Vreme velikog resetovanja

Za “Vreme” iz Njujorka

Dok izvršne naredbe Donalda Trampa sustižu jedna drugu, kupci u “Lidlu” na uglu Park avenije pravo s vrata žure ka odeljku sa jajima na suprotnom kraju prodavnice. Iako stižu s obližnje farme u Delaveru, pakovanja od dvanaest komada klase “A” neprekidno poskupljuju, tako da često nestanu već u ranim jutarnjim satima. Predsednikove reči o “periodu detoksikacije” i “kratkoročnoj boli” dodatno su pojačale osećaj nesigurnosti koji je počeo da se širi kada su građani shvatili da njegove najave o carinama nisu bile prazne pretnje i da je pitanje dana kada će na rafovima osvanuti više cene meksičkog avokada ili javorovog sirupa iz Kanade. A bez tih sastojaka, omlet za doručak kojim mnogi započinju dan dok na mobilnim uređajima zabrinuto gledaju kako se srozavaju vrednosti Dau Džonsa, S&P 500 i Nasdaka biće pust i prazan poput polica za jaja negde oko popodneva.

Novembarski izbor građana počeo je da oblikuje njihov svakodnevni život.

Pritom, berzanski indeksi nisu za građane Amerike apstraktni brojevi, jer mnogi svoj novac, koji čitavog života mukotrpno skupljaju za dane kada više ne budu mogli da rade, ulažu u državne obveznice i akcije. Bez njih ogroman broj onih koji su rođeni i rade u Njujorku ne bi mogao da ostane i živi u svom gradu. Kada razgovarate s njima, videćete da gotovo svi imaju pred sobom vrlo jasnu računicu. Ukoliko nemaju penzioni plan na poslu, mogu da računaju na mesečni social security ček od 1900 dolara, s kojim se, u najboljem slučaju, može platiti renta za studio stan negde u Bronksu, Braunsvilu ili Stejten Ajlendu. Za sve ostalo što će im biti potrebno za život trude se da uštede još tokom radnog veka.

Za život kakav su zamislili potrebno im je oko pola miliona dolara, što donosi godišnji prihod od oko 25000 dolara kroz dividende, a da se osnovni ulog ne smanjuje. Od toga, zajedno s mesečnim social security čekom, već mogu skromno da žive – s tim što su trenutno, zbog pada berzi, izgubili oko deset procenata od onoga što su uložili. Jednostavna računica kaže da oni koji su investirali 100000 dolara, a u ovom trenutku moraju da prodaju hartije od vrednosti zbog, ne daj bože, lečenja ili neke druge potrebe, dobiće za te namene svega 90000. Zbog toga ujutru zabrinuto gledaju digitalne krivulje sa vrednostima Nasdaka, S&P 500 i Dau Džonsa, dok se spremaju da provedu još jedan radni dan ispunjen sastancima, brižljivo obeleženim raznim bojama u Guglovom kalendaru. Osećanje uspešnosti i ispunjenosti srazmerno je broju tih susreta preko Zuma, koji je, inače, za kratko vreme potpuno desetkovao vlasnike njujorških poslovnih prostora u kojima su se godinama održavali sastanci uživo.

Mada je predsednik, glasom spikera na rodeu koji se svakog proleća održava u Pajlsgruvu, stotinak milja od Menhetna prema Pensilvaniji, tokom izborne kampanje ponavljao kako uskoro počinje “Trampov ekonomski bum kakav do sada nije viđen”, sada manje euforičnim i tišim tonom ne isključuje mogućnost usporavanja ekonomije. “Postoji period tranzicije, jer ono što radimo veoma je veliko. Vraćamo bogatstvo u Ameriku.”

Umesto da se troškovi života smanjuju, a ekonomija stabilizuje – što je, u velikoj meri, i doprinelo njegovoj pobedi na izborima – Tramp sada traži od građana da prihvate poskupljenja osnovnih namirnica u zamenu za trenutak kada će, nekad u budućnosti, čitava Amerika biti ekonomski mnogo jača. Ruku na srce, nestašica jaja nema veze s tim planovima – ona je posledica ptičijeg gripa, koji je još pre izbora potpuno desetkovao farme.

US STANDARD

Na putu ka tom velikom predsednikovom cilju, o kojem, inače, tokom kampanje nije bilo nikakvih naznaka, kupci su poslednjih nedelja počeli da troše znatno manje od svih predviđanja, zbog čega raste zabrinutost da zemlja klizi ka recesiji. Potrošnja opada u prodavnicama, restoranima, barovima i na benzinskim pumpama, na kojima se, osim goriva, obično kupuju i sitnice zaboravljene tokom većih nabavki u supermarketima.

Izvršni direktor “Dolar dženerala” kaže da potrošači imaju novca samo za osnovne potrepštine, dok “Volmart”, najveći trgovački lanac, očekuje usporavanje profita ove godine. Najviše su ipak zabrinuti oni koji prodaju kompjutere, telefone, televizore, elektroniku i belu tehniku, jer se roba kojom trguju gotovo isključivo proizvodi u Kini, Meksiku, Južnoj Koreji ili Japanu. Slično je i sa drugim proizvodima – osim hrane, vina, piva, automobila i alata za baštu, teško je pronaći bilo šta što je proizvedeno u Americi. Oznaka “US standard”, pandan nekadašnjem YUS, danas se može videti još jedino na sanitarijama javnih toaleta u Central parku ili stanicama metroa. Istovremeno, niko od ozbiljnih stručnjaka ne misli da Trampov kabinet zaista veruje kako će carinskim ratom smanjiti trgovinski deficit, napuniti državnu kasu i vratiti u Ameriku milione radnih mesta koja su izmeštena u Kinu, Indiju, Meksiko, Filipine ili Vijetnam. Svi su svesni toga da tarife pre svega služe kao neka vrsta ucene i izazivanja potresa u svetskoj ekonomiji, kako bi potom, u tim novim okolnostima ispunjenim strahom i neizvesnošću, Amerika pregovarala sa svakom državom koja joj nešto znači i sklapala poslove u svoju korist.

Ekonomistkinja Džilijan Tet nedavno je za “Njujork tajms” ukazala na to veliko resetovanje globalnog trgovinskog, ekonomskog, finansijskog, tehnološkog i vojnog sistema, kako bi se obezbedila američka nadmoć u godinama koje dolaze. Ona veruje da SAD to nastoji postići prelaskom sa neoliberalnog ka “merkantilističkom načinu razmišljanja hegemonističke sile” i da se “sve svodi na pitanje ko ima moć”. Prema njenom mišljenju, strategija resetovanja “podrazumeva pretnje, hirovito i nepredvidivo zlostavljanje, carine i vojnu silu – kao načine da se stekne prednost i ostvari taj cilj.”

MAR–A–LAGO SPORAZUM

U tom trenutku stupa na scenu termin “Mar-a-Lago sporazum”, simbol za neformalne dogovore sa svetskim državnicima u privatnoj rezidenciji Donalda Trampa na Floridi. Tet tvrdi da Amerika želi da njena valuta ostane dominantna, ali da se istovremeno smanji njena vrednost kako bi se podstakao izvoz i ojačala domaća proizvodnja. To bi zahtevalo da se “više zemalja udruži i saglasi da oslabi dolar, a zauzvrat bi Amerika ponudila neku vrstu carinskih olakšica, vojnu zaštitu, savezništvo i potencijalno mnoge druge mere, poput zamene američkog dugoročnog duga za druge oblike obaveza”.

“To je izuzetno smeo potez”, priznaje Tet, dok liberalni ekonomista Janis Varufakis ovu strategiju naziva Trampovim “impresivnim master planom”, zbog koga će morati da izda “svoje pleme besnih finansijera” ili “radničku klasu koja ga je dovela na vlast”.

Radnici za sada ćute i gledaju šta se zbiva, jer već odavno žive u neizvesnosti od čeka do čeka koji stiže petkom, ali je nemir zakoračio u živote onih koji rade u saveznoj administraciji ili velikim kompanijama u gradovima poput Vašingtona, verujući, baš kao čelnici Demokratske stranke za koju su glasali, da je sa svetom u kome su živeli bilo sve u savršenom redu. Jeste – ali za one koji imaju fakultetske diplome i dobro plaćene poslove. Jaz između njih i onih sa srednjom školom nije manji od rasne podele koja deli Ameriku. Statistike govore da manje obrazovani žive kraće, da njihova deca ostvaruju osetno lošije rezultate u školama i da češće žive bez partnera. Za razliku od Njujorka, gde se u radnom vremenu ne primećuju razlike između ponoći i podneva, ulice Vašingtona su tokom noći potpuno puste i tihe. To je jasan znak da nemali broj stanovnika ovog grada radi od devet do pet, sa solidnim platama, benefitima i zdravstvenim osiguranjem koje pokriva većinu medicinskih usluga, tako da nije bilo razloga za brigu – dok se nije pojavio Trampov malj u obliku Odeljenja za vladinu efikasnost (DOGE) Ilona Maska, koji je dobio zadatak da smanji vladinu potrošnju.

UPS, PREKASNO

Uz predsednikovu mantru da u saveznim službama, poput Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), rade “gomile levičarskih, radikalnih lunatika”, počela su masovna otpuštanja. Izvršnim naredbama ukinuto je desetak saveznih agencija, a više od sto hiljada radnika savezne administracije ostalo je bez posla. Sve dodatno komplikuju njihove tužbe, odluke saveznih sudija koje su u najvećem broju slučajeva stavljale van snage predsedničke uredbe, i žalbeni postupci koje Vlada vodi na višim instancama. To je stvorilo potpunu pravnu zbrku, koja je kulminirala kada je Imigraciona i carinska služba izručila oko 250 Venecuelanaca – za koje se tvrdi da su članovi bande Tren de Aragva – Salvadoru, na osnovu predsedničke odluke koja se pozivala na akt o stranim neprijateljima iz 18. veka. Savezni sudija Džejms Bouzberg odmah je blokirao ovu uredbu, ali avioni s ilegalnim imigrantima nisu vratili putnike. Salvadorski predsednik Najib Bukele, sa kojim je dogovoreno njihovo prihvatanje, sve je to propratio ironičnim postom na “Iksu” – “ups, prekasno”, koji je retvitovao i državni sekretar Marko Rubio.

Predsednik Tramp je na mreži “Trut soušl” osuo paljbu na Bouzberga tražeći njegov impičment, uz uobičajene uvrede iz svog arsenala da je sudija “pokvaren” i “korumpiran”, mada se i dalje vodi istraga o tome da li je Vlada odbila da sprovede njegovu odluku. Potvrda toga značila bi direktan sukob između izvršne i sudske grane vlasti, zbog čega Tom Homan, savetnik predsednika za bezbednost granice, smiruje strasti ponavljajući da se administracija predsednika Trampa neće protiviti bilo kojoj odluci suda. Čitav slučaj je trenutno pred apelacionim sudom, gde se suprotstavljene strane časte rečima da su čak “nacisti tokom Drugog svetskog imali bolji tretman od izbačenih Venecuelanaca”.

Pojedini pravni stručnjaci već otvoreno govore da je zemlja zakoračila u ustavnu krizu, jer postoji sve više indicija da se državna administracija oglušava o odluke sudova. Amanda Frost, profesorka prava sa Univerziteta Virdžinija, ipak je opreznija, primećujući u razgovoru za NPR kako administracija i dalje zvanično tvrdi da poštuje sudske naloge, ali “da se ponaša neiskreno, ignorišući ono što su joj sudovi naložili da uradi”. Još uvek nije prekoračena granica nakon koje bi se moglo reći da je čitav sistem urušen, ali je i više nego očigledno da se aktuelni predsednik podsmeva sudijama i da koristi svoju moć da radikalno menja Ameriku – politički, društveno i kulturološki. Menjajući svoju zemlju, menja čitav svet.

foto: ap photo

NOVI SVET

Ne samo da se uvode carine najbližim partnerima, već je sve svedeno na princip direktne koristi. Više nema saveznika i prijatelja, već samo onih koji doprinose ili odmažu onome što je postavljeno kao prioritet slogana “Amerika na prvom mestu”, što više ne isključuje ni teritorijalne pretenzije. Ukrajina nije unosan posao – rat previše košta, a ne donosi željene rezultate. Bezbednosne garancije Evrope više se ne isplate; bolje je pronaći način da se Brisel sam obezbedi kupujući američko oružje, a da se ponovo isporučuju energenti preko Severnog toka – u čemu će, možda, imati udela i neke američke kompanije.

Ruši se čitav jedan poredak, dok su građani samo želeli niže troškove života, uvažavanje svojih potreba i da se na Menhetnu ne sudaraju sa grupama zbunjenih imigranata koje je neko dovezao i izbacio na ulicu – a ne institucionalni prevrat u vlastitoj zemlji. Da, i da se u “Lidlu” ne utrkuju ujutru s ostalima do rashladne vitrine sa jajima, umesto da se pažljivije posvete onim digitalnim krivuljama berzanskih indeksa od kojih zavisi hoće li moći mirno da žive do kraja u gradu u kojem su rođeni.