Zastrašivanje Balkanaca

Za „Vreme“ iz Bona

Jednom je Franc Jozef Štraus rekao da na političkom kontinuumu desno od njegove stranke – bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) – ne sme postojati nijedna demokratska partija. Pokojni legendarni premijer Bavarske i savezni ministar u četiri različita mandata i resora bio je majstor populizma koji se uvek dobro primao u Bavarskoj, ali čija je privlačnost rapidno padala čim se izađe iz granica ove nemačke pokrajine.

Sadašnjem šefu CSU i prvom čoveku Bavarske Horstu Zehoferu mnogi odriču politički talenat i harizmu koju je imao Štraus, no po pitanju populizma Zehofer svakako pomera granice. Samo u ovom mandatu progurao je uvođenje putarine za strance na nemačkim drumovima, a sa velikim žarom se bori i protiv odluke Ustavnog suda koji je osporio socijalno davanje od 150 evra za roditelje koji sami čuvaju svoju decu umesto da ih daju u vrtić. Takozvana Herdpremie – bukvalno, premija za stajanje uz šporet – drugde se tumači kao vezivanje majki za domaćinstvo i podrivanje šanse da se deca iz siromašnih ili imigrantskih porodica kroz obdanište rano integrišu u nemačko društvo. No u Zehoverovoj Bavarskoj važe drugačiji prioriteti.

Zato ne čudi što je baš CSU krenuo u novu epizodu kampanje protiv Balkanaca koji „masovno zloupotrebljavaju pravo na azil“ i, navodno, dolaze u Nemačku samo kako bi parazitirali na ovdašnjim poreskim obveznicima. „Mi nismo socijalna ustanova za ceo svet“, rekao je Zehofer još u februaru pred hiljadama pristalica u Pasauu, da bi prethodnih nedelja nastavio da vodi politiku za bavarske pivnice.

Tražio je, između ostalog, da ljudima koji čekaju na odluku o azilu bude uskraćeno novčano davanje, da se balkanskim državama iz čekaonice EU ponovo uvedu vize, a najozbiljnije je progurao ideju da se u blizini granice naprave dva šatorska kampa samo za izbeglice sa Balkana, kako bi što pre bile proterane. Jedna političarka Zelenih u pokrajinskom parlamentu pitala ga je: „Zar vi stvarno hoćete da osnivate posebne kampove za balkanske Rome?“

AUTOMATSKO ODBIJANJE: Prvi deo sage o Balkancima odigrao se prošle godine, a epilog je bio baš na polzu bavarskih populista – tada su Srbija, Bosna i Hercegovina i Makedonija proglašene takozvanim „zemljama sigurnog porekla“ (Pravi i lažni azilanti, „Vreme“ 1239). Zahtevi za azil građana tih zemalja se od tada u Nemačkoj a priori smatraju neosnovanim, političku zaštitu teoretski mogu dobiti samo oni koji u koferu donesu uverljive dokaze da su u domovini politički i sistematski progonjeni. U praksi azil ne dobija skoro niko.

Zapravo uspeha ima tek jedan do dva promila potražilaca – to su ljudi teško bolesni, koje nije humano vraćati u tranzicione zdravstvene sisteme po kvalitetu medicinske nege neuporedive sa onim u Nemačkoj. Tako je lokalna štampa u Hamburgu pre nekoliko godina naširoko pisala o porodici Raćipović iz Srbije – kao „najbolje integrisanoj romskoj porodici“ u gradu. Njima je najpre dopušteno da ostanu u Nemačkoj jer je otac Boban bolovao od tumora. Deca su se privikla, odlično savladala nemački jezik, sin Uško je važio za muzičkog vunderkinda – pa su ipak izbačeni iz Nemačke kada je prošla faza intenzivnog lečenja Bobanove bolesti. Nisu pomogle ni peticije, protesti sugrađana niti članci u novinama.

Nasuprot tome, oni koji nemaju „bolest kao adut“, za samo nekoliko dana mogu biti vraćeni u zemlju porekla. To je opet teorija. Jer u praksi se nemačka birokratija nije najbolje snašla sa povećanim brojem izbeglica iz celog sveta, te proces odlučivanja (čitaj: odbijanja) zahteva za azil iz Srbije i dalje traje 3,6 meseci, iz BiH i Makedonije nešto duže. No, nema sumnje da će mašinerija Saveznog ureda za migracije i izbeglice uskoro raditi brže – U proseku trajanje procesa odlučivanja skraćeno je sa prošlogodišnjih 7,1 meseci na 5,4. Nemački Ured za migracije planira da zaposli još 400 takozvanih „odlučivača“, službenika koji imaju pravo da potpuno samostalno saslušaju potencijalnog azilanta i odluče o njegovom zahtevu. Trenutno je samo tristotinak službenika sa ovim ovlašćenjima u celoj Nemačkoj.

Proglašenje neke zemlje za sigurnu nije dalo rezultat kojem su se nadali u Berlinu. Iz Srbije, Makedonije i BiH je u prvoj polovini ove godine stiglo znatno više ljudi nego u istom periodu prošle godine. Kopredsednica stranke Zelenih Simone Peter stoga kaže da vladajući demohrišćani nisu ostvarili „priželjkivani efekat zastrašivanja“. No, u Uredu za migracije tvrde da se poslednjih meseci ipak vide rezultati. „Imamo već napretke što se tiče Srbije: u oktobru i novembru imali smo 3000 do 3600 zahteva za azil, sada imamo 1700. Ali da, očekivali smo još veći efekat i zato ćemo posegnuti za daljim merama“, rekao je za „Dojče vele“ šef Ureda za migracije Manfred Šmit.

ALBANCI NA RADARU: Za „daljim merama“ se poseže ne toliko zbog Roma iz navodno sigurnih zemalja balkanskih koliko zbog navale Albanaca od ove godine. Najpre je krajem prošle zime stizao talas kosovskih Albanaca, koji su svi odreda pretrčavali granicu Srbije i Mađarske jer Kosovo nije na beloj šengenskoj listi. Iako su mediji u regionu spekulisali o više od 100.000 „ilegalnih imigranata“ s Kosova, do Nemačke je stiglo njih 31.400. Onda su u hiljadama počeli da stižu Albanci iz Albanije (vidi tabelu). U julu je, prema nezvaničnim podacima, postavljen novi rekord u broju zahteva za azil.

Nema sumnje da će epilog epizode biti proširenje liste sigurnih zemalja. Govori se o Albaniji, Kosovu i Crnoj Gori. Ova poslednja kao patuljasta država i nema previše azilanata u pokušaju, ali je očigledno da političari u Minhenu i Berlinu žele da sa Crnom Gorom zaokruže tobožnju sigurnost Zapadnog Balkana, skupa šest država koje sve teže prijemu u Evropsku uniju.

Velika koalicija u Berlinu već je zdušno podržala predlog i sada su sve oči ponovo uprte u Vinfrida Krečmana, zelenog premijera Baden-Virtemberga. U komplikovanoj proceduri, naime, proširenje liste sigurnih zemalja mora da aminuje i Bundesrat, veće nemačkih pokrajina, jer izbeglička politika zadire u njegove kompetencije. U Bundesratu Zeleni i Levica mogu da blokiraju odluku Bundestaga jer učestvuju u većini pokrajinskih vlasti. Prošle godine se pragmatični Krečman, kojeg bije glas da je više konzervativac nego „zeleni“, usprotivio liniji partijske centrale i podržao svrstavanje Srbije, BiH i Makedonije na listu sigurnih. Njegove izjave o Albaniji, Kosovu i Crnoj Gori nagoveštavaju da će sada učiniti isto.

SAMO SU SIROMAŠNI: Zvaničnici u Nemačkoj nemaju dileme da kod došljaka s Balkana nije reč ni o kakvim pravim izbeglicama, već o ljudima koji beže od siromaštva i manjka perspektive. Više od 90 odsto srpskih građana koji traže azil u Nemačkoj su Romi, iz BiH i Makedonije je Roma više od 60 odsto. Političari u diplomatskim izjavama ne spore da nije lako živeti na Balkanu, pogotovo marginalizovanim Romima, ali na kraju svake rečenice odlučno ponavljaju da azil u Nemačkoj nije rešenje. „Većina ljudi koji stižu dolaze iz velike bede, ali to nije razlog za azil“, rekao je tako još prošle godine socijaldemokratski poslanik Mihael Hartman.

U to da su u pitanju ekonomske izbeglice ubeđen je i prvi čovek Ureda za migracije Manfred Šmit: „Naš osnovni zadatak je da saslušamo potražioca azila, da čujemo priču o njegovom begu i situaciji u matičnoj zemlji i da tu priču ocenimo. U 99 odsto slučajeva čujemo: Došli smo da tražimo posao; da nam deca ovde idu u školu; jer je ovde bolja zdravstvena nega… Takođe čujemo da mnogi žele da se zadrže u Nemačkoj pola godine kako bi prikupili dovoljno sredstava da u zemlji porekla od toga žive devet do dvanaest meseci. Kada to čujemo, moj Ured u skladu sa tim i odlučuje.“ Šmit je još rekao da ima primera kada potražioci azila otvoreno kažu da žele da se zadrže u Nemačkoj samo nekoliko nedelja kako bi nabavili polovni automobil – poneli su i dovoljno keša za kupovinu. Dodaje da to blage veze nema sa Ženevskom konvencijom koja definiše izbeglice.

Dok potražilac azila čeka na odluku Šmitovih službenika, njemu uz smeštaj i hranu sleduje 143 evra mesečno. Ukoliko taj novac ne troše dok su u Nemačkoj, porodice sa šest ili sedam članova zaista se u zemlju porekla mogu vratiti sa tri ili četiri hiljade evra u džepu. Zato šef Ureda za izbeglice podržava ideju iz Bavarske da se pomoć u novcu jednostavno ukine.

Očigledno ne koriste svi u Evropi taj digitron. Jer iste grupe ljudi – Romi iz Srbije, BiH i Makedonije, te Albanci – u drugim zapadnoevropskim zemljama imaju mnogo veće šanse da dobiju političku zaštitu. Tako je Francuska prošle godine prihvatila trećinu zahteva za azil iz Srbije i to na solidno velikom uzorku od 715 zahteva. U Švajcarskoj prolazi 37 odsto zahteva iz Srbije i 42 odsto iz BiH. Finska je prihvatila svakog drugog Kosovara.

Ugledni „Zidojče cajtung“ piše: „Jasno je kao dan da u EU postoje različiti aršini. Ali, trebalo bi samo pročitati godišnje izveštaje Amnesti internešenala pa da se prizna da su Romi u Srbiji i drugim balkanskim zemljama izloženi diskriminaciji koja je opasna po život. Prema Ženevskoj konvenciji o izbeglicama, podmetanja požara u romskim naseljima, njihova getoizacija i ekonomska skrajnutost, mogli bi da se okarakterišu kao grupno-specifični progon. U Francuskoj je to upravo tako urađeno. U ovoj zemlji – ne.“ List citira studiju profesora međunarodnog prava Normana Piča, koji je na 140 strana analizirao položaj romske manjine u tri balkanske države. Pič piše da „mnogi oblici diskriminacije koji pogađaju praktično sve sfere života Roma, uzeti svaki za sebe, možda ne dostižu intenzitet na osnovu kojeg bi mogli da budu kvalifikovani kao proganjanje. Međutim, ukupno gledano, stvorili su stanje beznađa, od kojeg mnogi jedini spas vide u bekstvu.“

U prilog restriktivnijem tumačenju izbegličkog prava u Nemačkoj mora se reći da 85 odsto svih zahteva za azil u Evropi ide upravo u Nemačku. Sličan procenat važi i kada se izolovano posmatraju zahtevi građana Zapadnog Balkana. Naravno, niko od zvaničnika ne priznaje da se zahtevi Balkanaca odbijaju maltene na neviđeno, samo zato što ih je mnogo. Na sajtu Saveznog ureda za migracije i izbeglice stoji da se odluke donose, između ostalog, na osnovu baze podataka koja obuhvata novinske članke i stručne studije o svakoj pojedinačnoj zemlji. Koje tačno članke i studije? Taj podatak nije javan.

Možda su pratili šta kaže premijer Srbije Aleksandar Vučić. On je prošle sedmice u intervjuu za „Zidojče“ upitan i zašto Romi u Srbiji žive lošije od drugih. „Iz istorijskih razloga. Romi su tradicionalno veoma siromašni“, rekao je Vučić. Ovaj zanimljiv etnografski odgovor premijera imao je, inače, malo odjeka u Srbiji (vidi okvir).

foto: r. alija (dw)

JAČANJE „NARODNE IDEOLOGIJE„: Nespretan izbor reči ili latentni rasizam, tek kritički deo nemačke javnosti smatra da kampanja protiv tobožnje zloupotrebe prava na azil počinje već kod vokabulara. Označavanje potražilaca azila „ekonomskim izbeglicama“ ili „socijalnim turistima“ već je na neki način huškanje i davanje alibija za ksenofobiju, smatra žiri sastavljen od uglednih lingvista i novinara koji biraju antireč godine. Titulu je 2012. ponela složenica Sozialtourismus, socijalni turizam.

Rečima se bavi i „Frankfurter algemajne cajtung“: „U nemačkoj politici postoji nova reč koja izaziva strah: Westbalkan (Zapadni Balkan). Ovih dana, ta reč označava sve što krene naopako u nemačkoj politici azila. Region koji se danas stidljivo naziva Zapadni Balkan ranije je bio poznat kao Jugoslavija. Čak izbor reči signalizira želju političara da taj region drže na distanci. Jugoslavija je za Nemce bila sinonim za odmor, ćevape i dobro integrisane gastarbajtere. Zapadni Balkan je sinonim za građanski rat, haos, izbeglice – i propalu strategiju Evropske unije.“

Rekordan broj zahteva za azil – ove godine se očekuje 450.000 – i označavanje dela potencijalnih izbeglica kao parazita, polako zagrevaju štimung u Nemačkoj. Tako je ove godine već postavljen tužan rekord od preko 200 napada na azilantske domove, što je više nego cele prošle godine. Prema podacima Saveznog kriminalističkog ureda, tek mali broj napadača otpada na deklarisane neonaciste ili osobe, što se kaže, odranije poznate policiji. U 34 slučaja napadi na domove podrazumevali su podmetanje požara, i pravo je čudo da ove godine još niko nije stradao (Nacisti i zabrinuti građani, „Vreme“ 1266).

Kriminalistički ured u jednom internom papiru govori o jačanju „narodne ideologije“, što mu dođe eufemizam za neonacizam. Na internetu se lako pronalazi stravični govor mržnje, neretko potpisan punim imenom i prezimenom autora misli: „Pošaljite taj ciganski lopovski ološ u logor! Tamo mogu da dobiju doživotnu dozvolu boravka.“ Ili: „Trebalo bi da preurede Aušvic u izbeglički dom :).“ Komentatori novina pribojavaju se da bi dolazeće godine mogle da podsete na početak devedesetih, kada su stranci paljeni i ubijani u Hojesverdi, Rostoku, Zolingenu…

Razlika između Nemačke devedesetih i danas je u ekonomskom razvoju, beleži nedeljnik „Špigel“. Tada je sveže ujedinjena zemlja imala milione socijalnih slučajeva među sopstvenim građanima sa istoka, dok današnja Nemačka ima najbolje makroekonomske brojke u istoriji. „Špigel“ piše da se ksenofobija ne može izraziti matematičkom funkcijom po sistemu više izbeglica – jača mržnja. Pre svega je pitanje čega su Nemci spremni da se odreknu kako bi ugostili izbeglice. „U širokom delu društva postoji konsenzus ograničenog milosrđa – ljudi su spremni da se odreknu dela standarda, ali ne svega, pogotovo ne života na ostrvu blagostanja zvanom Nemačka.“

Isti taj „Špigel“ neretko je bio perjanica ksenofobije. Poruka izbeglicama na njegovim stranicama devedesetih godina je glasila: „Brod je pun“ – nema više mesta za vas. I sada hamburški nedeljnik ponovo tvrdi da se linija jasno mora povući: „A ako mora, onda ne kod Sirijaca i Iračana. Onda kod onih koji ne beže od rata. Koji čak dolaze iz zemalja koje teže pristupanju EU. Potražioci azila sa Balkana dolaze jer od života u domovini ne očekuju više ništa. I to je dobar razlog za beg, ali to je isti razlog koji bi mogle da navedu milijarde ljudi na svetu.“

POOŠTRAVANJE MERA: Ovde valja pomenuti još jednu ideju od koje neće biti ništa. Reč je o predlogu da odbijeni tražioci azila ipak ostanu u Nemačkoj ukoliko su potrebni ovdašnjem tržištu rada. „Mi možemo da omogućimo useljeničke koridore za zanimanja gde nam nedostaje radne snage, na primer kada su u pitanju negovatelji starih lica“, kazao je tako pomenuti premijer Baden Virtemberga Krečman. Nije doduše jasno šta on pod tim podrazumeva, ali bi svakako poslodavce obradovala jeftina radna snaga spremna da dirinči šta god treba.

Najviše je potrebna nega starih lica. Demografska kretanja u Nemačkoj čine da je sve više starih koji odlaze u domove sa celodnevnom negom. Sa druge strane, nizak ugled zanimanja i slaba plata ne privlače previše mladih Nemaca. Potreba je tolika da se može zadovoljiti samo ukoliko se svaki drugi Nemac odluči da posle srednje škole završi obuku za negovatelja – što se neće desiti – ili ako se radna snaga masovno uvozi. Iako bi demohrišćani Angele Merkel vrlo rado ugodili poslodavcima, ovog puta su ideji o „useljeničkom koridoru“ već dali korpu. Ne žele da dozvole azil na mala vrata i pribojavaju se da bi takva mogućnost dobijanja posla privukla dodatnu masu nesrećnika iz predsoblja EU.

Umesto šansi za radno mesto, namernike sa Balkana čekaće ekspresno vraćanje kući, a od avgusta i jedna novina: prema pooštrenom zakonu svakome ko neosnovano traži azil može biti izrečena zabrana ulaska u Šengenski prostor. Ne kaže se na koliko dugo, ali se ranije spekulisalo da je reč o periodu od pet godina. Uz to, pre izbacivanja iz Nemačke svako će moći da na najviše četiri dana bude strpan u takozvani deportacioni pritvor. Nevladina organizacija „ProAzil“ kaže da novim pravilima pravna država sebe čini smešnom. „Pritvor je potpuno neprimerena mera protiv onih koji traže zaštitu. Izbeglištvo nije zločin.“

No, teško je nadglasati one koji u pojačanom prilivu izbeglica vide razlog da oglase alarm. Uzalud pojedinci, poput istoričara migracija Johena Oltmera, upozoravaju da najveći broj izbeglica zbog objektivnih razloga i graničnih ograda i ne stigne do bogatog Zapada, da najviše pod teretom doseljavanja pate najsiromašnije zemlje poput Libana. Uzalud, jer nemačka politika je rešila da saseče bar balkansku rutu. Zastrašivanje Roma i Albanaca je tek deo posla. Drugi će, nadaju se, obaviti mađarska žica koju su, inače, u Bavarskoj oduševljeno pozdravili.