pripadaju puna građanska prava (pa i pravo na novčanu pomoć), a za pomoć bi bile kvalifikovane i njegove kćerke (Melanija, Natalija i Valentina), pod uslovom da budu dodeljene na staranje ocu. Mogli bi računati na pomoć u iznosu od 2700 dolara. (Znači, nešto bi ostalo i Trampu.)

Pored toga – mada sada već vanbračno – Marija i Valentino bi mogli i dalje da spavaju u istom krevetu. Kako je čovečanstvo evoluiralo, evoluirali su i razni pokazatelji, pa i pokazatelji veza. Ranije je brak bio apsolutno dominantan pokazatelj. Tu se nešto promenilo. Sada je ponegde od ključne važnosti zajednička poreska prijava koja postaje i indikator pogrešne veze. Dakle, bečkerečki model bi mogao da bude od koristi, bilo u opciji da se zatraži lažni razvod, ili da se ne podnosi zajednička poreska prijava.

No, postoji i drugi ugao gledanja. Marija je čekala da postane punopravna američka građanka (da dobije i Social Security Number) – ali to postaje nedostižan cilj ako više nije u braku sa američkim državljaninom i ako ne podnose zajedničku poresku prijavu. Trebalo bi izvesti računicu da li se, ipak, više isplati da se bez novčane pomoći sačeka da virus nestane. Ponudio bih pomoć porodici Pulido, ali bih im prepustio da sami odluče šta će da rade – jer nisam siguran šta bi za njih bilo najbolje.

POLOŽAJ NASTAVNIKA

Drugi američki pravni događaj je jedna odluka američkog federalnog apelacionog suda, šesti okrug (U.S. Court of Appeals, Sixth Circuit) sa sedištem u Detroitu, država Mičigen. Presuda je doneta 23. aprila 2020. godine. Sud je trebalo da odgovori na pitanje da li je pravo na pismenost zagarantovano Četrnaestim amandmanom Ustava SAD.

Američke škole su me uvek zanimale. Imao sam sreću da studiram na Harvardu. Tu sam video (što su i pre mene svi videli) da je to izuzetna škola. Video sam u Americi i druge sjajne univerzitete koji su na svetskom vrhu. No, kada sam 1988. godine predavao na univerzitetu Emori u Atlanti, bio sam sa porodicom i dobio širi uvid u američko obrazovanje, jer su nam sinovi pohađali jednu tamošnju osnovnu školu. Imao sam utisak da ta škola pruža manje od osnovne škole u koju su mi sinovi išli u Novom Sadu.

Saznao sam nešto i o nastavnicima. Jednom sam u Atlanti započeo razgovor sa kelnerom u tržišnom centru Lenoks mol. Rekao je da je srednjoškolski profesor. Radio je kao kelner u kafiću da bi dopunio svoju zaradu. Rekao mi je i da se kao pomoćni kelner bolje oseća nego kao nastavnik. To u Novom Sadu (te 1988. godine) nisam mogao da zamislim. Još sam manje mogao tako nešto da zamislim dok sam bio đak u Zrenjaninu. Društveni položaj učitelja i srednjoškolskih profesora je ranije bio mnogo bolji (sada mislim na Srbiju i na Mađarsku gde donekle poznajem situaciju – a verovatno je to važilo i za mnoge druge zemlje). Sada su stvari drugačije. Često me je kopkalo pitanje kada ćemo se suočiti sa tom stvarnošću, i kada ćemo to percipirati kao problem. Možda je ova odluka američkog suda, doneta u vreme korona virusa, korak ka suočavanju. U vreme kada se ne možemo kretati, valjda bolje vidimo stvari oko sebe.

PRAVO NA PISMENOST

Tužioci u sporu su srednjoškolci iz Detroita, uglavnom pripadnici crnačke ili latinoameričke manjine, koji potiču iz siromašnih radničkih porodica. U pet državnih srednjih škola koje su predmet spora nije bilo dovoljno kvalifikovanih nastavnika, neki nastavnici jednostavno nisu ni dolazili u školu. Za časove iz fizike deljeni su udžbenici iz biologije.

Tokom leta je u učionicama bila nesnošljiva vrućina, tokom zime nije pomoglo ni to što su đaci i nastavnici sedeli u kaputima. U učionicama su se vrzmali pacovi. Nije bilo dovoljno knjiga – nije bilo ni rezultata. Postavilo se pitanje da li se za to može tužiti država Mičigen – i da li je pravo na čestitu pismenost ustavom zagarantovano ljudsko pravo.

Zahtev je ranije odbijen, pa je tako došao pred žalbeni sud. Naspram tužilaca stajala je kao tužena guvernerka države Mičigen Grečen Vitmer. Žalbeni sud je 23. aprila 2020. godine sa dva glasa „za“ i jednim „protiv“ odlučio da pravo na pismenost jeste ustavom garantovano ljudsko pravo.

Ovo ne mora da bude poslednja reč. Moguća je i žalba Vrhovnom sudu SAD. Pored toga ostaje još otvoreno pitanje kako bi se pravo na pismenost moglo ne samo priznati već i ostvariti i garantovati.

No ova sudska odluka od 23. aprila je ipak važan korak. U svojim zaključcima sud kaže da je pismenost od fundamentalnog značaja i da je obrazovanje „preduslov gotovo svake interakcije između građana i vlasti“.

Možda je vreme izolacije pravi čas da pogledamo oko sebe. Mogli bismo i da postavimo neka pitanja. Nekima bi, recimo, moglo da padne na pamet sledeće: ako je već otkazana olimpijada, mogle bi se otkazati i neke druge trke. Pa i trka u naoružanju. Istina, podstrek za tu trku se još može naći. Recimo u tome da jedan od učesnika u takmičenju primeti da je nakrcao samo toliko oružja kojim može tri i po puta da razori svet, dok je drugi takmičar već opskrbljen sa oružjem kojim bi mogao da to učini pet puta. No, možda je sada čas (i šansa) da se distanciramo od ovih podstreka. Takmičar koji može pet puta da uništi svet bi mogao da skine sa zida parolu „Napred u nove radne pobede!“. A takmičar koji može da razori svet svega tri i po puta bi mogao da shvati da ne mora da bude pokunjen. Dakle moglo bi se stati, i ne bi trebalo dalje investirati u oružje. Možda bi se najmoćnije (a i manje moćne) sile mogle okrenuti ka zdravstvu i obrazovanju.

Istina, kod nekih vođa bi se mogla pojaviti sumnja i otvoriti neka nova pitanja. Recimo, pitanje da li bi mogli biti izabrani, ako bi birači bili zaista pismeni.