Za „Vreme“ iz Madrida
Sa vrha Gradske kuće na trgu Sibeles u Madridu već godinu dana vijori se ogromno belo platno na kome je velikim crnim slovima ispisano refugees welcome („Izbeglice, dobro došli“). Nakon petodnevnog boravka u Madridu i istraživanja o izbegličkom statusu u ovoj zemlji, čini se da izbeglice i nisu baš toliko dobrodošle.
Zanimljivo je uporediti tretman izbeglica u Španiji i Srbiji. Obe zemlje su tranzitne za izbeglice – Španija uglavnom za one sa severa Afrike, Srbija za one koji beže sa Bliskog istoka. Svi oni bi dalje, ka zapadnoj Evropi.
Već pri prvom pokušaju razgovora sa nekim od zvaničnika pokazuje se da onaj transparent o dobrodošlici ne govori istinu. U Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, koje je nadležno za izbeglička pitanja, i u Ministarstvu policije tražili smo da nam objasne kakva je trenutna situacija sa izbeglicama, kakav je stav prema politici EU po ovom pitanju, kako su odgovorili na izbegličku krizu, da li se povećao broj izbeglica u Španiji, koliko ih je, ali i to da li su tačne spekulacije da španska vlada daje novac policiji i carinskoj službi Maroka da na svaki način zaustave izbeglice koje dolaze rutom preko Gibraltara. Odgovori nisu stigli do dana kada ovaj tekst nastaje, dva meseca nakon prvog kontakta. U pomenutoj Gradskoj kući smešteni su neke od državnih institucija i deo gradske vlasti. Gradska vlast Madrida u septembru prošle godine podržala je projekat „mreže gradova“ za pomoć izbeglicama koji je inicirala gradska vlast Barselone. Ideja je da se gradovi povežu kako bi pomogli izbeglicama ne samo u Španiji, već širom Evrope. Na pitanje „Vremena“ o tretmanu izbeglica, upućeno gradonačelnici Madrida, stigao je odgovor da nisu nadležni.
U moru turista koji posećuju glavni grad Španije teško je razaznati ko su izbeglice. Jedino je sigurno da su to i ulični prodavci svega i svačega koji na belim čaršavima uvezanim kanapom sa svih strana prodaju svoju robu. Kada naiđe policija, povlačenjem kanapa neverovatnom brzinom skupljaju svoje „tezge“. Za manje od minut, tašne, patike, garderoba, navijački rekviziti i sve ostalo sa tezge velike i po nekoliko metara postaju deo džaka na ramenu vlasnika. Oni uglavnom dolaze iz Somalije i sa juga Afrike. U Španiji su ilegalno, bez ikakvih dokumenata.
U ovoj mediteranskoj zemlji razgranata je mreža nevladinih organizacija koje pomažu izbeglicama. U Crvenom krstu im daju hranu, garderobu i osnovnu zdravstvenu pomoć i upućuju ih kome dalje da se obrate. Takođe, grupa advokata im pruža besplatnu pravnu pomoć oko dobijanja dokumenata. Nakon dogovorenog intervjua, naša sagovornica, advokatica, odustala je od razgovora.
Pod upravom Ministarstva za rad i socijalnu politiku radi Centar za dobrodošlicu izbeglicama. Glavni zadatak i cilj Centra jeste integracija izbeglica u špansko društvo. U zemlji postoje još tri ovakva centra koja su pod nadležnošću ministarstva.
Na prijavnici zgrade sedi čuvar. Od petominutnog uvoda, objašnjavanja ko smo i zašto smo tu i molbe da nas uputi na nekog od nadležnih s kim bismo mogli da razgovaramo, razumeo je samo da smo novinari i to na osnovu novinarske kartice. Uputio se ka prvoj prostoriji i nakon nekoliko minuta iz nje je izašao sa jednim momkom i predstavio ga kao prevodioca. Džordan iz Kalifornije, stažista u Centru, jedan je od malobrojnih koji govore engleski.
DUŽI, ALI JEFTINIJI PUT: U holu srećemo i trojicu Sirijaca. U Španiju su stigli preko Afrike. Iako je taj put duži, kažu da su se za tu rutu odlučili jer je jeftinija i sigurnija za one koji ne bi da idu dalje, u ostale evropske zemlje.
Halid ima 27 godina i dolazi iz Sirije. U Centru boravi oko tri meseca i kaže da je nakon torture koju je prošao na putu kroz Afriku i maltretiranje marokanske policije, ovde dobio pravo okrepljenje: „Ovde nam svi izlaze u susret. Nemamo problema sa Špancima. Pomažu nam. Često ne govore engleski, ali su gostoljubivi. Bio sam u Francuskoj, tamo ljudi uopšte nisu takvi. Ja danas dobijam status!“
Ahmed, drugi Sirijac, kaže da su svi njegovi sunarodnici koji su u Centru došli u Španiju preko Maroka. „Tamo smo imali problema sa policijom, maltretirali su nas. Kada smo to prošli, ovde je super. Zadovoljan sam. Svi nam pomažu kako da najbrže i najlakše savladamo sve teškoće, pronađemo stanove, posao…“
POKUŠAJ INTEGRACIJE: Zvanična poseta Centru počela je nezvanično. Upravnik Santjago Garsija pristao je da razgovara sa nama ukoliko novine ne izlaze na engleskom i španskom jeziku. Dozvolu o saradnji sa medijima i davanje bilo kakvih izjava mora da dobije od nadležnog ministarstva, a „pošto je aktuelna politička situacija takva da izbeglička pitanja nisu baš poželjna tema, do dozvole je teško doći“.
Glavni zadatak i cilj centra je pomoć izbeglicama da se integrišu u špansko društvo, kaže Santjago. „Najvažnije za ljude koji ovde dolaze jeste da mogu da ostvare autonomiju, da nauče španski jezik, a mi im pomažemo da se uklope u život u Španiji. Obezbeđujemo im različite vrste pomoći i podrške – psihološku pomoć, pomoć oko obrazovanja, pomažemo im pri traženju i dobijanju dokumenata da bi mogli da rade u Španiji. Najviše im pomažemo da pronađu posao, pogotovo u okolnostima ekonomske krize, koja je ovde i dalje aktuelna.“
Zgrada ima tri nivoa – prizemlje i dva sprata. U prizemlju su smeštene kancelarije, učionice, vrtić, biblioteka i menza. Tu se uglavnom obavljaju sve zajedničke aktivnosti. Na ostala dva nivoa nalaze se sobe. Prvi sprat je za porodice. Sobe su četvorokrevetne, imaju kupatilo, mini frižider, stočić, garderobere. Jedna takva soba upravo je očišćena i pripremljena za nove stanare. Njih čekaju i paketi sa osnovnim preparatima za ličnu higijenu, odvojeno muški i ženski, kao i manji paketi za decu. Postoje i posebno prilagođene sobe za porodice sa više dece, kao i za osobe sa invaliditetom. Svaka soba ima kupatilo, a zajedničke su prostorije za pranje veša. Na drugom spratu su sobe za muškarce. Posebnih „ženskih“ soba nema jer se do sada nije dogodilo da u centar dođe sama žena, kaže Santjago. Zajedničke prostorije na ovom spratu su toaleti i televizijska sala.
U vreme posete u Centru je bilo 97 osoba, od toga 35 dece. Kapacitet je oko 120 ležajeva, ali gotovo nikada nije popunjen. „Najviše ljudi dolazi iz Ukrajine, Palestine, Iraka, Maroka, Meksika, Kameruna, sa Kosova, saharskih zemalja, Malija, Rusije, Sudana, Bangladeša, Makedonije, Mozambika, Kine, Zambije, Indije, Irana, Mauritanije, Sirije… Pravilo je da u Centru mogu da borave do šest meseci, ali u posebnim situacijama, kada je na primer o porodicama reč, to vreme može da se produži do devet meseci. Koliko će se zadržati u Centru zavisi od pojedinačne situacije. Nekada se dešava da se izbeglice vrlo brzo snađu i pronađu sebi stanove. Takođe, postoji i program Ministarstva za rad i socijalnu politiku za pomoć izbeglicama. Kada stignu u Španiju, prva stanica im je Centar za integraciju. Sledeće što dobijaju je ekonomska pomoć nevladinih organizacija i pomoć Crvenog krsta“, kaže Santjago.
Većina stanara ovog centra govori engleski jezik, a među onima koji govore i španski najviše je dece. Tu se organizuje školska nastava, na španskom jeziku. U jednoj od učionica u koju smo ušli u toku je bio čas španskog za odrasle.
Santjago kaže da to koliko će država pomoći izbeglicama zavisi od konsenzusa koji se postigne u parlamentu oko tog pitanja. „Najgore je to što je zbog ekonomske krize u kojoj se zemlja nalazi novčana pomoć koja se izdvaja za izbeglice minimalizovana. Zbog toga je i vreme boravka u centru poput ovog moralo da se skrati.“ Izbeglicama se u Centru pomaže i oko pronalaženja posla, prijavljivanja na oglase, pisanja radnih biografija.
Na izlazu srećemo Halida. Hvali nam se dobijenim papirima, ide da se pakuje, sada ima svoj stan. Uz reči „pozdravite mi Srbiju“, staje da se fotografiše sa Džordanom i dve radnice Centra. Sada je građanin Španije.
