Kada je pre izvesnog vremena boravio u regionu, Johanes Han, evropski komesar za susedstvo i proširenje, komentarišući aktuelnu situaciju ocenio je da „jedna pogrešna reč može voditi do izbijanja konflikta“. Slična dramatična upozorenja o stanju u regionu prenela je pre neki dan ministrima spoljnih poslova članica Evropske unije i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini nakon svoje balkanske turneje. Ni Han ni Mogerinijeva nisu preterali u svojim ocenama, rekli su, međutim, samo ono što je za stanovnike regiona svakodnevica koju žive strahujući od budućeg razvoja situacije.
Region, naime, pati od dve vrste nestabilnosti – unutrašnje nestabilnosti u svakoj od zemalja regiona ponaosob i nestabilnosti samog regiona, gde su međusobni odnosi često dovedeni na ivicu pucanja, pa otuda i asocijacija na situaciju gde jedna varnica može izazvati požar.
POPULIZAM I KORUPCIJA: Kada je reč o unutrašnjoj nestabilnosti zemalja regiona, treba imati u vidu da je reč o zemljama zakasnele tranzicije u kojoj je kroz veliku tranzicionu pljačku, koja je još u toku, došlo do dezindustrijalizacije većine ovih zemalja, što je dovelo do toga da imamo mali broj ultrabogatih i ogromnu većinu stanovništva koje se nalazi na ivici egzistencije. Sve to prate visok stepen korupcije, neizgrađenost nezavisnih institucije, partokratija umesto demokratije, zbog čega su izneverene nade da se izborima može nešto promeniti, jer se sve vladajuće garniture, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadale, kada dođu na vlast ponašaju slično. Sve to dovodi do velikih socijalnih, pa i međunacionalnih napetosti, koje u nekima od zemalja regiona često prete da prerastu u unutrašnji sukob sa dalekosežnim posledicama.
Ovakva unutrašnja situacija često pogoduje razvoju populizma i nacionalizma, ali i kroz zaoštravanje odnosa sa susedima skretanju pažnje sa unutrašnjih problema i ubiranju poena kod domaćeg biračkog tela, jer se na ovaj način neodgovorne političke elite predstavljaju kao jedini pravi zaštitnici nacionalnih i državnih interesa. A za to u regionu postoji dovoljno zapaljivog materijala.
SAMO DA RATA NE BUDE: Pre svega, više od dve decenije od okončanja ratnih sukoba i decenije i po od početka normalizacije međusobnih odnosa, ostala je gomila otvorenih pitanja kao rezultat raspada Jugoslavije, ali i ratova koji su se vodili na ovim prostorima. Umesto da je relativno stabilan period odnosa unutar regiona tokom prošle decenije iskorišćen za rešavanje ovih otvorenih pitanja (granice, sukcesija, prava nacionalnih manjina, nestali, procesuiranje ratnih zločina su samo neka od njih), ona su gurana pod tepih da bi nam sada svako malo iskočila kao kostur iz ormana i dovela do zaoštravanja međusobnih odnosa i raznih blokada – od one na Batrovcima do blokade puta ka Evropskoj uniji (kada je reč o hrvatsko-srpskim odnosima).
Jedan od ključnih problema je i nespremnost zemalja koje su učestvovale u ratnom sukobu da se suoče sa nedavnom prošlošću, pri čemu su „naši“ počinioci zločina heroji, a „njihovi“ zločinci (i obrnuto), žrtve se dela na naše i njihove, mada svaka od njih ima ime i prezime i jednako zaslužuje pravo na dostojanstvo ili pijetet. Umesto da otvore proces suočavanja sa prošlošću, kako bi narednim pokolenjima skinuli sa leđa teret devedesetih, u Hrvatskoj i Srbiji smo svedoci istorijskog revizionizma koji se odnosi na Drugi svetski rat, pri čemu se antifašisti proglašavaju za zločince, a kolaboracionisti za heroje. Tako je svaka okrugla godišnjica nekog događaja iz devedesetih, ili iz Drugog svetskog rata, prilika za međusobne optužbe i razmenu oštrih reči, a ta prilika se koristi i u vreme izbora, kada se međusobni odnosi koriste za unutrašnje političke svrhe – a u zemljama regiona svake godine se dešavaju neki izbori, ponegde čak i dva puta godišnje.
Tako se ide od krize do krize i svaka nova se diže na viši stepen, i zato smo došli u ovu situaciju gde nas sa naslovnih strana tabloida, a ponekad i ozbiljnih novina, ujutro na kioscima u glavu udara reč RAT, ispisana slovima od deset santimetara. Pre nekoliko dana razgovarao sam sa jednim prijateljem iz Sarajeva i komentarišući situaciju u regionu rekao mi je „samo da ne bude rata“. Dakle, neodgovorne političke elite su stvaranjem ovakve situacije u regionu svele život građana na golo bitisanje – nije važno što nema posla, što je visoka korupcija, što im deca nemaju perspektivu – samo da ne bude rata.
HRONIČNI BOLESNICI: Dok su ostale zemlje u regionu imale i periode relativno stabilnih unutrašnjih odnosa (posebno u dobrom delu prošle decenije), Makedonija i Bosna i Hercegovina su latentni bolesnici na Balkanu. Njihova dugogodišnja unutrašnja kriza, koja je bila i konstantno žarište kriza u regionu, proizašla je kako zbog neodgovornog ponašanja njihovih političara tako i zbog neadekvatnog ponašanja takozvane međunarodne zajednice prema njima.
U Makedoniji oružani sukob s početka prošle decenije zaustavljen je uz pomoć spoljnog faktora, koji je kumovao i Ohridskom sporazumu, koji je u to vreme davanjem velikih ovlašćenja lokalnim samoupravama bar privremeno zadovoljio i albansku i makedonsku stranu. Međutim, umesto da je ovoj zemlji data jasna evropska perspektiva, ona je zbog veta Grčke u vezi sa njenim imenom ostala zaglavljena na samom početku evropskog puta.
To je dovelo do unutrašnje blokade u izgradnji institucija i vladavine prava, do bujanja makedonskog nacionalizma koji je gradnjom velelepnih skulptura i građevina, kao u staroj Grčkoj, doveden do karikaturalnosti. Dok je napetost između makedonske većine i albanske manjine tinjala ispod površine, na javnoj sceni se dešavao otvoreni makedonsko-makedonski sukob koji je zemlju doveo na ivicu građanskog rata. U samom finišu krize pojavio se i albanski faktor, koji je svojom panalbanskom platformom nastalom u Tirani, koju je zbog osvajanja vlasti prihvatila jedna od makedonskih stranaka, doveo stvari do usijanja ne samo u zemlji nego i u regionu, jer se ova panalbanska platforma pored Makedonije dotiče i Srbije, Crne Gore i Grčke.
Kada je reč o Bosni i Hercegovini, Dejtonskim sporazumom je zaustavljen rat, ali nisu stvoreni uslovi za stabilan i održiv mir. Smatrajući Dejtonski sporazum svojim čedom, Amerika (ali i Evropska unija) nije dovoljno radila na njegovom daljem usavršavanju kako bi od Bosne i Hercegovine postala funkcionalna država. Mada je dejtonskim Ustavom BiH (koji je aneks 4 Dejtonskog sporazuma) predviđeno da s vremenom entiteti prenose deo svojih nadležnosti na centralne organe, to se nije desilo jer je političarima iz sva tri konstitutivna naroda odgovarala ovako nedefinisana situacija jer su nekažnjeno mogli da rade šta im je volja. Međusobnim optužbama i konkretnim potezima kojima su narušavali Dejtonski sporazum učvrstili su položaj kod sopstvenog naroda, ali i doveli ovu zemlju na ivicu raspada. Pri svemu tome, Valentin Incko, visoki predstavnik međunarodne zajednice, za razliku od svojih prethodnika retko je posezao za Bonskim ovlašćenjima sa tezom da treba jačati odgovornost lokalnih političara, mada je svima bilo jasno da kod njih takve odgovornosti nema.
ZAKASNELE REAKCIJE: I u slučaju ove dve zemlje, ali i kad je reč o regionu u celini, reagovanje Evropske unije, ali i ostalih međunarodnih činilaca, najčešće je bilo zakasnelo, a često i neadekvatno. Tako, umesto da su došli sa jasnim planom kako da se prevaziđe aktuelna opasna kriza u regionu (a pre svega u Makedoniji), i Han i Mogerinijeva su samo konstatovali stanje i onda dolazimo u situaciju da se neodgovorni političari u regionu ponašaju kao nestašni đaci kada nema razrednog starešine u razredu i sankcija za štetu koju prave. Zato region sve više liči na voz bez kočničara koji juri u provaliju.
Kad stvari idu tako, onda teško da ima dobrog scenarija koji bi delovao umirujuće na stanovnike zemalja u regionu. Umesto toga, nude nam se projekti poput onoga koji je Timoti Les plasirao u američkom časopisu „Forin afers“ i Dag Bandou u magazinu „Forbs“ sa rešenjima u vidu prekrajanja teritorija i stvaranja etnički čistih država, kao jedinim rešenjima za mir na Balkanu. A bar bi oni sa svojim diplomatskim i stručnim znanjem i iskustvom trebalo da znaju da to nije moguće bez novog rata, a mi još nismo prebrojali ni žrtve iz ratova iz devedesetih.
Na kraju da citiram jedan od Marfijevih zakona koji kaže: „Stvari prepuštene same sebi imaju tendenciju da se kreću od zla ka gorem.“ Dakle, destrukcija je savršena jer deluje sama po sebi, a njen efekat je još veći kada ima pomagače u destruktivcima u regionu.
Danas, tek nešto više od dve decenije otkako je Dejtonskim sporazumom okončan (za sada) poslednji balkanski rat, stanje u regionu sve više podseća na rane devedesete. I zapaljivo stanje u regionu i još više zapaljiva retorika neodoljivo podsećaju na situaciju neposredno pred početak ratnih sukoba pre dve i po decenije. Drugačiji je samo kontekst. Ovog puta razlozi za ovakvo stanje za razliku od devedesetih uglavnom leže van regiona jer se na njega prelivaju bar dve vrste nestabilnosti. Prva od njih je nestabilnost unutar Evropske Unije, a druga je globalna nestabilnost.
Autor je direktor Centra za regionalizam
