Desetine hiljada ubijenih u El-Faširu: Masakr sa „jasnim obeležjima genocida“

Procenjuje se da je prošlog oktobra možda čak oko 70.000 ljudi masakrirano u darfurskom gradu El-Faširu. Istražitelj UN vidi jasne znake da je reč o genocidu.

Prsti su joj sasvim tanki, samo kost i koža. Nervozno okreće prsten koji joj gotovo spada sa prsta. Hasaina, četrdesetpetogodišnja Sudanka, i dalje ima teške ožiljke, i fizičke i mentalne.

Sudan: Tri godine rata i humanitarna katastrofa bez kraja

Prošlo je oko pola godine otkako je majka sa svoje četvoro dece preživela masakr u rodnom El‑Faširu, u ratom pogođenom regionu Darfuru u Sudanu. U međuvremenu su uspeli da pobegnu u Ugandu, gde su danas izbeglice. I svedoči:

„Svojim očima sam videla genocid i doživela ga na sopstvenoj koži“, govori kroz suze Sudanka našim novinarima.

Sve odlike genocida

U Sudanu već tri godine traje rat. Humanitarne organizacije procenjuju da je na stotine hiljada ljudi poginulo u borbama ili od posledica rata. Nasilje je dostiglo vrhunac prošlog oktobra: milicija RSF (Snage za brzi odgovor), koja se bori protiv vladine vojske i njenih savezničkih milicija, nakon duge opsade zauzela je El‑Fašir, najveći grad regiona Darfur, i počinila masakr ogromnih razmera nad civilnim stanovništvom. U tih samo nekoliko dana u potpunosti se promenio život naše sagovornice.

„Ta zverstva pokazuju obeležja genocida“, zaključuje glavni istražitelj UN Mohamed Čande Otman u razgovoru za DW. On je u februaru, nakon otprilike tri meseca istrage, pred Savetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija u Ženevi predstavio izveštaj na 30 strana i istovremeno ga predao Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. Svoje zaključke, kako kaže, bazira na tri ključna nalaza:

„Prvo, postojanje masovnih ubistava. Drugo, mučenje i stravično seksualizovano nasilje. I treće, dugotrajno izgladnjivanje kroz uskraćivanje humanitarne pomoći i uništavanje medicinskih ustanova.“

Foto: AP Photo/Bernat Armangue

Beg je bio nemoguć

Više od 18 meseci RSF je držao El‑Fašir u opsadi. Internet i telefonske mreže bili su isključeni. Ni zrno pirinča, ni kap benzina nisu mogli da prođu kroz drumske blokade RSF‑a. I niko nije mogao da pobegne.

U El‑Faširu se nalazilo i komandno mesto 6. divizije vojske, protiv koje se RSF borio. U početku su vojnici uspevali da brane grad. Zatim je RSF presekao svako snabdevanje, a i stanovništvo je proglašeno „neprijateljem“. Kada su se vojne jedinice na kraju predale, oko 250.000 preostalih stanovnika bilo je u potpunosti prepušteno na milost i nemilost RSF‑u.

Među njima i Hasaina sa porodicom. Kada je RSF u noći između 25. i 26. oktobra 2025. godine zasuo grad artiljerijskim granatama i dronovima, naša sagovornica je pobegla sa svojom malom decom. To je bio poslednji put da je videla muža, koji je želeo da pomogne ranjenom rođaku.

Neprijateljska milicija je tokom opsade bagerima oko grada iskopala rov dug 30 kilometara, širok i dubok po četiri metra. Iza njega je podignut zemljani nasip — nepremostiva prepreka, kako danas kaže:

„U haosu sam pala u rov, zatrpali su me zemlja i leševi. Kada sam došla sebi, već je bilo svetlo. Oko sebe sam videla toliko mrtvih.“

Tako se bekstvo završilo zarobljeništvom. Nakon što je rođak iz Australije platio otkupninu, ona i njena deca na kraju su pušteni i, posle brojnih peripetija, stigli su u izbeglički logor u Ugandi.

RSF se čak i hvalio zverstvima

Milicija je sama dokumentovala svoje zločine, a takvih svedočanstava ima bezbroj. Nakon potpunog komunikacionog mraka, internet je ponovo uključen i oni su na svom Telegram-kanalu objavljivali video‑snimke zločina iz neposredne blizine, praćene pompeznom muzikom. Objavljeni su i snimci iz vazduha terenskih vozila koja su se kretala gradom. Vidi se rov i hiljade ljudi koji su pokušali da pobegnu, ali su upali u smrtonosnu zamku iskopanog jarka.

Na jednom snimku vidi se kako komandant RSF, Abu Lulu – jasno prepoznatljiv po raščupanoj kovrdžavoj kosi, što potvrđuju brojni mediji i istraživački instituti – puca u sve one u rovu koji su još živi. Drugi video, snimljen istog dana u bolnici u El‑Faširu, prikazuje borce koji prolaze kroz napola razrušenu zgradu i pogubljuju sve koji još živi leže u krevetima ili čuče na podu: ratni zločin i zločini protiv čovečnosti — pred kamerama.

Masovna silovanja – od bebe, do bake

Prema procenama Međunarodne organizacije za migracije (IOM), samo oko 100.000 ljudi uspelo je tog dana nekako da pobegne. Neki su, poput naše sagovornice i njene dece, stigli u Tavilu, izbeglički kamp udaljen 70 kilometara jugozapadno, gde su konačno dobili hranu.

Tamo je radio i Bob Kičen iz Međunarodnog komiteta spasa (International Rescue Committee), jedne od retkih humanitarnih organizacija koje su se usudile da deluju u Sudanu. Razmere brutalnosti kojoj su ljudi bili izloženi duboko su ga potresle, kaže Kičen:

„Gotovo svi s kojima smo razgovarali bili su seksualno zlostavljani“ – bez obzira na uzrast, od beba do baka. „Uglavnom se radilo o grupnim silovanjima izuzetne brutalnosti – to nasilje je jasno služilo kao sredstvo kažnjavanja.“

Foto: AP Photo/Bernat Armangue

I sateliti su sve zabeležili

Ono što se tokom meseci opsade dešavalo u El‑Faširu uglavnom je prošlo nezapaženo u svetskoj javnosti i tek povremeno bi se pojavila poneka kratka vest. Tim forenzičara s ugledne američke Škole Jejl za javno zdravlje uspeo je da događaje prati gotovo u realnom vremenu pomoću satelitskih snimaka.

U svojoj najnovijoj analizi, američki stručnjaci dokazali su da je RSF još pre napada uništio polja i seoska naselja u okolini koja su snabdevala grad hranom, kako bi se stanovništvo izgladnelo.

Iz orbite su forenzičari tokom oktobra, nakon što je RSF zauzeo grad, na prašnjavim putevima mogli da prepoznaju leševe, pa čak i mrlje krvi. Izbrojali su oko 150 gomila tela i brojne masovne grobnice, kaže Nejtanijel Rejmond sa Univerziteta Jejl. Njegov tim pokušava da proceni broj žrtava. On veruje da se najmanje „oko 70.000 ljudi mora smatrati mrtvima ili nestalima“.

Nakon opsade El‑Fašira, koju gotovo niko nije želeo da vidi, oktobarski masakr ipak je izazvao šok širom sveta. Sve su glasniji pozivi na nezavisnu istragu.

Za Hasainu koja je u izbeglištvu, deo krivice snosi međunarodna zajednica: „Svetska zajednica nas je ostavila na cedilu. Morala je da interveniše već tokom opsade kako bi sprečila najgore. Ali ništa se nije dogodilo. Opet.“

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!