Ovog utorka (23. jun) se navršava tačno decenija od referenduma koji je zauvek promenio britansku politiku. Tog juna 2016. godine Britanci su glasali za izlazak iz Evropske unije, a sa tom odlukom počela je i serija događaja koja do danas nema konca.
Jubilej protiče u savršeno britanskom maniru: aktuelni premijer podnosi ostavku.
Vest da će Kir Starmer podneti ostavku na mesto šefa vlade najavio je ni manje ni više nego američki predsednik Donald Tramp. On je još u nedelju, na svojoj platformi Truth Social samouvereno prognozirao da će britanski premijer podneti ostavku, dodajući da je „teško podbacio“ na dva ključna polja – na imigraciji i energetici.
Britanski PA Media izvestio je da Tramp nije razgovarao sa Starmerom još od samita G7 u Francuskoj.
I tako, samo dan nakon Trampove objave na društvenim mrežama, laburista Kir Starmer se obratio javnosti ispred Dauning strita 10 i saopštio da podnosi ostavku. Dodao je da je njegova partija pred sobom imala pitanje da li je on najbolja osoba da je vodi na naredne parlamentarne izbore.
„Čuo sam odgovor svoje stranke na to pitanje i prihvatam ga dostojanstveno“, rekao je Kir Starmer, obraćajući se okupljenim novinarima.
Kir Starmer napušta funkciju premijera nakon nepune dve godine na vlasti, a njegovo mesto verovatno će preuzeti nova zvezda britanske politike Endi Bernam, novopečeni poslanik i bivši laburistički gradonačelnik Mančestera.
Za one koji su prestali da broje, Bernam će biti sedmi britanski premijer u poslednjih deset godina – što premijersku stolicu čini otprilike podjednako stabilnom pozicijom kao i ugovor o sezonskom radu.
Premijeri kao na traci
Hronika najavljenih odlazaka premijera Velike Britanije već je postala legendarna, a tipičan britanski humor koristi to kao izvor nepresušne inspiracije.
Dejvid Kameron pokrenuo je referendum, izgubio ga i otišao u zaborav. Tereza Mej mesecima je pokušavala da sprovede Bregzit kroz parlament, plesala na stranačkim konferencijama i na kraju i sama otišla.
Boris Džonson proglasio je Bregzit završenim, priređivao nelegalne žurke tokom lokdauna i potom napustio scenu. Liz Tras vladala je pedeset dana – ulazeći u istoriju kao jedini britanski premijer čiji je „mandat kraći od roka trajanja salate iz supermarketa“, u čuvenom dvoboju koji su britanski tabloidi pratili kao sportski događaj.
Riši Sunak izgubio je izbore, a Kir Starmer ih je ubedljivo dobio – osvajanjem istorijskih 411 mesta u parlamentu – da bi u rekordnom roku uspeo da postane najnepopularniji britanski lider u modernoj istoriji.
I tu leži veliki britanski paradoks. Starmerovu izbornu pobedu pratila su obećanja o „povratku pragmatizma i stabilnosti“, piše Rojters, „posle godina političkog haosa“ konzervativnih vlada.
Manje od dve godine kasnije, sedam od deset Britanaca ima negativno mišljenje o sada već bivšem premijeru, a rejting Laburista srušio se na oko dvadeset procenata. Biračko telo koje je žudelo za redom i stabilnošću dobilo je samo još jednu smenu na vlasti.
Birači žele nazad u EU
Kontradikcije u britanskom javnom mnjenju i ponašanju birača odvijaju se gotovo kao na rolerkosteru: prema aktuelnim anketama, više od polovine Britanaca danas želi povratak u Evropsku uniju, dok Bregzit i dalje podržava tek trećina birača.
Istovremeno, na vrhu anketnih listi nalazi se desničarski Reform UK Najdžela Faražа – čoveka koji možda više od bilo koga ima „zasluge“ za taj isti izlazak iz EU. Birači, čini se, istovremeno i žale za Evropom i glasaju za čoveka koji ih je iz nje izveo.
Kir Starmer uspeo je da tokom kratkog mandata postigne brojne političke autogolove. Pored toga što nije umeo da objasni narodu šta tačno njegova vlada radi, uspeo je da za ambasadora u SAD postavi Pitera Mandelsona – koji je zbog svojih starih veza sa seksualnim predatorom Džefrijem Epstinom izdržao u Vašingtonu jedva sedam meseci (od februara do septembra 2025).
Mediji u Britaniji utrkivali su se u kritikama: od Starmerovih najava drastičnih rezova u socijalnoj zaštiti, neuspesima u rešavanju pitanja ilegalne imigracije, pa sve do putne infrastrukture koja je ostala u lošem stanju, uprkos obećanjima o obnovi javnih usluga. Njegovu ostavku ubrzala je i serija loših rezultata Laburista na lokalnim izborima i sve veće podele unutar stranke.
Objektivno se lošije živi
Zanimljiv ugao gledanja na odlazak premijera ponudio je bivši lider Laburističke partije Džeremi Korbin, koji je izjavio da je Starmer potpuno zakazao jer „nije stao u zaštitu radnih ljudi, kriminalizovao je pravo na protest i pružao podršku izraelskim zločinima u Gazi“.
Lako je, naravno, podleći narativima sa društvenih mreža o zemlji na ivici ponora, naročito posle nedavnih nasilnih nemira protiv imigranata u Belfastu.
Problem je, međutim, što je Bregzit prema procenama tamošnjih ekonomista britanski BDP umanjio za tri do četiri odsto, a ta cifra pada na leđa građana. Kada se ekonomija koja stagnira još od finansijske krize 2008. godine dodatno optereti gubitkom tržišta, rezultat je dramatičan pad životnog standarda.
Birači su besni jer im je objektivno gore nego pre deset godina, i menjaju premijere u nadi da će sledeći znati nešto što prethodni nisu.
Šta sledi
Kir Starmer je nakon objave da napušta mesto premijera zatražio od Nacionalnog izvršnog komiteta Laburista da organizuje izbore za novog lidera. Nominacije bi počele 9. jula i bile zaključene pre letnje pauze parlamenta. Starmer ostaje na dužnosti do okončanja procesa i obećao je uredan prenos vlasti.
Ako Endi Bernam ostane bez protivkandidata na unutarstranačkim izborima – što izgleda sve verovatnije, uprkos ranijim najavama bivšeg ministra zdravlja Vesa Stritinga da će se kandidovati – novi premijer bio bi imenovan već sredinom jula. U slučaju stranačkog nadmetanja, novi šef vlade stupio bi na dužnost do kraja avgusta, pre nego što se parlament u septembru vrati sa letnje pauze.
Kada novi premijer preuzme kormilo u Dauning stritu, naslediće ne toliko krizu institucija, već krizu strpljenja.
To je suštinska zamka u kojoj se našao svaki novi britanski premijer u poslednje vreme: pritisak birača je trenutan, a ekonomski oporavak je spor. Kada jaz između ta dva elementa postane previše vidljiv, rejting pada, stranka gubi živce i ciklus kreće iznova.
Ne radi se, dakle, o tome da Britanijom nije moguće vladati – već o tome da nijedna vlada ne može promptno ispuniti obećanja kojima dolazi na vlast.
Stoga pravo pitanje nije ni da li će Endi Bernam ili neko drugi biti dobar premijer.
Pravo pitanje je da li će biti dovoljno dobar – i dovoljno srećne ruke – da konačno prekine niz i potraje duže od svojih prethodnika. Ili, rečeno britanskim merilima koja su u međuvremenu postala posve ozbiljna: da li će ovog puta premijer „nadživeti“ povrće na rafovima marketa.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
