Altin je došao da bi potražio devicu. Ovaj visoki tridesetogodišnjak prijatne spoljašnosti doputovao je iz Britanije, gde radi već desetak godina, da bi našao devojku kojom će se oženiti.
Međutim, posle tri nedelje boravka u rodnom Korčiju, na jugu Albanije, shvatio je da to neće biti lako. „Ovde sam već nekoliko sedmica, za četiri dana treba da se vratim“, požalio se.
Altin kaže da su mu rođaci i prijatelji obećavali dobar izbor devica sa kojima će da ga upoznaju kada dođe u Albaniju.
Uprkos velikim očekivanjima, potraga za nevestom još nije dala rezultata. Device koje je do sada upoznao jednostavno nisu bile ono što je on očekivao.
„Neke su premlade, neke mi jednostavno ne odgovaraju“, objašnjava Altin dok sleže ramenima i puši „goloaz“ koji je doneo iz Britanije.
Dok posmatra zalazak sunca, čak i ne pokušava da prikrije koliko je nervozan. „Šta ako uzmem neku od njih i onda otkrijem da nije netaknuta“, pita se. „Šta onda? Da je pošaljem nazad?“
U Londonu, gde radi kao konobar, Altin je imao nekoliko usputnih veza sa lokalnim devojkama. Ali te veze nikada nije doživljavao kao uvod u mogući brak. Albanska supruga, kako objašnjava, ima „drugačiju ulogu i drugačija zaduženja“.
Šuke Deda je bez ikakve sumnje devica, ali nije baš u najboljim godinama za udaju.
U devedesetoj godini života, ona i dalje nosi dugačke bele čarape, što je znak devičanstva. Čitav život je provela u planinskom selu Tet, na severu Albanije.
„Dovodili su mi prosce, ali nijedan mi se nije dopao, pa sam rešila da ostanem devica do kraja života. Takav je običaj“, šapuće gotovo nečujno, dok snaja prevodi njene reči.
POSTOJBINA DREVNE ZAJEDNICE: Šuke je klasičan primer opstajanja drevnog albanskog običajnog prava kodifikovanog u Kanonu Leke Dukađinija.
Kanon propisuje da devojka koja odbije prosca, a za to nema neki valjan razlog, mora zauvek da ostane devica.
Ostala je da živi sa bratom, ali otkako je on umro, jedino društvo joj je bratovljeva udovica. Šuke i danas živi u roditeljskoj kući, impozantnoj kamenoj dvospratnici sagrađenoj pre više od stotinu godina, koja je izuzetan primer tradicionalnog arhitektonskog stila.
Baš kao i ta drevna, ponosna kuća, i Šuke je danas muzejski eksponat, ostatak jednog sveta koji nestaje. Čak i u najzabačenijim delovima Albanije, tamo gde su vekovima vladali običajni tabui, seksualna dinamika se danas ubrzano menja.
U pripovestima o Albaniji uvek je naglašavan značaj devičanstva u albanskom društvu. Još od XIX veka, strani putopisci su rado i podrobno opisivali albanske svadbene običaje, krvnu osvetu, religiju, gostoljubivost i „zaklete device“ – žene koje su stekle status muškarca zaklinjući se na doživotno devičanstvo.
Putopisci su „zemlju orlova“ opisivali kao postojbinu neukroćene i drevne zajednice ljudi odsečenih od modernog sveta.
Albanija se od tada dosta promenila. Danas je u predvorju Evropske unije. Ali fragmenti starih kulturnih kodova i dalje opstaju.
PRAVILA SEKSUALNOG PONAŠANJA: U planinskim predelima ruralne Albanije gubitak nevinosti sa bilo kim osim sa venčanim suprugom i dalje predstavlja tabu, najviše zahvaljujući snažnom uticaju Kanona Leke Dukađinija.
Nebi Bardoši, stručnjak za albansko običajno pravo i profesor Evropskog univerziteta u Tirani, objašnjava da ono što nazivamo „kanonom“ predstavlja razvijeni skup vrednosti i pravila koji su delo više različitih autora, zakonodavaca, lokalnih ili nacionalnih lidera.
„Skup ovih pravila, koja obično opisujemo kao ‘kanon’, ukorenjen je prvenstveno na severu Albanije, ali i u drugim delovima zemlje možemo da pronađemo iste ili slične vrednosti koje potiču iz istih korena i iz istog nasleđa“, objašnjava Bardoši.
Kanon sadrži brojna složena pravila, od onih kojima se uređuju pitanja od opšteg interesa do kaznenih odredbi za krivična dela, uključujući i dela za koja kanon propisuje smrtnu kaznu.
Kada su u pitanju prekršaji pravila seksualnog ponašanja, objašnjava Bardoši, smrtna kazna je rezervisana samo za slučajeve stupanja u seksualne odnose između krvnih srodnika. Sam gubitak nevinosti ne mora da podrazumeva smrtnu kaznu.
„Ako bi se prve bračne noći ustanovilo da je nevesta već razdevičena, jednostavno bi je vratili njenoj porodici, gde bi ostatak života provela u kući ili bi se preudala za supruga nižeg društvenog ranga“, kaže profesor.
Aferdita Onuzi, profesorka antropologije na Univerzitetu u Tirani, objašnjava da u albanskom običajnom pravu devičanstvo nije samo pitanje morala. Devičanstvo tradicionalno ima i praktičnu funkciju u definisanju statusa institucije braka.
„Moja zapažanja, naročito u ruralnim oblastima, pokazuju da pola veka komunističke vladavine i nametanja komunističkih vrednosti nisu imali znatnijeg uticaja na moralne vrednosti i običaje“, zaključuje ona.
MORALNA REVOLUCIJA: Tradicionalne vrednosti možda još opstaju u nekim seoskim predelima, ali nakon pada komunističkog režima promene u shvatanju seksa u Albaniji sve su očevidnije.
Promenama u shvatanju morala u Albaniji naročito su doprinele urbanizacija, dublja penetracija medija u društvo i migracija.
U noćnom klubu u Tirani, Artemis pleše sama. Zaneta ritmovima bosa nove, uopšte ne primećuje uporne poglede muškog dela publike za stolovima oko podijuma.
Prijatna muzika i prigušeno osvetljenje stvaraju atmosferu intimnosti u „Šarlovom bistrou“, poznatom klubu u centru prestonice.
„Muzičari nisu ništa naročito, ali može da se pleše“, komentariše ona ispijajući koktel kuba libre. To je prvo i poslednje piće koje će ispiti tokom večeri. Tužna je jer je pre dve sedmice raskinula sa dečkom.
„Moja majka zna šta se događa, ali ne razgovaramo baš mnogo; bar ne o takvim stvarima“, dodaje. Artemis ima dvadeset tri godine i već desetak godina živi u Tirani. Pre toga je živela s porodicom u Kukešu, znatno manjem i konzervativnijem mestu na severu Albanije.
Otac, koji je sada biznismen, radio je kao nastavnik u školi, a majka je bila domaćica. Artemis smatra da je imala sreće što se preselila u Tiranu jer bi u svom rodnom gradu morala da se povinuje veoma strogim tradicionalnim pravilima ponašanja za albanske devojke, sa kojima njene rođake i dalje moraju da žive.
„Sve ćerke moja dva strica već su udate ili verene. A neke od njih su mlađe od mene“, objasnila je, dodajući da devojke u njenom rodnom gradu retko izlaze. Ako devojku uhvate u vezi sa muškarcem, „loše joj se piše, osim ako nije u pitanju budući suprug“, kaže ona.
„Da bi se udala za odgovarajućeg muža, devojka mora da bude nevina i mora da sačuva čast“, objasnila je. „Suprug je jedini muškarac u tvom životu i sa njim ostaješ do kraja.“
Lokalni običaji u Kukešu su još daleko od onih u Tirani. Posle zalaska sunca, žene retko izlaze na ulicu bez muške pratnje. Barovi su često prepuni, ali gosti su u ogromnoj većini muškarci.
Osamdesetogodišnji Ahmet Merguti, otac šestoro dece, pamti uspon i pad komunizma u Albaniji. Sada je u prilici da posmatra kako nove vrednosti potiskuju stare, kako se stari poredak raspada i ustupa mesto novim konvencijama.
Kroz sve burne promene koje je imao prilike da vidi, uvek je zastupao tradicionalne albanske etičke kodekse, naročito u pogledu braka i devičanstva.
Nijedno od njegove dece nije stupilo u brak bez njegovog odobrenja i aktivnog učešća. „Ja sam taj koji odlučuje jer ja znam i ono što oni ne znaju, znam šta je za njih najbolje“, objašnjava Ahmet.
Merguti ima desetoro unučadi. Kao najstarija glava svog klana, često prima posete rođaka koji dolaze da se posavetuju. Ali, vremena se neumitno menjaju. A njemu se to nimalo ne dopada.
„Ovo je otišlo mnogo dalje nego što sam ikada mogao i da pomislim“, žali se on. „Viđao sam na javnim mestima stvari koje zaista ne mogu da se tolerišu.“
Oseća stid zbog onoga što se danas može videti na televiziji. „Veruju da su otkrili slobodu, možda i da su je izmislili, ali to što oni zastupaju su lažne vrednosti“, izjavio je.
ISPRED SVOG VREMENA: Knjiga objavljena 2006. godine, Tri motra ne nje qytet (Tri sestre u gradu), sadrži priču o tri albanske sestre rođene u Australiji koje su se doselile u Kukeš.
U knjizi je opisano kako su se tri sestre, podstaknute komunističkom propagandom o „najsrećnijoj zemlji na svetu“, doselile u zemlju svojih predaka i šta ih je tamo dočekalo.
U pitanju je književni tekst, ali autor Petrit Paluši kaže da je priča zasnovana na stvarnim događajima. „Došle su ovamo sedamdesetih godina i živele su u kući na obali Crnog Drima“, objašnjava.
Paluši, koji je sada direktor Radio Kukeša, kaže da je priča autentična, ali su imena i većina događaja izmenjeni iz etičkih razloga.
„Jedna od njih mi je davala časove engleskog kada sam bio dečak“, seća se. Mnogi stanovnici Kukeša sećaju se sestara, delom zbog toga što su došle iz inostranstva, ali najviše zbog njihovog nepoštovanja tradicionalnih moralnih konvencija.
„Sećam se da su bile vrlo lepe, različito su se oblačile i živele su u potpunoj suprotnosti sa komunističkim vrednostima“, kaže Paluši i dodaje da su bar dve sestre imale momke, što je u Kukešu onog vremena bilo nezamislivo.
Njihov moderni način života doneo im je mnogo nevolja. Jedna od sestara je provela pet godina u zatvoru pošto je optužena za „agitaciju“ i „propagandu“. Druga je prebegla u tadašnju Jugoslaviju. Treća je ostala u Albaniji. Nije završila u zatvoru, ali je živela u veoma teškim uslovima do pada komunističkog režima. Sve tri su i danas žive. U međuvremenu su se vratile u Australiju.
„Kupale su se u reci odevene samo u bikini. Ljudi su dolazili da ih gledaju. Mrzeli su ih i u isto vreme želeli“, objašnjava Paluši dok se priseća tihe seksualne revolucije koju su ove žene donele u njihov uspavani gradić na severu zemlje.
Takav način života je bio šokantan za ljude iz ovog kraja, koji su tradicionalne albanske vrednosti uspešno spojili sa komunističkim moralnim konzervativizmom. „Došlo je do sukoba civilizacija, verovatno pre vremena“, kaže Paluši.
Praktikovanje seksualnih sloboda je sedamdesetih godina verovatno bilo daleko ispred svog vremena, ali čak ni danas nisu baš svi uvereni u uspešnost i celishodnost brzih promena u albanskim moralnim kodeksima.
Đerđ Sinani, profesor filozofije na Univerzitetu u Tirani, naglašava da ovaj proces mora da se odvija postepeno da bi ljudi imali vremena da se prilagode novim vrednostima. „Tabui se ruše, a ljudi još nisu spremni da izgrade život zasnovan na novim vrednostima“, objašnjava on.
PROMENA NA SICILIJI: Sicilija je nekada bila slična Albaniji, tradicionalno patrijarhalno društvo u kojem se od žena očekivalo da u prvu bračnu noć uđu „netaknute“.
Ulice Sicilije su i dalje jednako bučne i žive kao u prošlosti. Ali, u nekoliko poslednjih decenija na ovom ostrvu su se odigrale duboke promene u moralnim konvencijama, mada su društvena pravila ponašanja čak i stroža od onih u Albaniji.
U kafiću na centralnom trgu u Santa Flaviji, selu u blizini Palerma, Katarina, baka dve živahne devojčice, objašnjava da su tradicionalne vrednosti pretrpele velike promene od vremena njene mladosti. Odnosi između polova su potpuno drugačiji.
„Pre nego što smo se venčali, moj budući suprug i ja smo morali da sedimo tako da između nas bude najmanje pet metara“, seća se ona. „Današnja omladina radi šta god hoće i nikoga nije briga.“
Ona nije srećna zbog toga. „Situacija u kući se pogoršala otkako su žene stekle nezavisnost i ravnopravnost“, objašnjava. „Stalno traže još i još i sasvim su zaboravile na svoju ulogu u porodici.“
Santa Flavija i nije pravo selo. Ova zajednica je danas najvećim delom urbanizovana. Zapravo, na čitavom ostrvu gotovo da i nema ostataka bilo čega „istinski tradicionalnog“.
„To ćete lakše pronaći u Holivudu“, šali se Mikele, mladi finansijski stručnjak, misleći na nostalgičnu opsesiju američke filmske industrije Sicilijom iz nekih prošlih vremena.
Pred crkvom Svete Ane u Santa Flaviji, sedamdesetogodišnji Salvatore Troja nudi usluge turističkog vodiča. Između ostalih zanimljivosti, posetioci ovde mogu da vide ostatke svete Kolombe, izložene u staklenoj vitrini u predvorju.
Troja deli Katarininu zabrinutost, ali on veruje da su neke vrednosti na Siciliji ipak opstale. Brak je i dalje važan, to je institucija koju mladi poštuju. „Na primer, prošle nedelje smo u ovoj crkvi imali dva venčanja, a ovo je vrlo mala zajednica“, kaže on.
Mladi na Siciliji zaista poštuju tradicionalne vrednosti – čak i one koje samo delimično upražnjavaju. Đuzepe Komande, mladi vozač autobusa, slaže se da je brak važan, pod uslovom da to ne isključuje zabavu i devojke.
„Stvari su se promenile“, objašnjava, „ali to ne znači da treba da se odričemo nasleđenih vrednosti pod izgovorom da živimo u modernim vremenima.“
Na Siciliji, kao i u Albaniji, moderne seksualne slobode imaju i naličje u obliku sve izraženijeg egoizma u društvu i društvene izolacije.
„Promene moraju da se uvode postepeno“, zaključuje profesor Sinani. „Sloboda je težak obrok. Pitanje je da li je naš želudac spreman za to.“
Ovaj tekst je rezultat programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacije Robert Bosch i ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom BIRN.
