Nakon bezbroj mimova i karikatura na temu mermernog stola za kojim se naspram Vladimira Putina prošlog ponedeljka u Moskvi obreo Emanuel Makron, te frenetične šatl i telefonske diplomatije s elementima dizanja panike koja je potom usledila između evropskih partnera i NATO-a, ali i sa predsednicima Rusije i Ukrajine, gotovo da se zaboravilo zašto je do tog samita uopšte i došlo, a naročito šta je iz njega proizašlo.
Petočasovni tet–a–tet okončao se sumornom pres-konferencijom dvojice lidera na kojoj je, uz sve oblande diplomatskog žargona, Makron ispoljio tračak optimizma ukazujući na izvesnu mogućnost približavanja stavova i početka deeskalacije krize. Njegov oprezni optimizam već sutradan (dok je Makron putovao iz Moskve u Kijev) u potpunosti je razvejao šef pres-službe Kremlja Dmitrij Peskov, izjavivši da Francuska jeste članica i lider EU, ali da nije lider NATO-a, iako je nakon Bregzita jedina preostala vojna sila u EU s nuklearnim arsenalom i stalna članica SB UN.
IZMEĐU VAŠINGTONA I MOSKVE
Gomilanjem trupa i oružja oko Ukrajine Vladimir Putin nastoji da jednom za svagda povuče crvenu liniju širenja NATO-a na istok i izdejstvuje sveobuhvatan i dugoročan sporazum o bezbednosti na tlu Evrope. A za to je jedini pravi sagovornik Vašington.
Makron je nastojao da se EU vrati kao jedan od glavnih aktera na diplomatsku scenu, kako SAD i Rusija ne bi same rešavale sudbinu evropskog kontinenta ne pitajući Evropljane za mišljenje. Pokušao je da pregovore vrati u okvire sporazuma iz Minska 1 i 2 (od 05/09/14 i 12/02/15, kojima je “postignut” prekid vatre na istoku Ukrajine) zaključenih između Francuske, Nemačke, Ukrajine i Rusije (i predstavnika pobunjenika iz Donbasa), dakle bez učešća SAD.
Makronova zamisao je sledeća: s jedne strane, EU mora imati vodeću ulogu kada je reč o dugoročnoj bezbednosti na evropskom kontinentu, a s druge, deeskalacija bi morala da krene od Ukrajine. U nastojanju da Ukrajinu vrati u širi kontekst pregovaračkog procesa, Makron time ujedno nastoji i da je privoli da konačno preuzme odgovornost i otpočne sa sprovođenjem obaveza preuzetih navedenim sporazumima, u prvom redu davanjem široke autonomije pobunjenim proruskim oblastima na istoku zemlje, na šta Kijev nije spreman.
Traženje garancija da će nakon ustupaka na koje bi pristala Ukraijna Rusija odustati od vojne i svake druge pomoći pobunjenicima iz Donbasa bilo je u žiži razgovora Putina i Makrona. Sa druge strane, Rusi ne odustaju od zahteva pisanih garancija o neširenju NATO-a, te povratku na evropski poredak iz 1997, što su crvene linije i za EU i za NATO.
FINLANDIZACIJA UKRAJINE
U razgovor je ubačen i termin “finlandizacija” Ukrajine: nametanje neutralnosti u odnosu na EU, a naročito na NATO, njeno pretvaranje u tampon-zonu između Rusije i Zapada, kao u slučaju Finske 1946. Na direktno pitanje novinara u Kijevu o “finlandizaciji” Makron je rekao da je čuo za taj izraz, ali da ga “nikada nije izustio”.
Za EU bi nametanje takvog rešenja značilo poricanje suvereniteta Ukrajine i in fine kršenje Povelje UN o pravu naroda na samoopredeljenje. Sa stanovišta Osnivačkog sporazuma NATO u pitanju bi bilo odricanje od Člana 10 o tzv. “Otvorenim vratima NATO-a”, kojim se predviđa da svaka suverena država ima pravo da zatraži prijem u članstvo.
U naporima da pokrene deeskalaciju krize, Makron je na izvestan način preuzeo ulogu “dobrog policajca”, jer je suočen i sa snažnim otporom unutar EU i NATO-a, gde su baltičke i zemlje istočne i centralne Evrope daleko privrženije tvrdom stavu prema Rusiji.
SEVERNI TOK 2: Ukrajinska kriza ima i manje vidljivu, ekonomsku dimenziju, a to je pre svega gasovod “Severni tok 2” koji je završen u oktobru 2021, ali puštanje u rad čeka konačno odobrenje Evropske komisije. Osim povećanja kapaciteta snabdevanja ruskim gasom direktnim spajanjem sa EU (u prvom redu Nemačke), time bi se drastično umanjio “ucenjivački kapacitet” Ukrajine u poigravanju s gasovodom kojim se Evropa i dalje snabdeva ruskim gasom, ali se isto tako smanjuje i potencijalna zavisnost EU od američkog LNG iz uljnih škriljaca čije isporuke SAD sve agresivnije nameću EU.
Džo Bajden je u trenutku dok su u Moskvi razgovarali Putin i Makron izjavio da bi “u slučaju ruske agresije na Ukrajinu “Severni tok 2” bio “završena priča”, što je nemački kancelar Olaf Šolc stoički otćutao, a kasnije pod pritiskom koalicionih partnera i nekih članica EU pristao da uvrsti na listu potencijalnih dodatnih sankcija prema Rusiji. Upitan hoće li “Severni tok 2” biti predmet sankcija, Šolc je odgovorio: “Sve su opcije na stolu, pa i ta koju ste naveli.”
I u slučaju “Severnog toka 2”, Makronova igra je ambivalentna: iako tek 20 odsto zavisna od ruskog gasa (spram nemačkih 60 odsto), Francuska je odobrila i podržala njegovu gradnju (10 odsto vlasništva je u rukama energetskog giganta “Enži”). Ipak, Francuska prednjači u zatezanju oko davanja konačne dozvole za puštanje ovog gasovoda u rad, ne samo zbog evropske antimonopolske regulative u sektoru energetike (Gasprom), već pre svega zbog privrženosti evropskoj Zelenoj agendi i propozicijama dekarbonizacije i energetske tranzicije unutar EU.
SVAKO GLEDA IZ SVOG UGLA
Gledano iz ugla francuske unutrašnje politike, gde kampanja za predsedničke izbore ulazi u završnicu (10. i 24. april), ukrajinska kriza nije od presudnog značaja za birače. Kandidati klasične levice i desnice zauzimaju odmeren i proaktivan stav prema Rusiji i Putinu, dok ekstremnije levo i desno tonovi o Putinu postaju sve snishodljiviji. Jedini izuzetak predstavlja kandidat Zelenih koji se, poput svojih prekorajnskih kolega, otvoreno zalaže za oštar stav prema Putinu. Njegovi izgledi da se domogne drugog kruga su ništavni.
I Makron i EU i NATO, pa čak i Ukrajina, a nadasve Džo Bajden i Vladimir Putin, svi znaju da u slučaju ruske invazije nijedan vojnik NATO-a neće ginuti za Ukrajinu. Isto tako svi znaju, a ponajviše Putin, da vojna intervencija nije održiva: sankcije bi bile nemilosrdne, jer Rusija jeste vojna, ali ne i ekonomska sila.
Upućene diplomate kažu da je na marginama nedavnog kinesko-ruskog samita na otvaranju ZOI 2022. u Pekingu, predsednik Kine Si Đinping prijateljski skrenuo pažnju Putinu da bi se svaki oblik oružanog sukoba negativno odrazio na globalnu ekonomiju, a globalna ekonomija je prevashodni kineski interes.
VREDELO JE POKUŠATI
Makronu pripada zasluga što je pokušao da reafirmiše ulogu EU u sukobu na relaciji Moskva–Vašington i što je – otud možda i taj oprezni optimizam – donekle uspeo da Putina uveri u posvećenost EU mirnom razrešenju ukrajinske krize i ukaže na nezaobilaznu ulogu EU u svakom budućem redefinisanju bezbednosti na Starom kontinentu.
Makron je uradio jedino što je u ovom trenutku i mogao – pokušao je. Niko nije ni očekivao više od toga. Ukoliko uspe, biće to afirmacija novog, makronovskog evropskog lideršipa (u trenutku interregnuma u nemačkom političkom vrhu). Ukoliko ne uspe, Makron uvek ima izgovor da je “i ukrajinsku i krizu u sahelskoj Africi nasledio”.
