Zašto je vole

Segolen Roajal (53) je trenutno najpopularnije i najlepše lice francuske političke pozornice: smeši se sa naslovnih strana magazina širom sveta. O njoj pišu ženski listovi, ali i „Tajm“, „Ekonomist“, „Gardijan“, „Republika“…

Posle trijumfa Segolen Roajal na izborima za kandidata socijalista na predsedničkim izborima u maju 2007. najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da njena popularnost raste i da bi, da se sada održavaju izbori za predsednika Francuske, pobedila Nikolasa Sarkozija, sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova.

Segolen Roajal je od relativno malo poznate provincijske političarke, istina ona je u Francuskoj jedina žena predsednik regiona (Poato-Šarant), za samo nekoliko meseci izbila na sam vrh političke popularnosti: ona je jedini francuski političar koji je uspeo da uđe u društvo 50 najomiljenijih ličnosti Francuske.

Trijumf Segolen Roajal predstavlja novo poglavlje ne samo u Francuskoj već i u evropskoj politici. Komentatori širom starog kontinenta naglašavaju da je to istovremeno i novo, veoma zanačajno poglavlje u istoriji levice. Segolen Roajal je probila sva pravila tradicionalne partijske politike XX veka. Francuski socijalisti su odlučili da, poput britanskih laburista, direktno biraju svoje kandidate za najviše funkcije, umesto dobro poznatih partijskih dilova i kuloarsko-kongresnih igara na kojima kandidate biraju partijski moćnici.

Izgleda da je levica poverovala da je Segolen Roajal spremna da se uhvati u koštac i sa tabu temama koje socijalisti do sada nisu hteli ni da taknu, poput bezbednosti i kriminala, nezaposlenost mladih je među najvećima u Evropi, mnogi strepe da su prošlogodišnji neredi među tinejdžerima imigrantima samo uvertira u još žešće rasne sukobe. Roajalova otvoreno govori i o pojavi pravih geta u jednoj od najrazvijenijih zemalja na svetu…

ZASLUGE I PLANOVI: Trijumf Segolen Roajal pokazuje da Francuzi ne vole svoju političku elitu, da daju prednost novim licima, svežim idejama, pa su im se očigledno dopale zamisli ove žene o otvorenoj vladi, o osluškivanju pulsa građana, o decentralizaciji, a osobito njena poruka da Francuska mora ponovo da bude moralna i pravična republika. U predizbornoj TV debati predložila je da se Francuzi na referendumu izjasne oko ulaska Turske u EU. Istina, napravila je i neke gafove (rekla je da Iranu ne bi dozvolila da razvija nuklearni program u civilne svrhe, zanemarivši činjenicu da je Iran potpisnik tog međunarodnog programa), ali to je više bio materijal kojim se bavila opozicija nego francuski birači.

Izborni uspeh ove političarke koju je do juče potcenjivao politički establišment, pokazuje da Francuzi ne zaboravljaju dosadašnji politički angažman Segolen Roajal koji je veoma doprineo kvalitetu života francuske porodice: njena je zasluga što su doneti zakoni o đačkom ručku, o pravu očeva na porodiljsko bolovanje, o finansijskoj pomoći porodicama sa obolelom decom, što je otvoreno 40.000 novih mesta u obdaništima… Umesto velikih, teorijskih i često jalovih ideoloških rasprava Roajalova je zasukala rukave i krenula na vrlo praktične projekte: veoma se angažovala da se poveća proizvodnja kozjeg sira, na primer. Da li je čudno što francuski seljaci svim srcem navijaju za ovu šarmantnu levičarku?

Njeni politički protivnici je optužuju da je politički nedovoljno iskusna jer se angažovala u „lakim“ ministarstvima. Francuzi očigledno ne misle tako. Sada Segolen na turneji po Francuskoj pokušava da objasni svoju političku viziju modernizacije Francuske: ona poručuje da želi da dovede do deblokade Evrope i da izvede Francusku iz izolacije. Segolen Roajal kritikuje rat u Iraku: „Moja diplomatska politika neće biti da kleknem pred Džordžom Bušom.“

Najkrupnije obećanje je da će se, ako ona bude izabrana za predsednika, u Francuskoj čuti glas naroda koji oni na vlasti danas ignorišu.

SLOBODNA ŽENA: Deo popularnosti Segolen Roajal uživa baš zbog svog netipičnog, ali vrlo harmoničnog porodičnog života: još dok je bila briljantna studentkinja prestižne Ecole National d’Administration, upoznala je i zavolela Fransoa Olanda, lidera francuskih socijalista, svog životnog partnera i oca njihove dece. Madmoazel Roajal i mesje Oland imaju ih četvoro, Tomasa (22), Klemans (21), Žilijena (19) i Floru (12). Nisu hteli da se zvanično venčaju, ali su 2001. godine, kada je donet zakon po kome parovi mogu sklopiti građanski ugovor, potpisali Pacte civil de solidarite.

Segolen Roajal oduvek naglašava da je slobodna žena. Ona je celog života isticala svoju emancipovanost, ali i svoju ženstvenost. Zgodna je, ali ne želi da bude zavodljiva. Njen imidž je oličenje francuske elegancije i odmerenosti. Segolen je vatreni borac za ženska prava, ali istovremeno i vrlo požrtvovana majka koja uživa u svojoj porodici i u svojoj kući. Francuske feministkinje su „kisele“ što ona tako uspešno igra ovu, po njima nespojivu ulogu. U nedostatku jačih argumenata nedavno su je kritikovale što je u posetu čileanskim slamovima išla u visokim potpeticama. I neki drugi politički protivnici zlobno komentarišu da dugonoga političarka za svoj uspeh treba da zahvali pre svega svom izgledu.

Posle izbornog trijumfa stižu aplauzi ne samo sleva već i od političkih protivnika. Njen verovatni rival na predsedničkim izborima, hiperaktivni populista Nikolas Sarkozi, izjavljuje da je ona „žena izuzetnih kvaliteta“, premijer De Vilpen, njen drug sa studija, ističe da je „izuzetno ceni“, a Bernadet, supruga Žaka Širaka, smatra da Segolen ima „ono nešto posebno“. Izgleda da i drugovi na vrhu Socijalističke partije počinju da veruju da je dama koja je trijumfalno ušla na njihovu teritoriju i pokvarila im mačo računice ipak kandidat koji posle 12 godina može da ih dovede do Jelisejske palate i tako postane Madame la Presidente, prva predsednica Francuske, ali i da izvuče Petu republiku iz političke apatije, socijalnih nejednakosti i etničkih tenzija koje su se produbile za vreme dvanaestogodišnje vladavine Žaka Širaka.