»Volja naroda« ili naredbe Brisela

Od proklamovanog evropskog jedinstva ostala je, izgleda, još samo šarena fasada. Sve veći nesporazumi na relaciji „stare“ i „nove“ Evrope i međusobne optužbe država-članica EU prete da uruše višedecenijski projekat ujedinjenja Starog kontinenta. Osim što se prema istočnim zemljama često ophode kao prema nezreloj deci kojoj je potrebno tutorstvo i stalni nadzor, najrazvijenije zemlje zapadne Evrope svojim partnerima sa istoka spočitavaju i političku autoritarnost (Mađarska, Poljska) i rast populizma (Češka, Slovačka, Bugarska), kao da su one sâme imune na ove sve rasprostranjenije fenomene u evropskoj politici. Činjenica je da zemlje istočne Evrope teško mogu biti „krive“ za Bregzit, recimo, ili za porast uticaja ksenofobičnih i autoritarnih partija u Francuskoj, Nemačkoj ili Holandiji. Krivica Istoka teško da može biti i u slučaju formiranja nove koalicione populističke vlade u Italiji, u kojoj antisistemski i ultradesničarski elementi, čini se, već prave planove za napuštanje evrozone.

VAN SFERE UTICAJA: Države članice EU iz centralne i istočne Evrope neretko kritikuju zvanični Brisel i vodeće evropske zemlje da ih ostavljaju na margini političkih zbivanja. Takođe, razdor u EU napravio je i predlog da se uspostavi koncept „Evropa u više brzina“, koji bi nekim državama Unije omogućio da napreduju i povezuju se brže od drugih članica. Za to se snažno zalažu Nemačka, Francuska, kao i zemlje Beneluksa. Sa druge strane, najglasniji kritičari ovog predloga su zemlje istočne i centralne Evrope, koje strahuju da bi ovim planovima Brisel mogao dodatno da ih „isključi“ iz sfere uticaja na evropskom kontinentu.

Zemlje nekadašnjeg socijalističkog lagera sve direktnije upiru prstom ka političkim centrima Starog kontinenta tvrdeći da širenjem nadležnosti raznih evropskih administrativnih organa, prekomernom regulacijom i kontrolom podrivaju suverenost nacionalnih vlada, kao i da se bujanjem briselske birokratije umanjuje mogućnost izabranih političkih partija da utiču na odluke koje se tiču evropske budućnosti. U tom kontekstu zanimljiva je izjava jednog od najčuvenijih evroskeptika, nekadašnjeg predsednika i premijera Češke Vaclava Klausa, koji je u razgovoru za češki list „Lidove novine“ rekao da bi bilo neophodno pronaći novu definiciju reči populizam, jer se ona sada koristi radi potpune diskreditacije svakoga „ko nije u skladu sa onim što se proglašava dominantnom doktrinom jedne zemlje“. „Zanimljive stvari o svetu i Evropi danas govore samo ti takozvani populistički lideri“, rekao je Klaus dodajući da bi „samo budala učila od svih tih makrona, merkelovih, junkera i rahoja„.

Uprkos tome što ekonomije zemalja centralne i istočne Evrope u poslednje vreme beleže kontinuiran rast, na političkom planu im baš ne cvetaju ruže. Izuzev možda Mađarske, koja je na nedavnim parlamentarnim izborima potvrdila autoritet i političku dominaciju Viktora Orbana i njegove partije Fides, sve ostale zemlje tzv. Višegradske grupe u poslednjih nekoliko meseci suočile su se sa brojnim unutrašnjim političkim izazovima. U Slovačkoj, nakon brutalnog ubistva novinara Jana Kucijaka i potonjih masovnih protesta protiv vlade, premijer Robert Fico bio je prinuđen da podnese ostavku. U Češkoj već mesecima traje kriza vladajućeg manjinskog kabineta Andreja Babiša, koji još nije dobio poverenje parlamenta. U Poljskoj, najvećoj od zemalja grupe V4, premijerka Beata Šidlo takođe je podnela ostavku krajem prošle godine uprkos tome što konzervativna vladajuća partija Pravo i pravda i dalje čvrsto drži dizgine vlasti. Institucionalna kriza pogađa i Rumuniju, gde predsednik države Klaus Johanis i premijerka Vjorika Dančila u poslednje vreme vode žestok politički sukob.

foto: tanjug ap photo

IZBEGLIČKA KRIZA: Već skoro tri godine između „stare“ i „nove“ Evrope bukti pravi politički rat kada je u pitanju problem migracija. Istočni partneri iz „Višegradske grupe“, Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka, uprkos brojnim pritiscima, ostale su čvrsto pri stavu da neće prihvatiti nametnuti plan državama članicama EU da prihvate i preraspodele više desetina hiljada tražilaca azila iz ratom pogođenih područja Azije i Afrike. Iako su i pojedini zvaničnici zapadnih zemalja EU izjavili kako je sistem kvota „iluzija“, odnosno „faktički mrtav“, nemačka kancelarka Angela Merkel i vrh EU još uvek stoje na svojim početnim pozicijama i ne prihvataju nikakvu „selektivnu solidarnost“.

Argumentacija istočnih evropskih država, međutim, zasniva se i na činjenici da migranti ionako ne žele da se zadržavaju kod njih, već teže da odu u bogatije članice EU, pre svega u Nemačku i Švedsku. Statistika im u ovom slučaju i te kako ide na ruku jer su u jeku migrantske krize podaci evropske statističke agencije Eurostat pokazali da zemlje centralne i istočne Evrope spadaju među najmanje atraktivne za potencijalne tražioce azila. Primera radi, na milion stanovnika u Nemačkoj azil je zatražilo 2890 migranata, u poređenju sa samo sedam stranaca na milion žitelja jedne Slovačke, koji su želeli da se trajno nastane u toj zemlji.

foto: tanjug ap photo

Međutim, nije samo odnos prema migracijama problem koji ozbiljno narušava evropsko jedinstvo. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ukazao je na duboke rascepe unutar EU i kada je u pitanju dalji razvoj evrozone. „Kada je reč o monetarnoj uniji, mi smo – pojednostavljeno geografski rečeno – podeljeni na sever i jug. Po pitanju migracija podeljeni smo na zapad i istok“, rekao je Tusk apelujući na jedinstvo članica EU po ovim pitanjima.

Nedavno je i novi predlog budžeta EU za period od 2021. do 2027. godine – prvog koji ima u vidu izlazak Velike Britanije iz Unije uz povlačenje budžetskih doprinosa Londona – a koji je predložila Evropska komisija, naišao na izuzetno kritička reagovanja pojedinih članica. Posebno pogođene rezovima u novom budžetu biće zemlje istočne Evrope, jer je predviđeno značajno smanjenje takozvanih kohezionih fondova Unije. Ovi fondovi, naime, predstavljaju temelj investicione politike EU i jedan su od njenih najkonkretnijih vidova solidarnosti, a značajno su doprineli da se smanji jaz između siromašnih i bogatih članica evropskog bloka.

KRESANJE BUDŽETA UZ USLOVLJAVANJA: Činjenica je da je većina država centralne i istočne Evrope doživela ekonomski bum u poslednjih nekoliko godina. Međutim, u narednom budžetskom ciklusu zemlje V4 u proseku će dobiti za oko četvrtinu manje sredstava iz fondova EU, baš kao i Estonija i Litvanija, koje će takođe osetiti smanjenje kohezionih sredstava od oko 24 odsto. Gledajući konkretne iznose, rezovi u oblasti ovog programa znače da će sredstva za Poljsku u narednom ciklusu biti smanjena na 64,4 milijarde evra, u poređenju sa gotovo 84 milijarde koliko je ova zemlja dobila u periodu od 2014–2020. godine. Američki Blumberg navodi i da će Mađarska zabeležiti smanjenje pomoći iz kohezionih fondova od oko 24 odsto na 17,9 milijardi evra, a Slovačka će u budućem budžetu imati jednu petinu sredstava manje nego do sada i smanjenje sa oko 15 milijardi na 11,8 milijardi evra u fiskalnom planu 2021–2027. godine. Istovremeno, budžet EU izdvojiće veća sredstva iz fondova za Italiju, Španiju i Grčku, koje su najviše pogođene migrantskom i ekonomskom krizom, a blagi rast sredstava zabeležiće i Rumunija, Bugarska i Finska, između ostalih.

Međutim, čak i pojedine najrazvijenije zemlje u Evropi, na primer Francuska, Austrija i Holandija, svaka iz svojih razloga, takođe su zapretile da neće podržati predloženi budžet. Francuzima se tako ne sviđa što je budžetom predviđeno smanjenje subvencija za poljoprivrednike, dok Austrija i Holandija zahtevaju „pravedniju raspodelu tereta“ kada je u pitanju povećanje pojedinačnih doprinosa država zajedničkom budžetu. Evropska komisija ovo povećanje, sa 1 na 1,114 procenata BDP, smatra neophodnim elementom novog modela punjenja evropske kase čiji će manjak, nastao izlaskom Velike Britanije, dostići 12 milijardi evra.

Pojedine zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka oštro su se usprotivile i predviđenom mehanizmu koji će se odnositi na povezivanje mogućnosti korišćenja novca iz zajedničkog budžeta i poštovanje vladavine prava u zemljama članicama EU. Mada u Evropskoj komisiji navode da je u pitanju „generalno primenjiv mehanizam koji nije usmeren protiv konkretnih zemalja članica“, više je nego jasno da je ova odrednica u budžetu okrenuta protiv država kao što su Mađarska i Poljska, koje njihovi zapadni partneri optužuju da podrivaju slobodu govora i nezavisnost sudstva. „Mora da postoji jasna veza između vladavine prava i odbijanja ili primanja novca iz budžeta EU“, izjavio je evropski komesar zadužen za budžetska pitanje Ginter Otinger, dok su mu iz Varšave poručili da će se „Poljska usprotiviti svakom planu budžeta Evropske unije koji ne pravi ravnotežu između potreba različitih zemalja članica bloka“. Što se zemalja zapadnog Balkana tiče, nova arhitektura zajedničkog budžeta predviđa povećanje za 20 odsto tzv. IPA fondova (instrumenata pretpristupne pomoći), na nekih 14,5 milijardi evra, što je relativno dobra vest, imajući u vidu da se ne pominje nikakvo konkretno proširenje EU u narednom periodu.

SAMIT „16+1“ I INICIJATIVA „TRI MORA„: Svoju političku „samostalnost“ u odnosu na centralu EU u Briselu, brojne istočnoevropske države pokazuju i u odnosima sa NR Kinom. Posebno je značajan samit Kine i 16 zemalja centralne i istočne Evrope, kojim se unapređuju odnosi sa „azijskim zmajem“ u oblastima infrastrukture i finansija. Srbija i druge istočnoevropske zemlje uključene u kineski megaprojekat „Jedan pojas-jedan put“, mogle bi da postanu važna karika koja spaja Evropu i Aziju. Imajući u vidu da oba kraka – i kopneni i pomorski – budućeg „Pojasa i puta svile“ prolaze kroz Balkan i pojedine zemlje CIE, značaj saradnje između Kine i ovih država u perspektivi može samo da raste (vidi Vreme br. 1376).

Vašington, međutim, na ovakvu saradnju istočne Evrope i Kine ne gleda blagonaklono jer Amerika u projektu tzv. „Novog puta svile“ vidi pretnju svojim interesima u azijsko-pacifičkom, odnosno indo-pacifičkom regionu, kako SAD nazivaju taj prostor. Slično podozrenje pristiže i iz pojedinih zemalja zapadne Evrope jer smatraju da ne postoji dovoljna transparentnost niti jasna institucionalna platforma za dijalog između EU i Kine, pošto se takvi dogovori pojedinih država Unije sklapaju bilateralno sa Pekingom.

Možda je upravo i zato pokrenuta inicijativa „Tri mora“, koja povezuje 12 država srednje, istočne i jugoistočne Evrope, članica EU, između Jadrana, Baltika i Crnog mora. Njen cilj je jačanje privredne saradnje, posebno na polju komunikacija, trgovine i energetike, uz izraženu spoljnopolitičku i bezbednosnu komponentu pod „pokroviteljstvom“ SAD-a. Iako se inicijativa projekta „Tri mora“ formalno pripisuje Hrvatskoj i Poljskoj, jasno je da se spiritus movens čitave ideje nalazi na drugoj strani Atlantika, jer Vašington time želi da parira kako ruskom uticaju na Evropu u domenu energetike, tako i kineskom sve snažnijem infrastrukturnom prisustvu u Evropi. Mnogi analitičari smatraju da se insistiranjem na projektu „Tri mora“ dodatno produbljuju podele u samoj Evropi, što je nastavak one politike koju je početkom 2003. godine, govoreći o „staroj“ i „novoj“ Evropi, nediplomatski definisao Donald Ramsfeld, bivši američki ministar odbrane i jedan od arhitekata invazije SAD na Irak.

RUSIJA I PARTNER I PRETNJA: Veliki kamen spoticanja između „stare“ i „nove“ Evrope jeste i odnos prema Rusiji i sankcijama koje je EU uvela Ruskoj Federaciji zbog navodne „aneksije Krima“, uprkos tome što je na referendumu za ponovno pripajanje ovog poluostrva Rusiji, pri izlaznosti od 82 odsto građana, za ovu odluku glasalo skoro 97 odsto njih. Sankcije redovno osuđuje predsednik Češke Miloš Zeman, koji je izjavio da su one „postale komične“. I bivši slovački premijer Robert Fico, dok je još bio na funkciji, ocenio je da su antiruske sankcije besmislene i da ih treba ukinuti što pre, kao i da se krivica za konflikt u Ukrajini ne može prebacivati samo na rusku stranu. Takođe, i Mađarska se sve glasnije zalaže za ukidanje sankcija, a šef mađarske diplomatije Peter Sijarto rekao je da one nisu dale rezultate i postigle cilj i da Mađarsku koštaju oko 6,7 milijardi evra.

Iako se jedino Poljska od svih zemalja V4 čvrsto zalaže za nastavak tih sankcija, one danas itekako opterećuju poljsku privredu, pre svega prehrambenu industriju i sektor transporta. Uprkos tome, u Poljskoj i dalje vlada veliki strah od velikog istočnog suseda, zbog čega ta zemlja želi da otvori stalnu američku vojnu bazu na svojoj teritoriji i spremna je da plati čak dve milijarde dolara da bi se to ostvarilo. Kako bi dodatno pokazali privrženost vojnom savezu sa Amerikom, u Poljskoj i baltičkim zemljama su prošlog vikenda održane masivne vojne vežbe, u kojima je učestvovalo oko 18.000 vojnika iz 19 zemalja, uglavnom članica NATO-a.

Sve većem jazu u komunikaciji između zapadnih i istočnih zemalja evropskog bloka doprinosi i odnos prema budućoj energetskoj bezbednosti Evrope, koja danas uveliko zavisi od tečnog prirodnog gasa koji se mahom uvozi iz Rusije. Moskva, naravno, želi da sačuva poziciju vodećeg svetskog izvoznika energenata i uprkos nastojanjima Brisela da diverzifikuje izvor i transport gasa, podaci ruskog Gazproma pokazuju da je ovaj energetski gigant 2017. godine izvezao 193,9 milijardi kubnih metara gasa, što je za 8,1 odsto više nego 2016. godine. Zahvaljujući tome, ova kompanija obezbeđuje gotovo 35 odsto evropskog gasa, što je ubedljivo najveći udeo na energetskom tržištu Starog kontinenta. Portal „Russia Beyond“ navodi da je najveći Gazpromov uvoznik Nemačka, koja je 2017. godine uvezla rekordne 53,4 milijarde kubnih metara. „Uvoz ruskog gasa u protekloj godini uvećale su i Austrija, Danska, Holandija, Mađarska, Češka, Slovačka, Letonija, Litvanija i Estonija, dok su Italija, Velika Britanija i Poljska malo smanjile uvoz“, navodi se u analizi ruskog portala.

Mađarski premijer Viktor Orban našao se nedavno na udaru zapadne mejnstrim štampe, ali i brojnih zvaničnika EU, jer namerava da, uz učešće Rusije, proširi nuklearnu elektranu Pakš, koja se nalazi kraj Dunava, južno od Budimpešte. Proširenje bi trebalo da izvede ruska kompanija Rosatom, a 80 odsto troškova bilo bi pokriveno kreditom od 10 milijardi evra iz Rusije. Takođe, krajem prošle godine češki predsednik Miloš Zeman izjavio je, nakon razgovora sa Vladimirom Putinom, da će Češka Republika potpisati 13 sporazuma o ekonomskoj saradnji sa Ruskom Federacijom, vrednih oko 20 milijardi dolara. U svom stilu, češki predsednik naglasio je da je u njegovoj delegaciji bilo 140 čeških preduzetnika, u poređenju sa svega 14 koliko ih je sa njim bilo u zvaničnoj poseti Francuskoj. „Stoga se može izvesti zaključak da nam je Rusija deset puta važnija (od Francuske)“, rekao je Zeman posle razgovora sa Putinom u Moskvi.

NEVOLJE SA GASOM: Imajući u vidu činjenicu da će potreba za energentima u Evropi kontinuirano rasti, u toku je proces izgradnje nove energetske infrastrukture kroz projekat „Severni tok 2“, koji ima za cilj da duplira količinu gasa koji stiže iz Rusije u Nemačku i severnu Evropu. Takođe, radi se i na gasovodu „Turski tok“, koji će snabdevati gasom Tursku i južni deo Starog kontinenta. Oba ova projekta pokušavaju da spreče pojedine evropske zemlje, ali pre svega SAD, koje nove ruske gasovode vide kao sredstvo za politički pritisak Moskve na Evropu. Vašington je, inače, već bio uspešan u nastojanjima da minira energetski projekat „Južni tok“, koji je trebalo da prolazi kroz Bugarsku, Srbiju, Mađarsku, Sloveniju i Italiju.

Slovenija – Povratak političkog kameleona

Na nedavno održanim parlamentarnim izborima u Sloveniji, konzervativna Slovenačka demokratska stranka (SDS) bivšeg premijera Janeza Janše dobila je najveći broj glasova, a njenom lideru slovenački predsednik Borut Pahor poverio je mandat za sastav nove vlade. Iako je njegova partija osvojila skoro 25 odsto glasova, Janša je, međutim, još daleko od cilja da po treći put postane premijer jer bi mogao da ima ozbiljne poteškoće u pronalaženju koalicionih partnera.

Janez Janša (59) spada u političke oportuniste i u karijeri dugoj više od tri decenije prošao je put od komuniste, preko liberala, pa sve do desničara koji se nije libio da svoju poslednju kampanju zasnuje na raspirivanju straha javnosti od dolaska „ilegalnih migranata“ i navodnog povratka „komunista“ na vlast. Retorikom i stilom vladanja podseća na mađarskog premijera Viktora Orbana, koji je i učestvovao u Janšinoj predizbornoj kampanji. Slovenački mediji čak tvrde i da su krugovi bliski mađarskom premijeru finansijski podržali Janšinu kampanju.

Osim što je radikalno menjao svoje političke stavove, karijeru Janeza Janše obeležili su i brojni skandali i afere. Pre skoro 30 godina bio je uhapšen zbog posedovanja i širenja vojnih tajni. Koju deceniju kasnije bio je pravosnažno osuđen na dve godine zatvora zbog korupcije i primanja mita. On se teretio da je kao premijer u prvom mandatu primio novac od finske firme „Patrija“ prilikom kupovine oklopnih vozila za potrebe slovenačke vojske. Janša je ovu aferu nazvao „orkestriranom zaverom“ koja je imala za cilj da ga eliminiše iz političkog života.

Takođe, pre nekoliko godina slovenačka agencija za borbu protiv korupcije objavila je rezultate istrage prema kojima je kod Janeza Janše pronađeno 210.000 evra spornih prihoda, za koje nije mogao biti utvrđen izvor, i da je to bilo u vreme kada je obavljao javne dužnosti, bilo kao predsednik vlade ili poslanik u parlamentu.

foto: ap photo